Високи Стеван и Царевићу Мујо

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Високи Стеван и Царевићу Мујо

(КОМАДИ ОД ПЕСМЕ)

(Из Ужице)

Кад погибе српски цар Лазаре,
У Косову, у пољу широку,
Од Срба се нико не потреви,
Потреви се једно Туре младо.
...............................................
...............................................
Мртва глава српског цар Лазара: 5
Мртва глава, језик проговара:
„Чујеш мене једно Туре младо!
„Ја погибох данас у Косову,
„Код мене су три ћемера блага,
„У свакоме по триста дуката, 10
„С мене спаши на себе припаши
„Па ти узми моју русу главу,
„Однеси је бијелу Крушевцу,
„Предаћеш је царици Милици,
„Нек закопа у бијелу цркву." 15
Мртва цара Туре послушало,
С Лазе спаса три ћемера блага.
С Лазе спаса, на себе припаса;
Па узима главу Лазареву,
Однесе је низ поље Косово 20
Не носи је бијелу Крушевцу.
Да је преда царици Милици,
Но је баци у бунар дубоки.
...............................................
...............................................
...............................................
Вр'јеме прође за седам година,
Докле зачу Мујо Царевићу, 25
У Милице у српске царице,
Зачу Мујо двије куле блага,
Каква блага? све жута дуката.
Па је Мујо књигу накитио,
У Крушевац царици пратио: 30
„Ој Милице, ој влашка царице!
„Како видиш и књигу разумиш,
„Одма хајде у моје Једрене,
„У Једрене, до мојега двора,
„Да ти моја будеш султанија; 35
„У теб’ кажу двије куле блага,
„Каква блага? све жута дуката."
Књигу штије царица Милица,
Књигу штије, грозне сузе лије,
Она Мују другу одписује: 40
„Ој Турчине, Царевићу Мујо!
„Прођ’ се, Мујо, мене остареле,
„Ја сам, Мујо, врло остарила,
„Не могу ти бити султанија;
„Седамдесет како сам удата, 45
„Ево седам како сам удова,
„Двајестина, Мујо, девовала,
„Мени има деведесет љета,
„Деведесет и седам година;
„А тако ми Бога јединога, 50
„Немам Мујо паре ни динара,
„А камо ли двије куле блага.“
Оде књига Царевићу Мују.
А кад Мујо књигу разумио.
Он царици другу отписује: 55
„Ој царице једна магарице!
„Хајде одма у моје Једрене,
„Ако имаш толико година,
„А ти имаш двпје куле блага,
„Ако л’ одма, госпо, доћи не ћеш: 60
„Покупићу моје крџалије,
„Ој госпођо! сто хиљада војске,
„Ударићу с војском на Крушевац,
„Сав Крушевац хоћу поробити,
„Поробити, ватром попалити: 65
„Што је мушко под сабљу метнућу,
„А што женско женићу војнике;
„Исјећићу све твоје војводе,
„Све војводе српске совјетнике,
„И тебе ћу госпо, заробити, 70
„Поклонити моме старом бабу,
„Моме бабу цару Бајазиту."
Оде књига царици Милици.
Кад царица књигу разумила,
Одма Мују другу одписује: 75
„Виђи Мујо и књигу разуми!
„А ја имам јединога сина,
„Јединога нејачка Уроша.
„Остао је од дара Лазара,
„Остао је од године дана, 80
„Сад је д’јете од седам година;
„Да ти дадем у таоце сина,
„Да ме чекаш за годину дана,
„Док се, Мујо, у Крушевцу спремим,
„Па ћу твоја бити султанија." 85
То Турчину врло мило било,
Па јој сина у таоце прима.
Кад царица опреми Уроша,
Царица се низ Крушевац врати,
Сва у црно тужна обучева, 90
Гологлава како мушка глава,
Расплетена како женска страна;
Кука госпа како кукавица,
А преврће како ластавица;
Она тражи два дунђера млада, 95
Докле нађе два дунђера млада:
„Богом браћо, два дунђера млада!
