Вилу љуби Загорац Иване,
Вилу луби девет годин дана.
Кад десета настала година,
Проговара Загорац Иване:
„Ој бора ти, пребијела вило, 5
Ево данас девет годин дана,
И десета настала година,
Да се ниси насмијала на ме.“
Проговара билогрла вила:
„Како ћу се насмијати на те, 10
Кад ми нема крила ни кошуље!"
Привари се Загорац Иване,
Привари се, уједе га гуја,
Па јој даде крила и кошуљу.
Кад се вила добавила крила, 15
Извила се небу под облаке.
Кад то види Загорац Иване,
Он завика иза свега гласа:
„Дођи амо, билогрла вило,
Оста чедо лудо и нејако!“ 20
