Вила јаши коња Иванова,
Вила јаши, Иван пјешке ходи.
Кад су били насрид поља равна,
Иван вили тихо проговара:
„Сјаши, вило, да се одморимо!“ 5
„Борме не ћу, Танковић Иване,
Нисам била саградила града,
Граду врату: плећа Иванова,
Клучанице: дивојачке руке,
Ведра стакла: очи Марушине.“ 10