„Нађите ми дрво шимширово,
„Од дрвета штаку начините,
„Добро ће вас госпа даривати.“ 100
То дунђери за Бога примише,
Па нађоше дрво шимширово,
Од дрвета штаку начинише,
Па дадоше царици Милици,
Њима госпа по десет дуката. 105
Измаче се царица Милица,
Измаче се мало у пријеко,
Па дохвати перо и артију,
Из образа крви наточила,
Те је двије књиге навитила, 110
Једну модру, а другу крваву.
Удложи их штаки шимшировој.
Па царица оде низ Крушевац,
Тражи госпа убога просјака,
Докле нађе убога просјака: 115
„Богом брате, убоги просјаче!
„Ево теби штаке шимширове,
„Носи штаку од града до града,
„Докле дођеш столу Русијскоме;
„Па кад дођеш столу Русијскоме, 120
„Не дај штаку од Русије краљу,
„Подај штаку Високом Стевану“
Узе просјак штаку шимширову.
Царица се у џепове маши,
Па повади стотину дуката, 125
Те дарова убога просјака;
„Хајде збогом, убоги просјаче!
„Ако Бог да те се отуд вратиш,
„Јаком ће те госпа даривати.
Оде просјак и штаку однесе. 130
Оде просјак од града до града,
Овде, онде, до Русије дође,
До Русије, стола Русијскога.
У лијеп је данак долазио:
У неђељу, на васкресеније, 135
Кад господа у цркви бијаху;
Краљ бијаше у бијелој цркви
И са краљем Високн Стеване.
Дође просјак пред бијелу цркву,
Стаде просјак до црквених врата, 140
Подупро се штакои шимшировом,
Док се Бож’је слово савршило.
Кад се Бож’је слово савршило,
Ето краља, из цркве изиђе,
И са краљем Високи Стеване. 145
Позна просјак Високог Стевана,
Па му даде штаку шимширову,
Узе Стеван штаку шимширову,
Окрену је три четири пута,
Погледа је десетину пута, 150
Једно слово Стеван познавао,
И оно му слово проговара:
„Зри у штаку, Високи Стеване!"
Па кад Стеван слово разумио,
Он удари штаку по кољену, 155
Штака прште на двоје, на троје,
Испадоше двије ситне књиге,
Једна модра а друга крвава:
Узе Стрван двије ситне књиге.
Па кад Стеван књиге разумио, 160
Ђе му отац Лазо погинуо,
И српско се царсво загубило,
У Косову пољу крвавоме,
И мајци му досађују Турци,
А браћа му иду у таоце: 165
Проли сузе низ бијело лице,
Сузе рони, а краљу говори:
„Зашто краљу, да од Бога нађеш,
„Што си моје књиге заптивао?
„Одавна ми бабо погинуо, 170
„Ево нма седам годин’ дана,
„И српско се царство загубило,
„У Косову пољу крвавоме,
„Мојој мајци досађују Турци,
„А браћа ми иду у таоце; 175
„Што си моје књиге заптивао?“
Ћути краље, ништа неговори.
Ал’ не ћути Високи Стеване,
Стеван краљу ’вако проговара:
„Дај ми, краљу, сто хиљада војсве! 180
„И пред војсвом Мата ђенерала,
„Командата од твоје Русије,
„Да ја идем с војсвом у Србију,
„У Крушевца стола бабовога,
„Неби л’ мога баба осветио, 185
„Из таоца брата избавио.“
Даде краље, нерече ријечи:
„Узми, Стево, сто хиљада војсве!
„И пред војсвом Мата ђенерала,
„Команданта од Русије моје, 190
„Нека иде, нек’ управља својсвом.“
То Стевану врло мило било,
Па опреми сто хиљада војсве,
И пред војском Мата ђенерала;
Па приведе вранца бињевтешу, 195
Са камена вранцу на рамена;
Па повика Мата ђенерала:
„За мном Мато, и поведи војску!“
Пође Стеван кроз земљу Русију,
А за њиме Мата ђенерале, 200
А за Матом сто хиљада војске.
Е Русију здраво пријеђоше,
На Немачку земљу нагазише.
Кад то виђе од немачке краље,
А то краљу није мило било, 205
Одма краље књигу накитио,
У Русију краљу оправио,
Па краљ краљу ’вако говорио:
„Море, чујеш од Русије краљу!
