Византијске слике (Ш. Дил) 17
| ←< 16. глава | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
Један дворски песник у веку Комнена.
Око половине XII века живео је у Цариграду један убоги књижевник, који се звао Теодор Продром. Сам се радо називао »Птохопродром«, т. ј. сиромах Продром: и заиста, тешко је наћи књижевника оскуднијег, гладнијег, и већег просјака. Он је цео живот провео тражећи моћне заштитнике, богорадећи код цара, принчева и принцеза, код властеле и великодостојника, јадајући се, да би их разнежио, на своју сиротињу, на своје несреће, на здравље, на старост, тражећи као награду за своје похвале, за свадбене спевове, за саучешћа, новаца, места, или бар једну постељу у болници. Просјак и сујетан у исти мах, врло горд на своју породицу, на своје васпитање, на своју даровитост, а уз то способан за сваку нискост, он је један занимљив пример византиског књижевника у том веку Комнена који се показивао као љубитељ и заштитник књижевности.
Рукописи су нам сачували, под именом Теодора Продрома, знатну количину врло разноврсних дела, која без сумње нису од њега; и тек последњих година предузела је пажљивија критика да помало размрси и сложи ту гомилу текстова, од којих су још многи неиздати. Не улазећи овде дубоко у питање које је још далеко од тога да буде решено, ја ћу се задовољити да напоменем како најскорашњији радови на томе предмету изгледа доказују да су постојала бар два Продрома: један, чији живот може да се смести између 1096. и 1152., чији је отац био образован човек и господскога рода, чији је стриц Христос доспео до високог достојанства кијевског архиепископа крајем XI века, и у чију је част Никета Евгенианос саставио једну посмртну беседу, у којој се налази неколико доста одређених појединости о животу те личности; други, чија се многобројна песничка дела налазе нарочито у славном рукопису Библиотеке Марциане у Млецима, и који је изгледа живео бар до 1166. Треба признати да по многом чему други личи на првога као брат; обојица су провела живот богорадећи код великих, јадајући се на своје болести и беду, обојица су завршила живот у болници, где су својим истрајним молбама најзад добили уточишта. И како безимени песник млетачкога рукописа изгледа, према наслову једне његове песме, да је носио име Продром, дошли бисмо без сумње у искушење — а то се дуго и чинило — да помешамо у једну те две личности које су често имале исте заштитнике и које су готово увек жи-веле сличним животом — кад не бисмо с једне стране знали да је један умро доста млад, док се други непрестано жали на бреме година, да нарочито није други, онај из рукописа Марцијане, у једном спеву спеваном без сумње 1153. г., поменуо свога »пријатеља и претходника« Продрома, »славног и хваљеног писца, милозвучну ласту, тако речит језик«, као мртвог у тренутку кад је он посвећивао своје стихове цару Манојлу. Између та два имењака, који су можда били рођаци, како да поделимо огромну књижевну заоставштину која нам је сачувана под тим именом? Коме од њих двојице припада част оних занимљивих песама на просто-грчком, о којима ћемо доцније говорити, и за које се покаткад држало, по мом мишљењу погрешно, да не припадају ни једном ни другом? То су питања чисте науке и која нема места испитивати овде. За предмет који смо предузели у овој студији, то јест да покажемо какав је био један дворски песник у доба Комнена и да испитамо природу односа које је одржавао са својим моћним заштитницима, биће без сумње оправдано да се подаци црпу подједнако из дела оба човека који су без мало били савременици и који су имали готово исту судбину— само кад се узме у обзир садашње стање тога питања, кад се радо допусти разликовање два Продрома, и кад се овде ради једино о сликању општег типа, који је био чест у XII веку.
И поред књижевног препорода који је обележио доба Комнена, књижевност у то време није могла хранити свога човека. Свет се правио да веома поштује књижевност, али су књижевници просили. Без сумње, у извесним ретким данима поноса, Продром је, и поред своје беде, себи честитао што је тако и што сиротиња увек прати даровитост; он се радовао што му Провиђење није доделило »оне гомиле злата што изопачавају филозофски дух«, и изјављивао је с лепом равнодушношћу спрам блага овога света: »Ако није могуће бити уједно филозоф и богат, ја више волим да останем сиромах са мојим књигама.« Али ти наступи поноситог стоицизма мало су трајали. Најчешће је песник примећавао с дубоком тугом да увек »сиромаштво прати науку«. У тим тренуцима он је помишљао да баци књиге кроз прозор, да остави Аристотела и Платона, Демокрита и Омира, да напусти реторику и филозофију, све таште ствари на које је, у младости, утрошио толико узалудног труда и које му нису донеле ништа друго до беду. »Одбаци, писао је он тада, књиге, беседе, бриге које те нагризају. Иди у позориште, код мимичара, код пеливана. Ето шта цене глупи људи, а. не науку.« Тада, сетивши се дана свога детињства, и сјајног васпитања које му је породица узалуд дала, он је упутио једноме своме заштитнику ове смешно тужне стихове: »Кад сам био мали, говораше ми мој стари отац: »Дете моје, проучавај књижевност колико год можеш. Видиш ли тога и тога, дете моје? Он је ишао пешке, а сада има лепога коња и шета се на угојеној мазги. Кад је учио, није имао обуће, а сад, видиш, носи ципеле са дугачким шиљком. Кад је учио, никад се није чешљао, а данас је леп витез са лепо негованом косом. Кад је учио, никад није видео врата од купатила, а сад се купа три пут недељно. Слушај дакле савете твога старог оца, и сав се посвети учењу књижевности.