Вила пење чадор под облаке.
Није чадор о шта су чадори,
Веће чадор од веље кадиве,
А извезен све сухијем златом,
А накићен ситнијем бисером, 5
То је Змају врло чудно било.
Па се изви небу под облаке,
Угодио када вила спава,
Пусти ватру и чадор запали,
А уграби загоркињу вилу, 10
Па је узе себи за љубовцу,
Змају вила тихо говорила:
„Пусти мене змају огњевити,
„Да долетим твом двору бијелу,
„Да пометем и воде донесем. 15
Вила змаја љуто преварила:
И пусти је испод десна крила.
Па је вила небу одлећјела:
Јаркоме је сунцу долeћјела,
Па је сунцу тихо говорила: 20
„Ој Бога ти, наше милo сунце,
„Баци зраке, спали змају крила!“
Сунце вилу одмах послушало:
Баци зраку, спали змају крила.
А одлеће загоркиња вила 25
У облаке да нов чадор гради.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 9-10.
