Високи Стеван и Вук Бранковић

Процвилио сужањ у тавници

У Стамболу граду бијеломе,

У тавници Бранковића Вука,

По имену дијете Јуроше,

Мио синак славна цар-Лазара.

Кад се узе на Косову царство,

И погибе славан цар-Лазаре,

Заробише дијете-Јуроша,

Доведоше бијелом Стамболу,

Бранковић га у тавницу баци,

Не би ли се њему додијало,

Да добије високог Стевана.

Кад ђетету кућа додијала,

А тавница кућа необична,

Оно цвили и дневи и ноћи.

Господству се јадно научило,

У тавници господства не има,

Гује кољу а јакрепи штипљу,

Он цвијеља дрвље и камење.

Док је једно јутро освануло,

Уранила китна Анђелија,

Вјерна љуба Бранковића Вука,

Проговара своме господару,

Господару Бранковићу Вуку:

„Господине, Бранковићу Вуче

У причу те поставили Турци,

И дали ти од тавнице кључе!

Што ти држиш сужње у тавници,

Тавница је њима додијала,

Ев' имаде три бијела дана,

Од кад један у тавници цвили.

Ја га пушти, ја га посијеци,

Јер ми ђеце успават не даде.

Дошло ми је у воду скочити.“

Кад дочуо Бранковићу Вуче,

То је њему врло мрско било

Пак од земље на ноге ђипио,

Те узимље од тавнице кључе,

Право сиђе низ бијелу кулу,

А кад дође до мрачне тавнице,

На тавници отворио врата,

Продире се Бранковићу Вуче:

„Коме вам је живот омрзнуо

И данас му мило погинути?

Сада ћу ја њега намирити

Бритком сабљом и бијелом руком.

Проговара дијете Јуроше:

„Господине, Бранковићу Вуче,

Баш је мени живот омрзнуо;

Кад је мене породила мајка

У Крушеву у цареву двору,

Хранила ме медом и шећером,

Завијала свилом и кадифом,

Господству је мене научила,

Ками ћу јој господоват овђе!

У тавници кући необичној,

Студена је вода до кољена,

А из воде шаша до појаса,

А по њој се џилитају гује,

Гује кољу а јакрепи штипљу;

Већ те молим, Бранковићу Вуче

Кад сте мога бабу погубили,

Покојнога славна цар-Лазара

И мог ђеда старца Југ-Богдана

И даиџа девет Југовића

И војводу Милош-Обилића,

И са њиме српске поглавице,

Погубите и мене данаске

У Стамболу граду бијеломе!

Ја ме пушти, ја ме посијеци;

Ако ћеш ме пуштати на благо,

Даћу теби небројено благо.“

Кад дочуо Бранковићу Вуче,

То је Вуче једва дочекао,

Пак овако њему проговара:

„Ђаурине, дијете Јуроше

Не крсти ме без невоље љуте!

Ја нијесам Бранковићу Вуче,

Него сам ја беже Бранковићу.

Да овак'у бесу ухватимо,

Мореш дати што ћу заискати?

Подај мени хазну Лазареву

И подај ми тридесет кнезова,

Што хараче на Косову бране,

Ев' имаде седам годиница

На сабљама и на буздован'ма,

Ђаури га покупит не даду;

Мореш дати од злата тепсију,

Што ј' око ње оплетена гyја,

Повисоко издигнула главу,

У зубим' јој алем камен драги,

Пак се при њој види вечерати,

Усред ноћи како усред дана;

Мореш дати твога брата мила,

Ђаурина високог Стевана?“

А бесједи дијете Јуроше:

„Све ћу дати, за невољу љуту

И за живу на рамену главу,

Да ја видим остарјелу мајку,

Којано ме слатко његовала.“

Кад заиска високог Стевана,

Тад зацвиље дијете Јуроше,

А заплака како љута гуја:

„Како ћу ти брата поклонити?

Нити знадем ђе је, ни како је;

Како нас је породила мајка,

Малена га у Русију дала,

Пак за њиме мене је родила;

Кад узесте на Косову царство,

Малена сте мене заробили,

Како ћу ја њега обећати,

Ако буде у Русији Стево,

Што ћете ви од мене чинити?“

Проговара Бранковићу Вуче:

„Ђаурине, дијете Јуроше,

Дошо ти је високи Стеване.

