Вила устрилила Иву
Расла јелва ва срид Сарајева,
На дуго је гране разпустила;
Није оно она вита јелва,
Већ је оно Доротеа госпе.
На дуго је гране разпустила, 5
А још даље к ћере поженила:
Једну дала дужди млетачкому,
Другу дала краљу нимачкому,
Трету дала в мостир колудрицам;
А Ивана јединога сина, — 10
Њега мајка за се оставила.
Кад је Иве велики нарасал,
Он је својој говорио мајки:
Купи мајко господу сватове,
Да ја идем по дивојку моју. 15
Ивану је говорила мајка;
Ај Иване моје дите драго,
Како ћеш ти сестре сакупити,
На то твоје велико весеље?
А Иван је мајки говорио: 20
Ај старице моја мила мајко,
Лахко ј' мени сестре сакупити,
На то моје велико весеље!
Ку си дала дужди млетачкому,
Она ти је одавна умрла; 25
Ку си дала в мостир колудрицам,
Њој дат нете из мостира ванка;
Ку си дала Краљу нимачкому,
Она ј' дуго симо ти прит неће.
Кад је мајка риечи разумила, 30
Ивану је свате сакупила;
Липо ј' мајка свате накитила,
Више в свилу нег ва бунбажину,
А Ивана јединога сина,
Више в злато, нег ва бело платно. 35
Када Иве појде по диевојку,
Здраво свати гору пројахали,
Пак излазе из горе на поље.
Дви их с горе угледале виле,
Те је вила вили говорила: 40
Поглеј вило гље сестрице моја,
Липи ти су свати Иванови,
Још је липши јединац код мајке.
Липо јих је на китила мајка,
Више в свилу нег ва бунбажину, 45
А Ивана јединога сина,
Више в злато нег ва бело платно,
Устрил' мо га вило селе моја.
Вила ј' вили тихо говорила;
Немој вило, немој селе моја, 50
Мучно ј' њега одхранила мајка
И јуначким опасала пасом;
Већ устрили коња под јунаком.
Али вила вилу неслушаше,
Већ устрили на коњу јунака. 55
Једва Иве до диевојке приде,
А када је по обеду било,
Тад говори млајахна диевојка:
Ај ви моја господо сватови,
Покажите кади ј' моје драго? 60
Говори јој најстарији свате:
Глјеј диевојка мед сватове своје,
Упазит ћеш мед њими јунака.
На кому је прелипо знамење,
Дробан бисер и драго камење. 65
Кад се свати назад повратише,
Сви сватови понаприда јашу,
Иве диете оста понајзада.
Ујац му се обазрио Јанко,
Ивану је тихо говорио! 70
Ај Иване моје диете драго,
Ча је теби ка ти је невоља
Да ти оста од сватих најзада?
А Иван је њему говорио:
Бора теби мој ујаче Јанко, 75
Моја ј' мене заболила глава,
Да би глава него и срдачце,
Чини ми се мој ујаче Јанко,
Да ран ових преболити нећу.
Ујац му је тихо говорио: 80
О Иване моје диете драго:
Вежи главу ва шара махраму,
Упни срцем в луцне од седалца,
Да се твоји свати необличе.
Иван ујца липо послушао: 85
Веже главу ва шарцу махраму,
Срцем упне в луцне од седалца,
И појаше мало понаприда.
З дуга Иву угљедала мајка,
Тр Ивану тихо говорила: 90
О Иване моје диете драго!
Ча је теби ка ти је невоља?
Иван мајки тихо говорио:
Моја ј' мене заболила глава,
Од срдачца ни живит неморем, 95
Већ ми разстри мекане ложнице,
Да ја идем ноћцу ноћевати.
Разстре мајка те мехке ложнице,
Свати иду вечер вечерати,
А Иван се душицом диелити. 100
Ал зацвили Иванова мајка:
Јијте пијте господо сватови,
Јијте пијте и разстајите се;
Ево мртав Иве диете моје!
Тад зацвили гиздава диевојка: 105
Ајме мени мила моја мајко,
Куда ли ћу на које ли стране?
Говори јој Иванова мајка:
Ај не цвили гиздава диевојко
Жали с намом Ивана мојега, 110
Жали с намом ва двору мојему,
Жали њега три године дана,
Жалећ њега поћ ћеш за другога.
Жалила га ј' три године дана,
Жалећ њега ишлај за другога, 115
Баш у селу за суседа свога.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