„Зашто, краљу, да од Бога нађеш, 210
„Што испусти своју краљевину!
„Даде војску Висовом Севану;
„Хајде даде сто хиљада војске,
„Зашто даде Мата ђенерала?
„Знаш ли, краљу, да од Бога нађеш, 215
„У Косову повише Крушевда;
„Ту је турска сила притиснула,
„Не би могла игла пропузнути (?)
„А камо ли јајце пропанути;?
„Хоћеш своју да изгубиш војску, 220
„И пред војском Мата ђенерала,
„Командата од твоје Русије,
„С киме сутра мислим војевати,
„И бранити земљу од душмана?"
Таку краље књигу накитио, 225
Те у књизи опаде Стевана.
Дође књига од Русије враљу.
А кад краље књигу разумио,
Одма Стеву књигу пакитио:
„Мој посинче, Високи Стеване! 230
„Ђе те стигне моја ситна књига,
„Како видиш што ти књига каже,
„Одма врати у Русију војску,
„И пред војском Мата ђенерала,
„Команда та од моје Русије; 235
„Ако л' војску повратити не ћеш,
„Одписаћу од руке Фермане,
„Пратићу их Царевићу Мују:
„Нек у војсци не чини ми квара,
„Нек не дира Мата ђенерала, 240
„Нек ухвати Високог Стевана,
„Нек пребије и ноге и руке,
„Нек те мени прати у Русију “
Кад је Стеван био у Маџарско,
Ту Стевана ситна књига стиже, 245
Од Русије, Русијскога краља.
Узе Стеван ону ситну књигу,
Па кад виђе што му књига каже,
Дозва Стеван Мата ђенерала:
„Побратиме, Мато ђенералу! 250
„Ево мени ситна књига стиже,
„Од Русије, Руснјскога краља:
„Да се вратим у земљу Русију;
„Но те молим Мато ђенерале!
„Добро чувај у Маџарској војску, 255
„Докле одем и докле се вратим.“
То изрече а Бога помену,
Па приведе вранца бињектешу,
Са камена вранцу на рамена,
Па отиде право у Русију. 260
А кад дође под краљеву кулу.
Он под кулом одјашио вранца,
Па га не да ником да га вода:
Дизгине му на јабуке меће,
Сам се вранац око куле шеће. 265
Оде Стеван на краљеву кулу.
Кад изиђе пред краља на кулу,
Калпак скида до земље се згиба,
Пољуби га у бијелу руку
И под краљем крстату сеџаду; 270
Измаче се, двори старијега.
Ћути краље, ништа не говори.
Ал’ не ћути Високи Стеване,
Стеван краљу, 'вако проговара:
„Кажи, краљу, шго си поручив’о, 275
„И за мене књигу одписив’о,
„Да ти вратим у Русију војску,
„И пред војском Мата ђенерала?“
Овако му краље одговара:
„Мој посинче, Високи Стеване! 280
„Кад ме питаш право да ти кажем:
„Ја сам чуо, а виђео нисам,
„Неку, Стево, Ковију планину,
„У планини дубоко језеро,
„У језеру неку алу, кажу, 285
„Која гута коње и јунаке;
„Д’ идеш Стево, алу да погубиш;
„Па да видиш у Србију војску!“
То Стевану врло мило било,
Па се стрча низ краљеву кулу, 290
И појаши виловна вранчића,
Па окрете право у Ковију,
Да погуби алу у језеру.
А кад чула Русијска краљица,
Те отиде Стеван у Ковију 295
Да се бори с алом у језеру:
Тад краљица викну на сеизе:
„Упрежите коње у интове,
„Упрежите дванајест бујина,
„Шест вранијех и шест зеленијех“ 300
Па госпођа седе у интове,
И окрете право у Ковију,
Небв л’ ђегод пристигла Стевана.
Под Стеваном добар вранац беше,
Далеко је занио Стевана. 305
Не може га стигнути краљица
Кад госпођа не стиже Стевана,
Насред друма интов уставила,
Танко викну, а јасно подвикну:
„Ој посинче, Високи Стеване! 310
„Кад ти оде у гору Ковију.