« И ја сам учио књижевност са много труда. Сад грдим књижевност и велим у сузама: »О Христе, проклета нека је књижевност. и проклет онај који је негује! Проклето време и дан кад су ме послали у школу да учим књижевност и да се трудим да од ње живим.« Да су од мене начинили радника који златом везе, једног од оних који зарађују свој хлеб правећи везено одело, ја бих отворио свој орман и ту бих нашао у изобиљу хлеба и вина, тунине и лакерде, док сад, кад га отворим, ја узалуд гледам по свима преградама, видим само кесе од хартије пуне хартије. Отворим мој сандук да нађем парче хлеба; и ту нађем кесицу од хартије. Отворим моју торбу, потражим свој новчаник, пипам га да видим да у њему нема који перпер, и он је набијен хартијом. Онда ме изда храброст, и ја падам од глади. И у мојој превеликој глади и беди, ја више волим везиљски занат него књижевност и граматику.« То се тако дуго продужује, и песник жали редом што није крпач или кројач, бојаџија или хлебар, млекар или носач, све занати у којима човек једе, док њему свако каже подругљиво: »Једи твоје књиге, добри човече! Нека те твоја књижевност храни, убоги ђаволе.«
Понекад, и озбиљније, мислио је — то је било 1140. — да оде из те Византије где су и духовници и световњаци подједнако презирали духовне ствари, и где цар не плаћа по њиховој вредности спевове којима га он обасипа. Мислио је да прати у далеку Требизонду митрополита Стевана Скилицу, који је умео да упозна и заштити дар у сиротињи, и који је песника удостојио својим пријатељством. После, и поред свега што је трпео, није се могао решити да оде из престонице где се увек надао да ће кад тад добити жељену награду и доходак који ће га извући из невоље. А дотле, да би животарио, он је вршио све послове, чекао по предсобљима великаша, где слуге надмена из-гледа мере и исмевају посетиоце рђаво одевене к обувене, присуствујући церемонијама, свадбама, пратњама, триумфалним парадама, да ту нађу материјал за какав пробитачан спев, ласкајући до задиханости, изазивајући сажаљење, бедан у својим напорима да забави и насмеје. »Обливен сузама, говорио је он једном свом покровитељу, јецајући и јадикујући, ја пишем стихове из којих ври веселост и добро расположење. Ако тако радим, то није за своје задовољство. Али, тако ми беде у коју сам пао, тако ми овог дугог и очајног пешачења, које морам авај! да издржим кад хоћу да одем у двор или у цркву, хоћу једаред да вам кажем ствари онакве какве су.«
Тако је у Цариграду животарио читав један књижевни пролетаријат, састављен од паметних, образованих и чак отмених људи, али које је живот својом грубошћу необично снизио, не рачунајући порок који их је, удружен с бедом, каткад завео на странпутицу и избацио из друштва. »Ја сам каткад мало свртао с правог пута«, признаје један од тих писаца. »Ја сам, читамо код другог, цветао у врту Светога Писма и плео венац од ружа разних наука. Али жар беде и жаока бола, хиљадуглава пустош пића и чудовиште пути, најстрашнија звер, срамно су ме преобразили и учинили да изгубим човечанско достојанство.« Трећи, рђаво ожењен злом и џандрљивом женом, био би изгрђен, исмејан, избачен из куће, кад би се вратио мало накресан, и у својим домаћим невољама видео је нарочито забаван предмет да разоноди једног од својих покровитеља. Јер за ове убоге ђаволе : главно је било живети, а све им је остало било сасвим свеједно. »Мени је стало за јавне послове, каже Цецес, баш као креји за краљевину и орловима за Платонове законе.« Други један овако своди сву своју политику: »Цар треба да чини добра онима који га моле, да теши ожалошћене, да се смилује беднима«; и додаје с безочном простодушношћу: »Зашто задавати себи труда који ништа не доноси, радити посао који је само посао? Ако молитељ остане без награде, каква је корист од молења? Нашто писати, ако писац остане непознат, ако дело остане незнано од онога за кога се писац, у нади на добит, трудио и мучио?«
Теодор Продром је исто тако мислио. Да би се допао, да би успео, да би живео, бавио се свим друштвеним пословима, као што се бавио и свим књижевним пословима. Њему се приписују романи у стиховима и смешни књижевни састави, сатире и астролошки спевови, побожне песме и филозофски огледи, писма и посмртне беседе, мноштво пригодних састава нарочито поводом знатних догађаја у двору и у вароши, победа и свадба, рођења и жалости, кроз које се увек, у хиљаду оштроумних завијања, помаља пружена рука. Он не пише само за свој рачун: његово перо и његов песнички жар стоје на услузи сваком ко плати, да састави какву молбу, какву похвалу или тугованку. Увек вребајући згодну прилику, овај је песник у ствари само дворски слуга; његови су другови уосталом као и он, више за жаљење него за куђење, и сувише срећни ако најзад нађу, при крају живота, какво мирно уточиште у неком побожном дому. Теодор Продром га је добио око 1144. у старачком склоништу Светог Павла; безимени песник млетачког рукописа нашао га је око 1156. у манастиру Светог Ђорђа Манганског, после бурног живота који вреди да се исприча, јер је занимљив за историју друштва у доба Комнена.
