Јуче вила оженила сина,
А синоћ га јадна укопала,
Јутрос снаху натраг повраћала;
Дивно вила снаху сјетовала:
„Снајо моја, румена ружице 5
Када будеш кроз гору зелену,
„Дигни свилу од зелене траве,
Ситни бисер уз прси бијеле,
Ресе в'јенце уз оба рамена.
Када будеш про Јелача града, 10
Излазиће јалачка господа,
Међу њима Јелица госпођа,
И теби ће говорити млада:
„Сврн' се амо, вилина невјесто!"
А ти њима одговори млада: 15
„Не би ви се тамо поврнула,
Да ми дате по Јелача града
И у граду студену водицу
И на води коња и јунака.“
„Дивно снаха вилу послушала: 20
Кад је била кроз гору зелену,
Диже свилу од зелене траве,
Ситни бисер уз прси бијеле,
Ресе вјенце уз оба рамена:
Кад је била про Јелача града, 25
Излазила јелачка господа,
Mеђу њима Јелица госпођа,
Вилину је снаху дозивала:
„Сврн' се амо, вилина невјесто!"
Она њима тихо одговара: 30
„Не би' ви се тамо поврнула,
Да ми дате по Јелача града
И у граду студену водицу
И на води коња и јунака."
Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 122-123.