Ено њега у Крушеву граду,

Веће пиши књигу шаровиту,

Нека брже иђе до Стамбола

И понесе откупове скупе,

Пак ћу њега турит у тавницу,

А тебе ћу оправити мајци,

Е се види и халали с њоме;

Ја ћу онда покупити војску

И за тобом у Косово сићи,

Да ђауре под харач окренем.“

Кад дочуло дијете Јуроше,

Лудо момче али мудра глава,

Проговара Бранковићу Вуку:

„Изведи ме из тавнице мрачне,

Води мене на бијелу кулу,

Донеси ми дивит и калема

И хартије књиге без јазије,

Да ја књигу на кољену пишем,

Да је спремам мојој милој мајци,

Да ти спреми мила брата мога,

И остале откупове скупе”.

То је Вуче једва дочекао,

Па га узе за бијелу руку,

Доведе га на бијелу кулу,

Посједе га на златну шћемлију,

Па му даде дивит и калема

И хартије књиге без јазије,

Пак дијете књигу начинило,

И у књизи 'вако говорило:

„О Милице моја мила мајко

Ето теби књиге шаровите,

Од твог сина дијете-Јуроша,

Пошаљи ми откупове скупе.

Иште Вуче хазну Лазареву

И господску од злата тепсију,

Што су на њој три драга камена,

И господу тридесет кнезова,

Што си рза и образа брани,

Да те тавну не погазе Турци,

И мог брата високог Стевана.

„(Још он држи на Косову царство,

На жалосној својој бабовини)

И његова бијесна дорина.

Све сам њему обећао, мајко,

Ал' не могу мила брата мога;

Воле њега добавити Турци,

Нег' велику хазну Лазареву,

Не пуштај га до Стамбола мајко,

Јера њега никад виђет нећеш:

Већ чу ли ме, моја мила мајко,

Ти напиши књигу шаровиту,

Па је спреми Бранковићу Вуку

Нека иде до Крушева града

И поведе дијете-Јуроша,

Да му предаш хазну Лазарову

И остало на Косову царство,

И остале откупове скупе,

А твог сина високог Стевана

Спреми њега у Русију, мајко,

Нека бјежи и остави мајку.“

Таман так'у књигу направио,

Пак је даде лаку књигоноши,

Оде књига до Крушева равна;

Док ето ти љубе Бранковића

Пак опази туцак-невољника,

По имену дијете-Јуроша,

Али њега познати не може,

Него му је силе ударила:

„Шта ћеш туде сужањ из тавнице:

Пуно си ти мени додијао.“

Кад је њему силе ударила,

Уз образ му пламен ударио,

А низ образ сузе проточио,

А то гледа Бранковићу Вуче,

Пак се гро'том беже насмијао:

„Види када у земану дође,

Ђе и сестре браћу цвијељају!“

Кад то зачу китна Анђелија,

Зацвиљела као љута гуја,

Узе брата на бијело крило:

„А ти ли си, мој брате милосни,

А ти ли си дијете Јуроше!“

Па га узе на бијело крило,

С њим оплака и свог баба мила,

Пак на Вука очи исколачи:

„Господине, беже Бранковићу,

Ти покупи силовиту војску,

Силне војске хиљаду делија

И поведи мене и Јуроша,

Да идемо у Крушево равно,

Даће мати откупове скупе,

И покупи данке и хараче.“

У ријечи у којој су били,

Док ево ти књиге шаровите

Од госпоје царице Милице:

„О мој зете, беже Бранковићу

Да си брже у Крушево равно

И поведи дијете-Јуроша,

Све ти дајем што си заискао,

Да се видим и халалим с њиме.“

А кад зачу Бранковићу Вуче,

Он покупи хиљаду делија

И поведе дијете-Јуроша

И са њиме вијерница љуба,

Мила сестра ђетета Јуроша,

Право оде до Крушева славна.

А кад дође Бранковићу Вуче,

И за њиме вијерница љуба,

За њоме је дијете Јуроше,

Опази их царица госпоја,

Госпа њима пође у сретање,

Да прихвати под зетом парипа,

Не би ли јој поклонио сина,

А прољева сузе низ образе,

Ал' невјерни Бранковићу Вуче,

Кад опази царицу Милицу

Ђе прољева сузе низ образе,

(То не плаче Бранковића Вука,

Него сина дијете-Јуроша),

До ње Вуче доћера ђогата,

Па госпоју ногом ударио,

Колико је лако ударио,

Са црном је земљом саставио:

„О Милице, Лазарева љубо

Са шта ридаш, сузе пролијеваш!