Међу византиским принцезама прве половине XII века нема ни једне коју Теодор Продром, или његов имењак, писац млетачког рукописа, није обасуо својим песмама. Први је за Ирену Дука, удовицу великога Алексија Комнена, оплакивао у прози и у стиховима смрт њенога сина Андроника. Он је за Ану Комнену славио у китњастом свадбеном спеву женидбу њена два сина. Он је опевао Ирену Маџарицу, која је била жена Јована Комнена, и Ирену Немицу, која је била жена Манојлова. Други је хвалио све лепе жене које су се кретале у близини царевој, нећаке и рођаке василеусове. Али међу тим славним покровитељкама има једна нарочито чије се име и породица сваки час понавља у млетачком рукопису, и којој је, изгледа, други Продром био званични песник: то је севастократорка Ирена, свастика Манојлова.
Она је била жена севастократора Андроника, другог сина василеуса Јована Комнена, и то је била, као већина великих госпођа тога доба, врло образована жена, која је волела књижевност. Она је одржавала везе са неколицином најславнијих писаца њенога доба. На њен захтев, и за њу, написао је Константин Манасес своју хронику у стиховима, и у предговору тога дела писац је, као што се пристоји, славио »књигољубиву« принцезу, увек жељну да прошири своје знање, страсно занету књигама, ватрену обожаватељку речитости, и која је науци посветила већи део свога живота. Исто је тако хвалио њену дарежљивост и многоструке поклоне који су као роса непрестано долазили да ублаже умор писаца који су радили за њу: и треба додати, јер то је ретко у оно доба, да се у похвалама његовој заштитници осећа умереност и уздржљивост, за које се сам постарао да их подвуче: »Ја се заустављам, пише он, бојећи се да неки не сматрају мој говор за сувише ласкав«; очевидно циљање на неуздржано улагивање једнога Теодора Продрома и њему сличних, где се испољава у исто време нешто презриво мишљење које су о тим придворним песницима имали људи њиховога времена.
Образована и дарежљива, Ирена је имала око себе цео мали круг књижевника. Како је тражила од Манаса да јој предаје историју, тако је дала Јовану Цецесу да за њу протумачи Хезиодову Теогонију и Омирове спевове; и за њу је, као што је некад чинио за царицу Ирену, учени граматичар саставио, како вели, једну нову »женску књигу«, и у почетку те књиге он помиње доброчинства којима је Ирена обасула његову сиротињу и говори о задовољству које осећа што ради за њу. И он се, уосталом, као и други књижевници показује врло ревносан кад треба да моли, у прози или у стиховима, своју заштитницу, за благонаклоност и дарове и жали се каткад да принцезини тајници не испуњавају довољно ревносно њене жеље и да га њихова зла воља лишава плодова његовога рада. Ирена је, исто тако, одржавала врло занимљиву преписку са неким калуђером Јаковом, који изгледа да је био један од њених ближих пријатеља; и у тим писмима, поред причања како је пала у немилост, помињу се још њене књижевне наклоности, њен »атички језик«, и њена љубав спрам Омирових стихова, »твога драгог Омира«, како се он изражава. Могуће је најзад да је Теодор Продром радио за њу мада ми изгледа сумњиво да њему треба приписати. све песме посвећене севастократорки, које су сачуване под његовим именом. Али, у сваком случају, она је имала у својој служби дуго година песника млетачког рукописа, и многе песме које је посветио њој и њенима бацају чудну светлост на живот те отмене жене и уједно на живот књижевника који је био њен дворанин и њен верни слуга.
Песник је, изгледа, рано почео одлазити севастократору Андронику. »Ја сам вам припадао, вели он на једном месту својој покровитељци, још од материног наручја.« Више пута је узимао царевића за повереника својих несрећа, сликајући му жалостан живот сиромашних људи као он »који су у наследство добили сиромаштво, који имају много трошкова а мало прихода«; и покушавао је, причајући му смешне приче о својој невољи, да га разнежи спрам своје беде и да добије повишицу пензије коју му је доделио Андроник. У исто време, писао је стихове за његову жену, намењене да буду приложени побожним даровима које је ова прилагала црквама; посветио је принцези један астролошки спев, и од тога тренутка припадао је њиховој кући. Зато, кад је 1143., за време силициског похода царевић умро од грознице у Аталији, оставивши своју жену удову с петоро деце, севастократорка наложи нашем песнику да састави дугачку тугованку, где, као Ирена, изражава своју тугу, и у којој се, и поред високопарног приклапања, осећа како каткад прође израз искренога бола. Од тога доба он остаде годинама верно привржен својој заштитници.
