Вилин прстен
Златан прстен кује вила,
У њ укива камен драги,
Који ваља Цариграда,
Па га баца у то море
Прешироко, предубоко,
Баца прстен а говори:
„Ко изнесе златан прстен
Са дна мора широкога,
Са дна мора дубокога,
Том ћу вила љуба бити! —"
Ко у море заронио,
Из њега се не враћао:
Попило га сиње море;
Појеле га морске рибе:
Прстен оста' на дну мора,
А у гори б'јела вила —
На камену саморана. —