Камо теби високи Стеване?

Јеси ли ми сина добавила?

Да га водим столу и Стамболу!“

Моли му се госпоја Милица:

„Господине, беже Бранковићу,

Отишо је Стево у Русију“

А кад дочу Бранковићу Вуче.

Он потеже паклену канџију,

Па је стаде ударати њоме,

Куда куца, све јој кожа пуца.

А црна је полијева крвца,

Оћера је до бијеле куле,

А ухвати дијете-Јуроша,

Додаде га свој вјерној љуби:

„Држи њега док Стевана нађем“

Стоји писка дијете-Јуроша,

Јера види у невољи мајку,

Доћера је до бијела двора,

А на стражу остави делије,

Да чувају кулу и авлију,

Да им куда не побјегне Стево.

Кад изиђе на бијелу кулу,

Отвори му деветора врата,

Десета му отворит не шћаше,

Ђено сједи високи Стеване.

А кад дочу високи Стеване,

Ђе му цвили у невољи мајка,

На вратима одвали канате

Док упаде Вуче Бранковићу,

Дочека га високи Стеване,

Ухвати га за бијеле руке,

Из руку му сабљу измакнуо,

Пак је њиме о тле ударио,

Распори га до грла бијела,

Откиде му са рамена главу,

И проклету главу погазио.

Па прихвати перна буздована,

И низ бедро сабљу објесио,

Док допаде дору у подруме

И за њиме тридесет кнезова,

Седамдесет посјекоше глава,

Кад се коња добавио свога,

Он наћера кроз Косово Турке,

Док доћера до воде Ситнице,

Пет стотина посјекоше глава,

Остали му у воду скочише;

Он за њима топуз отурио

И овако Стево говорио:.

„Кад се амо топуз повратио,

Онда дошли у Косово Турци!“

Пак поврати бијесна дорина.

Кад он дође својој танкој кули,

Он ухвати сестру Анђелију,

Обуче јој воштану кошуљу,

Пак запали су четири стране:

„Нека тако, наша сестро мила,

Свакога си цару опадала,

А највише војводу Милоша,

Што нијесмо имали јунака,

Вјернијега, а ни правијега

За крст часни и вјеру хришћанску

Док си наше оборила царство,

С Неманића на Отмановића“

И изгорје она у кошуљи.

Он прихвати мила брата свога,

Па га љуби у бијело лице,

Уз образе с обадвије стране,

Најпослије међу очи црне,

Узе њега на бијеле руке,

Однесе га на високу кулу,

Ђено сједи царица Милица,

Даде њега мајци на криоце,

Кад погледа у шикли одају,

Кад се прије топуз повратио,

О чивију, ђено се вјешао

Онда вели високи Стеване:

„Моја мајко, разговора нема,

И ја могу, пак и дорат морс,

Ал' је тако од Бога суђено,

Косово ће притиснути Турци,

Једа Бог да, проклето Косово!

Те по теби црно трње расло,

По њему се Арнаути легли!“

Па је старој говорио мајци:

„Моја мати, ваља путовати!

Моја браћо, разговора нема,

Да бјежимо у земљу Русију!“

Сву подиже своју фамилију,

Што бијаше јоште у животу,

И са њиме дванаест кнезова,

И народа много Србадије

И доћера хазну Лазареву,

Побјегоше у земљу Русију.

Кад дочуше у Стамболу Турци,

Ђе погибе Бранковићу Вуче,

Погуби га високи Стеване,

Па побјеже у земљу Русију,

То су Турци једва дочекали,

Подигоше на алаје војску,

Те одоше до Крушева равна,

Сву под руку земљу окренуше,

Од црнога до сињега мора,

Цвијељају сиротињу рају;

Порезаше по земљи хараче:

„Ви жалите вашега Лазара,

а не знате, сиротињо рајо,

Ми ћемо вам бити господари,

Њега ћете пак заборавити,

У Турака има мехрамета“

Како тада, тако и данаске!