У млетачком рукопису налази се око педесет песама које се односе на њу и њену породицу, и који чине збир од близу 7.000 стихова. То су час кратке песме намењене да прате дарове, убрусе везене златом и бисером, скупоцене велове, покриваче за путир, које је Иренина побожност посвећивала црквама; и није било ретко да те кратке песме на материји приложених дарова везе сама принцеза. То су често стихови састављени приликом великих светковина које су се славиле у кући, доста дуги спевови који су свечано читани. За све прилике у животу Иренином, наш списатељ је увек био готов да напише неку одговарајућу ствар, за њен рођендан или за оздрављење, за женидбу њенога сина Јована, протосеваста и протовестиара, за венчање њене кћери Теодоре са војводом од Аустрије, и њене унуке Ирене; исто је тако величао подвиге њених синова, врлине њених кћери, заслуге њених зетова, и свима је посвећивао ласкаве стихове; и затим, приликом удовиштва њене кћери Евдокије, поводом одсуства или повратка њене кћери Теодоре, или одласка у војску сина јој Алексија, он је слао принцези у стиховима своје саучешће или честитања. Он јој се уосталом врло дивио и то није од ње крио. Кад јој се обраћао, најласкавије су му се речи тискале под пером. Ирена је за њега била »мудра, складна, жива мисао Атинина«; он је хвалио »њену душу пуну благоволења, њену душу милостиву као Христова«; помињао је колико она воли и добра дела и књижевност. И то нису била, изгледа, празна доказивања оданости. Песник је више пута био тумач туге и жалбе севастократоркине, и то је понекад чинио с храброшћу која није без извесне заслуге.
Пошто изгуби мужа, Ирена нагло виде како јој се положај на двору изменио. Једнога тренутка, кад је смрт однела Алексија, најстаријег сина Јована Комнена, она се с правом могла заваравати надом да ће се са својим мужем попети на престо, и њени су пријатељи изгледали као да радо у њој унапред поздрављају будућу царицу. Прерани крај Андроников поруши њене наде, и од почетка нове владе, севастократорка изгледа да је била пала у немилост код свога девера Манојла. Први пут, око 1144. г., на једну клеветничку доставу, она је била затворена у велику палату, а затим прогнана на Принчевска Острва; њена добра била су, конфискована, деца јој одузета, и она се чак жали како су је злостављали тамничари одређени да је чувају. Она ипак успе да се оправда, и њу врате њеној породици. Једно дело њеног редовног песника прославило је узбуђеним речима њен повратак кући и сјајно признање њене невиности. Ипак, с правом или не, принцеза је уливала неповерење. Понова, око 1148. г., она буде оптужена, овога пута, да склапа завере против живота царева, и без истраге, без суђења, буде најпре удаљена из престонице, а затим затворена у палату Влахерна; у исто време, одузели су јој све повластице и чак одело које је припадало њеном царском достојанству, и она је тужно могла рећи: »У овој палати, где сам некад познала благостање, где сам блистала као цвет, ја сад чамим као заточеница, и када се сетим некадашње части, радости и минулих уживања, мој је бол још већи и тежина моје несреће удесетеростручи се«. Ту остаде десет месеци после чега је пренесу болесну у манастир Пантократор. Тек много доцније, око 1151. г., после понављаних молба, и захваљујући посредовању код цара њеног сина и зета, она најзад доби помиловање. Али је морала напустити Цариград и пратити у Бугарску свога сина Јована, који је без сумње био добио за гувернера те покрајине.
За време тих болних година, наш је песник одјек њене туге, тумач њеног јада и историчар њених несрећа. У читавом низу дела, у којима најчешће њој даје реч, она бескрајно прича своје жалосне доживљаје; како је од смрти њеног обожаваног мужа свака нада за њу умрла, свака срећа ишчезла, очевидно циљање на гајену и изгубљену наду на престо; како је у три маха искусила строгост цареву, и како се »као восак на ватри«, истопила на даху његовога гнева; како на дну провале у коју је пала, у гробу где је жива закопана, она не чека, она не жели ништа друго до смрт. »Ја сам претрпела, каже она на једном месту, разна и неподношљива зла. Подлаци су ме оклеветали; њихов језик, као мач, ранио ме је, вређао, оборио. Била сам удаљена, гоњена; ишла сам до самих врата Ада.« И на другом месту: »Познала сам све врсте зла, све облике тираније. Издржала сам тамницу, издржала сам прогонство; била сам лишена деце, подносила увреде, презирање мојих сродника, оптужбе мојих служитеља, све беде, сва понижења; видела сам радост мојих непријатеља. А међутим ја живим.« Нове се несреће без престанка гомилају на њене невоље. Једна политичка удаја одузела јој је кћер Теодору да је састави с оним кога песник назива »западна звер«. »И ја сам оплакала своју кћер, вели Теодора, као да је умрла.« Једна царска заповест одузела јој је сина Алексија, њено најмлађе дете, да га пошље у војску. Њена кћи Марија била је далеко од ње, кћи Евдокија била је удовица и убрзо затим ступила је у везу с лепим Андроником Комненом. И она је остала сама, болесна, бедна, »нова Хекуба лишена своје деце.«