„Да се бориш с алом у језеру:
„Када дођеш дубоку језеру,
„Па наступиш’ на коло гујино,
„Ако с’ буде у коло увила, 315
„Ти не удри алу из пријека;
„Ак’ удариш алу из пријека,
„Ала ће се у поље прућити,
„Сву Ковију гору поломити,
„И тебе ће, Стево, сатријети; 320
„Но на вранцу покупи дизгине,
„Покажи му мамуз од чизама,
„Па ускочи у коло гујино.”
А то Стеван послушо краљицу.
Па кад дође дубоку језеру, 325
И наступи на коло гујино.
(Беше с’ ала у коло увила)
Не бије је Стеван из пријека,
Но на вранцу покупи дизгине,
Показа му мамуз од чизама, 330
Па ускочи у коло гујино;
Па потеже топузину тешку,
Те удари алу из пријека,
Па потеже сабљу од појаса,
Те на али одсијече главу, 335
Па јој главу вуче у Русију.
Када дође столу Русијскоме,
Угледа га од Русије краље,
Краље виче са бијеле куле:
„Мој посинче, Високи Стеване! 340
„Кад си, Стево алу погубио,
„Не вуци јој главу у Русију,
„Све похвата трољетна грозница;
„Џаба теби сто хиљада војске,
„И пред војском Мата ђенерала." 345
То је Стеван краља послушао,
Па од але главу отурио,
Прогна вранца, оде кроз Русију.
Стеван земље и ћенаре лређе;
Па кад дође у земљу Маџарску, 350
И сву војску на окупу нађе,
И пред војском Мата ђенерала.
Како дође, одјаши вранчића,
Па дозива Мата ђееерала:
„Побратиме, Мато ђенерале! 355
„Јеси л’ добро сачувао војску?“
Одговара Мата ђенерале:
„Јасам побро, сачувао војску,
„Још сам мало придобио војске,
„Баш на броју сто хиљада војске, 360
„Побратиме, љутога Маџара,
„Да идемо бити душманина.“
То Стевану врло мило било,
Па појаши виловна вранчића,
Па појави кроз земљу Маџарску 365
За Стеваном Мата ђенерале,
А за Матом двеста хиљад’ војске.
Е Маџарску земљу пријеђоше,
На Србију земљу наиђоше,
На Ситницу воду нагазише, 370
Код Ситнице конак учинише.
А у јутру, кад је освануло,
Књигу пише Високи Стеване.
А прати је у Крушевац мајци:
„Мајко моја, царице Милице! 375
„Књигу виђи па другу одпиши
„Имаш доста вина и тајина,?
„Имаш коњма зоби и сијена;
„Можеш моју дочекати војску,?
„Нараеити љебом бијелим,? 380
„Напојити вином црвенијем.*
Кад царици тавва књига дође,
Књигу штије царица Милица,
Књигу штије грозне сузе лије,
Она мисли Царевић је Мујо, 385
Па је другу књигу накитила:
„Бог т’ убио Царевићу Мујо!
„Ја ти дадо у таоце сина,
„Да ме чекаш за годину дана,
„Ти не чака ни пола године, 390
„Но ми водиш на Крушевац војсву.
„Врати војску, не води Квушевцу,
„Цемам Мујо, вина ни таина,
„Немам коњма зоби и сијена
„Немогу ти дочекати војску." 395
Кад Стевану таква књига дође,
Па кад виђе шта му књига каже,
Проли сузе низ бијело лице,
Па дозива Мата ђенерала:
„Побратиме, Мато ђенерале! 400
„Ја одлазим, побро, у Крушевац
„Да ја видим шта је по Крушевцу
„И да видим моју стару мајку
„Моју мајку царицу Милицу;
„Сад ћу ићи, а одма ћу доћи, 405
„Ил’ ћу доћи ил’ књигу писати."
Па појаши виловна вранчића,
На Ситницу вранца наћерао,
Оде Стеван пољем и ширином,
Докле дође под Крушевца града. 410
А виђе га царица Милица.
Са чардака, са високе куле,
Па познаде свог сина Стевана,
Пред Стевана госпа изтрчала,
Руке шири у лице га љуби, 415
Стеван мајку у бијелу руку.