Има без сумње нешто претеривања у овим жалбама. Њене синове и зета, Јована Кантакузена, цар Манојло је врло радо гледао; њеној кћери Марији било је допуштено да је посећује у њеном склоништу Пантократору; кћи Теодора враћала се из Немачке да је види. Ипак изгледа неоспорно да се с њом самом доста сурово поступало. У молби, коју је за време њенога заточења у Влахернама песник упутио у њено име цару Манојлу, она се јако жали, и с тачним појединостима, на свакојака понижавања и казне којима су је подвргавали. Ту је реч о тамничарима мушкога пола, којима су, противно обичају, поверили принцезу за време њеног првог прогонства; ту је реч чак и о ударцима које је, како изгледа, добијала. Ту је нарочито реч о сасвим незаконитом начину на који су се понашали са севастократорком; и у томе, и поред преклињања којих је њена посланица пуна, Ирена не може да се уздржи а да не протестује, с храброшћу и поносом: »Ја не одбијам судије, каже она, ја не бежим од суда; не бојим се тужиоца ни потказивача. Нека се он појави, ја то тражим, нека стане пред судије, нека говори и нека поднесе доказе за мој злочин.« Уместо тога, она је била осуђена без истраге, без суђења, без суочења с достављачем. »Зашто, пише она цару, осуђујеш једно људско биће на просту сумњу? Зашто кажњаваш на просту доставу некога ко се није могао бранити? Зашто не тражиш онога који ме оптужује? Немој се задовољавати речима, него тражи доказе.« Што се ње тиче, она тражи да се с њом поступа по закону, готова да поднесе сваку казну, ако је праведно осуђена. Али хоће редован, непристрасан суд. »Против других људи, каже она енергично, ти се не ослањаш на речи, ти тражиш доказе основане на чињеницама. Али за мене, бацио си у заборав све примљене обичаје: кажњаваш ме без суђења, осуђујеш ме на једну просту реч; има у моме случају две ствари подједнако жалосне, суђење и казна, који су обоје противни закону.«
Требало је смелости бедном књижевнику који је писао у име принцезе, да себи дозволи према цару тако грубе истине. Треба уосталом рећи, у похвалу нашега песника, да је он у целој овој ствари доказао своју храбру верност својој заштитници која је пала у немилост. Он се труди да је утеши, да јој нађе потпоре. Пише њеном зету, Јовану Кантакузену, њеном сину, Јовану Комнену, да би изазвао сажаљење спрам судбине принцезине, напомињући једном како »за мајку не треба двоумити да се да и сам живот«, другом, како се цела Византија саблажњава што је Ирена тако неправедно пала у немилост. Он је подржава за време њенога заточења; и кад јој је најзад дат опроштај, он се не премишља да остави престоницу, иако жалећи, и да пође за својом добротворком у Бугарску. »Даљина је, каже он лепо, тежак душевни бол.« Он није могао да поднесе ту помисао, и отпрати у прогонство ону коју је, како сам поносито спомиње, »верно и ревносно« служио већ дванаест година.
Било је извесне заслуге у тој верности. Песник се без сумње у толико јаче приволио за своју заштитницу што је, павши заједно с Иреном у немилост, као други један књижевник, Гликас, с Теодором Стипиотом, био доста рђаво забележен код цара, и што се, и поред песама које је више пута састављао за Манојла, није могао надати никаквој милости од њега. Зато је рачунао на издашност севастократорке и њенога сина, за коју је сматрао да ју је сасвим заслужио. И то јој је казао без увијања: »Не остаје ми друге наде до ваше хришћанске и милосрдне душе. Преклињем вас, немојте убијати ту једину наду која ми остаје; немојте да моје чекање буде узалудно.« Вероватно се такође надао да ће, у тој Византији тако богатој у револуцијама, какав повратак у милост довести његову добротворку на двор, и заиста, она се доцније вратила у Цариград. Па ипак оданост нашега песника чини му част и показује да је био бољи — бар у извесне дане — него што би се мислило по обичном тону његових дела.
Треба међутим додати да се он доста брзо заморио својим боравком у Бугарској. И поред његове оданости Ирени, недостајао му је Цариград. Жалио је, по речима песника, »драги дим отаџбине«, било му је досадно у влажној и жалосној земљи куд га је судбина довела. Затим, осећао се стар, болестан; било му је потребно да живи у једном месту »где се налазе лекови и болнице«; сећао се такође како су му већ пре много година принцеза и њен син обећали да ће му израдити да буде примљен у манастир Светог Ђорђа Манганског. Не без устезања, он затражи отпуст, помињући своју дугу и часну службу, молећи као једину милост да га врате у Византију, где ће и даље, у палати коју је Ирена увек тамо имала, припадати њеној кући. »Ја не бих хтео, говорио је он, да мењам положај ни да се удаљавам; ја никако не желим растанак, изгнање.« Али њему је био потребан одмор, а принцези су требали млади и снажни службеници. Он је дакле молио за једно пристојно уточиште. »Ја не тражим никакву раскош, тражим само да, имам од чега живети.«
Његова је жеља била услишена. Године 1152., он се врати у Византију, и тада, како је требало живети и како је од цара зависио његов улазак у Мангански Манастир, наш се песник окрете Манојлу; Владар се дуго оглушавао о преклињања беднога књижевника, и овај се горко жалио да василеус неће ни да погледа његове стихове. Ипак најпосле, може бити захваљујући Иренином помиловању, он доби, после дугог наваљивања и често обманутих нада, доходак о коме је сањао. Око 1156. г., он уђе у Мангански Манастир; од тада је тамо живео, пишући једнако стихове за своје моћне заштитнике, и сачувавши, изгледа, дубоку приврженост према севастократорки. Он јој је писао да је извести о своме здрављу, о операцијама које је морао да издржи; и без сумње се надао да ће на тај начин добити какав нов знак њене обичне дарежљивости. Он је умро у том манастиру, вероватно мало после 1166. — његова последња песма је од те године; — и ма шта се могло мислити о човеку, његов живот је у сваком случају врло занимљив, колико што нам показује у каквом су положају били књижевници у Византији, толико и што нас упознаје с том меланхоличном Иреном, принцезом књижевно образованом и заштитницом књижевника, коју је један од њених штићеника лепо назвао »сиреном речитости.«
Нису ови дворски песници занимљиви само по несталности своје судбине; још су занимљивији по своме таленту.
У својим сатиричним диалозима, у памфлетима, у епиграмима, Теодор Продром, кад не мисли да ласка има духа, жара, довољно да каткад подсећа на Лукијана. Он има стила, и поред извештачених обрта у којима се његова мисао сувише често и радо јавља; он има љупкости, и поред дужине која квари готово сва његова дела. Он најзад има оригиналности, која јако одудара од надменог и званичног стила тога доба. И поред општења с великима, Теодор Продром, заиста, није нимало светски човек. Он не тежи дворском господству, нити се његов језик потчињава крутим и одмереним облицима отменога изражавања. Он је с народским и суровим одушевљењем осуђивао неколико смешних страна од којих су патиле нарави његовога доба. У своме диалогу, названом Џелат или Лекар, он је оштро шибао рђаве лекаре, шарлатане којих је Цариград био пун; у Амар ан тос или љубав једног старца, он је шаљиво испричао историју сироте младе девојке осуђене да пође за старог богатог мужа. На другом месту, исмејао је незналице који се издају за књижевнике, будале који се, да би изгледали као филозофи, никад пред светом не показују друкчије него са свеском Платона у руци, звекане који, носећи дуге браде, уображавају да ће тако стећи изглед врло учених људи. Исто се тако шалио с мало зрелим мужевима који се жене сувише младим женама, с остарелим блудницама које од свег срца шаље Керберу, али питајући се да ли ће паметно псето хтети да загризе њихову жилаву кожу; и у свему томе има оштро и забавно запажање стварности, које даје његовим песмама неоспорне важности за историју друштва, а нарочито књижевног друштва тога доба.
Али Продром се није само забављао сликајући обичаје свога времена или настраности својих другова у књижевности. Њему сем тога дугујемо популарнија дела, његове песме на просто-грчком, где још разузданији песнички жар, слободнији језик, грубље изражавање показују колико је тај заједљиви и весели песник близу народа. Има ту, снимљених са самог свакодневног живота у Цариграду, у суседству оних ситних заната који испуњавају престоничке улице, сличица пуних веома поучне и забавне истине и искрености. Ево на пример историје срећнога крпе.
»Имам за суседа једног крпу, неку врсту надри-обућара: то је љубитељ добрих залогаја, весео брат. Чим види да зора свиће: »Сине, каже он, метни воду да проври. На, дете моје, ето ти новац да купиш шкембиће, а ево ти за влашки сир. Дај ми да доручкујем пре но што почнем да ударам пенџета.« Кад је смогао шкембиће и сир, сипају му четири пуне чаше вина: он пије и подригује, затим му сипају још једну. А кад дође време ручку, он баци свој капут, даску, шило, нож и кајиш, и каже својој жени: »Газдарице, постави сто. Прво изнеси кувану говеђину, друго рибљи ђувеч, треће паприкаш, и гледај да не искипи.« Кад се јело изнесе, он се умије и седне за сто. А ја, тешко мени! Кад се окренем и кад га видим како седи за пуним столом, вода ми пође на уста и тече као поток. Што се њега тиче, он се кљука и гута оно што су му скували. Ја идем горе доле, бројећи стопе мојих стихова: он, он се напије слатког вина из велике лимене чаше. А ја, ја тражим јамб, јурим за спондејем, тражим пирик и друге метре. Али шта ми помажу ти метри кад ме мори глад? Какав славан занатлија тај крпа! Он пре ручка очита своју молитву, и почне да жваће.«
Ево их сад: торбари чија вика одјекује цариградским улицама, продавац сурутке који, с тиквом на леђима, иде вичући из гласа: »Жене, узмите сурутке,« и продавац тканина и млинова за бибер, који шета своју робу улицама вичући: »Госпође и раднице, добре домаћице, приђите, узмите тканине за засторе и моје млинове да мељете ваш бибер.« Ту је улични кројач, кога довикују: »Овамо, мајсторе! Оди 'вамо! окрпи ми хаљину и узми што је твоје«, или носач који тегли по цео дан, а који, увече, добије »добар комад, пуну чашу вина и добар оброк паприкаша.« Ту су разговори код пекарке: »Госпођо, госпа пекарка, ја нисам ваш муж, али, дете, дајте ми да грицкам мало тога лепог белог хлеба.« Укратко, ту врви један фамилијарни Цариград, жив и густо насељен, врло различит од дворског света. И то је двострука занимљивост дела Продромових и њему сличних, што поред њихових пригодних песама, које нас тако упознају са животом високога друштва у доба Комнена, њихове народске песме допуштају нам да назремо један сасвим друкчији, а не мање занимљив, изглед тога друштва о коме бисмо без њих једва и слутили.