Госпа беше срца жалостива,
Она паде на земљицу црну,
Госпа паде, па се обнезнани.
То кад виђе Високи Стеване, 420
Проли сузе низ бијело лице,
Узе мајку на бијеле руке,
Унесе је у Лазину кулу,
Те је уми лађаном водицом,
Зарани је љебом бијелијем, 425
А зали је вином црвенијем.
Кад се Стеву освијести мајка,
Пита мајку Високи Стеване:
„Мајко моја, царице, Милице!
„Имаш, мати вина и таина? 430
„Имаш коњма зоби и сијена?
„Можеш моју дочекати војску,
„Моја мајко, дв’је стотнп’ хиљада?
„Наранити љебом бијелијем,
„Напојити вином црвенијем?" 435
Одговара царица Милица:
„Имам, сине, вина и таина,
„А сувише зоби и сијена,
„Могу твоју дочекатн војску.“
То Стевану врло мило било, 440
У Крушевцу књигу накитио,
На Ситницу Мату оправио:
„Побратиме, Мато ђенерале!
„Претури ми на Ситници војску,
„Од Ситнице ка Крушевпу крени 445
Дође књига Мату ђенералу.
А кад Мато књигу разумио,
Он претури на Ситници војску,
Од Ситнице ка Крушевцу крену.
...............................................
...............................................
...............................................
То Милици врло било, 450
Па да видиш царице Милице,
Кад јој тражи Царевићу Мујо,
Нема госпа паре ни динара;
А кад дође Високи Стеване,
Има госпа и три куле блага. 455
Па обали до три куле блага,
На благо је сакупила војску,
Скупи госпа дв’је стотин’ хиљада
Кад царица сакупила војску,
Навалила вина и јестива. 460
Вино пила у Крушевцу војска,
Вино пила два бијела дана.
А кад треће јутро освануло,
Књигу пише Високи Стеване,
Па је шаље Царевићу Мују: 465
„О мој бабо, Царевићу Мујо!
„Можеш моје госте дочекати,
„Да ја мајци у походе дођем,
„Да походим моју стару мајку,
„Моју мајку, твоју султанију?“ 470
Оде књига Царевићу Мују.
А кад Мујо књигу разумио,
Па кад виђе што му књига каже,
Он ухвати нејачка Уроша,
Па га закла како јагње младо, 475
А испече како јагње младо,
Па га зави у памук-пешкира,
А прати га Високом Стевану:
„Ето теби, Високи Стеване!
„Ето теби лијепа мезета 480
„Да мезетиш када пијеш вино."
Узе Стеван брата печенога,
Окрену га и два и три пута,
А пољуби десетина пута,
Проли сузе низ бијело лице, 485
Печена је брата саранио,
...............................................
...............................................
...............................................
Халакнуше, Бога поменуше,
А у Турке јуриш учинише;
Да је коме стати те гледати, 490
Како српске сабље сијевају
Мртве турске главе зијевају.
Млогу силу турску умалише;
Ухватише Царевића Муја,
Доведоше Високом Стевану. 495
Двори Турчин Високог Стевана.
Па се молим Високом Стевану:
„Модим ти се, Високи Стеване!
„Молим ти се, како старијему,
„Немој мене, Стево, погубити 500
„Е ја јесам у оца једини.“
Говори му Високи Стнване:
„О Турчине, Царевићу Мујо!
„Кад ти јеси у оца једини,
„Што не чуваш своју царевину? 505
„Што ће теби моја стара мајка!
„Што ми закла брата јединога,
„Мога брата нејачка Уроша?
„Што г’ иснече како јагње младо,
„Па га мени за мезета праћаш. 510
„Добро знадеш да ја јести не ћу?“
Још хоћаше Мујо говорити,
Не даде му Високи Стеване,
Већ га закла како јагње младо,
А испече како јагње младо; 515
Па га зави у памук-пешкира
А прати га цару Бајазиту:
„Ето теби, царе Бајазите!
„Ето теби лијепа мезета!
„Да мезетиш кад пијеш ракију.“ 520
Вратио му жалост за срамоту.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, II, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 17-34.