И то није све. Још рано, у византиском царству, поред књижевног грчког, употреба је створила један прост језик, мање одмерен, слободнијег израза, необично богатог и изразитог речника. Писци пуристе из доба Комнена, они који су уображавали да су у својим делима постигли атичку умереност, природно да су осећали само презирање спрам тог народског и мало отменог грчког. Велика је заслуга Теодора Продрома што је том простом језику начинио места у књижевности и постигао да га приме чак и велике личности које су га штитиле. Свакојако, он се најчешће служио класичким грчким, којим је, уосталом, врло добро владао. Али каткада, да би забавио, да би својим забелешкама из народа дао више реализма, а својим комичним причама више хумора, он се није устезао да зајми из народног језика, и у томе је он вештак.
Види се да Теодор Продром, кад је био тако горд што је научник, образован човек, књижевник, кад се с извесном сујетом поносио својим талентом, у главном није грешио. И тај безазлени понос прилично допуњује његову слику као књижевника. Он је на неком месту доста шаљиво поредио с великим проповедницима, »с новим следбеницима Мојсија и новим Аронима, који грме као Јован, говоре извишеним говором као Павле, и увек имају у устима Свето Писмо«, сироте књижевнике, »робове материје, принуђене да жртвују суштину свога живота, да се потчине таштим обичајима света, и који посвећују филозофији време , које могу да откину од својих обавеза.« Осећа се да је он поносит што је један од тих људи, да себе, у главном доста цени што оно што је постигао дугује своме перу и своме дару. И заиста, изгледа да су његови савременици врло ценили његова дела. Видело се каквим ласкавим речима говори о њему његов сабрат, песник млетачког рукописа. На другом месту, назван је »филозофом«, »славним међу мудрацима«. Ма какве биле беде његовог живота, судбина је доделила његовом књижевном самољубљу извесне накнаде доста лепе, и које је заслужио.
Живот му, ако му је веровати, није дао много других. Свима његовим невољама за које већ знамо, сиротињи, болести, незгодама, треба додати још једну невољу. Он је био ожењен, и то рђаво ожењен. Био је узео девојку из добре куће, од које је имао четворо деце. Али то је била жена рђаве и џандрљиве нарави, огорчена уз то бедом и бесна што је пошла за своју неприлику. Зато су у кући биле честе свађе; а како је госпођа имала лаку руку, шамари су, уз пребацивања, падали као киша. Продром, који се ње јако бојао, тешио се излазећи из куће и идући по крчмама. Али повратак у стан био је мучан, и песник се понекад прилично рђаво провео. Истина, зато су му ове домаће распре дале материјал за један комичан спев намењен да забави цара. То нам је дело сачувано: то је састав на простом језику, сасвим јединствене врсте у целој грчкој књижевности. Вероватно је, без сумње, да је у предмету који је дао толико призора комедији, песник пустио на вољу своме песничком заносу, и да би било неразумно буквално схватити све појединости једне приче очевидно дотеране до карикатуре. Али је дело при свем том врло занимљиво по свему што нам показује из домаћег живота скромних грађана у Византији XII века.
»Господару, почиње песник, изгледајући као да се жали, мене мори бескрајна туга, тешка жалост. Ја имам једну непријатну болест, један бол, те какав бол! Кад чујете реч болест, немојте замишљати не знам шта. Немојте мислити да ми је израстао рог на сред чела, да патим од какве срчане болести, од запалења, од перитонитиса. Не! бол који трпим, то је зла и џандрљива жена.« Она без престанка обасипа сиротог човека увредама и исмевањем. »Господине, ви нисте уредни. Шта! Господине. Како велите? Шта сте донели, Господине, Господине, шта сте купили? Какву сте ми хаљину, какво одело поручили ? Какву сте ми сукњу поклонили? Ја никад нисам видела ускршњега поклона. Провела сам с вама дванаест година беде и оскудице, и нисам никад понела свилену хаљину, никад нисам имала прстена на прсту, никад гривне којом би се могла накитити. Никад нисам ушла у купатило а да отуда не изађем растужена. Никад се нисам заситила једнога дана, из страха да не гладујем два.«
Једном сасвим женском противречношћу, госпођа затим пребацује своме мужу и за поклоне које јој је могао понекад учинити: »Знате добро хаљину што сте ми донели: узмите је натраг. Узмите и мој свилени огртач, и моју високу капу, и моју жуту хаљину са крупним шарама. Поклоните их некоме, продајте их, дајте их коме хоћете«. Затим долазе пребацивања због стања куће. »Ви сте се настанили у мојој кући, а не водите никакве бриге о њој. Мермер се искварио, таванице падају, црепови су поломљени, кров иструлио, зидови порушени, башта запарложена. Ни једног украса није остало, ни гипса, ни лепа, ни мраморне калдрме. Сва су врата истављена, решетке искидане, резе леже у башти. Нисте наместили ни једна врата, нисте поправили ни једну даску, чак ни преко зиме. Нисте дали да се метне цреп, ни да се подигне зид, нити сте позвали зидара да га оправи. Нисте купили ни једног ексера да га закуцате у врата.« У тој рабатној страћари, жена врши све послове, негује децу, тка одело, води рачуне, трчи замара се, батрга се док муж проводи време тумарајући и добро једући. И ту су, најзад, жалбе што је тако рђаво удата. »Погледајте ме само, пријатељу, хоћете ли? Ја сам била угледна личност, а ви амалин; ја сам била племенита рода, а ви сиромашан грађанин. Ви сте лежали на асури, а ја у постељи. Ја сам имала мираз, а ви ни пребијене паре. Ја сам имала сребра и злата, а ви дуге од каце, једне наћве и један велики котао. Па лепо онда ! ако вам се допало да преварите, заведете и узмете једну жену, требало је да се обратите себи равној, ћерки каквог механџије, каквој девојци без пет пара, ћопавој и пегавој, или каквој неотесаној цури из предграђа. Али зашто сте мене обманули, мене бедно сироче, зашто сте ме гонили вашим салетањем и вашим заводничким речима?
Узалуд муж обара главу под овом бујицом прекора и стара се да умири његову раздражену половину. Госпођа плаче, чупа косе, гребе образе, Госпођа се дури и одједном, шчепавши децу и преслицу, побегне у своју собу и закључа се херметички.
Такви се призори непрестано ређају, и неки достижу хероикомичне размере. Једнога дана, Продром се врати кући, он је гладан. »Био ми је празан стомак, нисам био попио моје омиљено пиће (нећу да кријем моје мане, то је погрешка у коју често падам), био сам рђаво расположен, грубо сам је ословио, а она ми заинтачи својим обичним прекорима. »Ја нисам ваша робиња, викну она, ни ваша слушкиња. Како смете да дигнете руку на мене? Како вас није стид?« И онда настане читав низ псовки, на које би песник у први мах најрадије одговорио шамарима; али он познаје своју жену, и разумно помисли: »За спас своје душе, Продроме, седи и ћути. Храбро сноси све што ти каже. Јер ако је удариш, ако је тучеш, и ако је повредиш, како си ти мали, стар и слаб, она ће се устремити на тебе, гураће те испред себе, и ако те удари, може те лако премлатити.« Најпосле ипак љутина надвлада; он дохвати дршку од метле; али тада Госпођа побегне и затвори се. »У мојој љутини, шчепам дршку од метле и станем да ударам у врата свом жестином. Нашавши једну рупу, ја увучем крај моје дршке од метле. Али моја жена скочи, шчепа га, вуче унутра, а ја вучем напоље. Видећи да сам ја јачи, и опазивши да је вучем себи, она пусти дршку, отшкрине врата, и ја се опружим по земљи колико сам дуг.« Она му се онда руга, и после нове кише од грдње, она опет уђе у своју собу и опет се затвори. А дотле је сиромах човек једнако гладан; али Госпођа држи кључеве од ормана. Он се дотле помири с мишљу да легне, убеђен без сумње, према пословици, да »ко спава руча«, кад му одједном, за време сна, леп мирис од паприкаша заголица нос. Он скочи и види постављен сто, и целу породицу за вечером. Али њега нико не зове. Онда се он присети. Преруши се, и, обучен у словенско одело, с капом од црвене вуне на глави, с дугим штапом у руци, он стане испред прозора и почне викати: »Милост, госпођо, смилујте се! Уделите, ја сам без крова«. Деца, која га нису познала, хоће да отерају просјака батинама и каменицама. Али жена, која је разумела, каже им: »Пустите га, то је један сиромашак, један просјак хаџија.«
Начине му места за столом, изнесу му чорбу, усољено месо, и та толико жељена јела поврате му расположење.
И ево закључка спева. »Такве су, увенчани владару, муке које сам претрпео од џандрљиве и пакосне жене. Ако дакле, Господару, не допустите да осетим вашу милост, ако не обаспете даровима и поклонима ту незајажљиву жену, страх ме је, бојим се, стрепим, да ћу бити прерано убијен, и да ћете ви тако изгубити вашег Продрома, најбољег вашег дворанина.«
У овом спеву, свакојако, има добар део произвољне претераности и смешне крајности чиме се писац нада да ће забавити свог узвишеног покровитеља, и ја не мислим да ту треба строго тражити тачну слику домаћег живота Теодора Продрома. Али у том делу друго је нешто важно. Према дворским свечаностима, сјајном, царемонијалном и надменом животу који се водио у царској палати, према животу светских људи, оно вам даје да назремо један кутак народног живота, и да наслутимо колико има живописности, боје и слободе у том византиском друштву, које ми радо замишљамо као строго етикетно, пуно поштовања према обичајима и лепом понашању. И, у том животу једног дворског песника у доба Комнена, чудна је то противност која насупрот једној севастократорки, паметној, отменој, књижевно образованој, ученој, ставља једну просту жену која је џандрљива, виче, изражава се грубо и простачки, брине се једино да добро води кућу и да све држи под папучом, блиску рођаку, са неколико особина мање, оним великим грађанкама VIII и IX века с којима смо се већ познали, и од којих ће се изродити онај снажни народ који је дуго био снага Византиског Царства.