Vizantijske slike (Š. Dil) 17
| ←< 16. glava | Vizantijske slike Pisac: Šarl Dil |
Jedan dvorski pesnik u veku Komnena.
Oko polovine XII veka živeo je u Carigradu jedan ubogi književnik, koji se zvao Teodor Prodrom. Sam se rado nazivao »Ptohoprodrom«, t. j. siromah Prodrom: i zaista, teško je naći književnika oskudnijeg, gladnijeg, i većeg prosjaka. On je ceo život proveo tražeći moćne zaštitnike, bogoradeći kod cara, prinčeva i princeza, kod vlastele i velikodostojnika, jadajući se, da bi ih raznežio, na svoju sirotinju, na svoje nesreće, na zdravlje, na starost, tražeći kao nagradu za svoje pohvale, za svadbene spevove, za saučešća, novaca, mesta, ili bar jednu postelju u bolnici. Prosjak i sujetan u isti mah, vrlo gord na svoju porodicu, na svoje vaspitanje, na svoju darovitost, a uz to sposoban za svaku niskost, on je jedan zanimljiv primer vizantiskog književnika u tom veku Komnena koji se pokazivao kao ljubitelj i zaštitnik književnosti.
Rukopisi su nam sačuvali, pod imenom Teodora Prodroma, znatnu količinu vrlo raznovrsnih dela, koja bez sumnje nisu od njega; i tek poslednjih godina preduzela je pažljivija kritika da pomalo razmrsi i složi tu gomilu tekstova, od kojih su još mnogi neizdati. Ne ulazeći ovde duboko u pitanje koje je još daleko od toga da bude rešeno, ja ću se zadovoljiti da napomenem kako najskorašnjiji radovi na tome predmetu izgleda dokazuju da su postojala bar dva Prodroma: jedan, čiji život može da se smesti između 1096. i 1152., čiji je otac bio obrazovan čovek i gospodskoga roda, čiji je stric Hristos dospeo do visokog dostojanstva kijevskog arhiepiskopa krajem XI veka, i u čiju je čast Niketa Evgenianos sastavio jednu posmrtnu besedu, u kojoj se nalazi nekoliko dosta određenih pojedinosti o životu te ličnosti; drugi, čija se mnogobrojna pesnička dela nalaze naročito u slavnom rukopisu Biblioteke Marciane u Mlecima, i koji je izgleda živeo bar do 1166. Treba priznati da po mnogom čemu drugi liči na prvoga kao brat; obojica su provela život bogoradeći kod velikih, jadajući se na svoje bolesti i bedu, obojica su završila život u bolnici, gde su svojim istrajnim molbama najzad dobili utočišta. I kako bezimeni pesnik mletačkoga rukopisa izgleda, prema naslovu jedne njegove pesme, da je nosio ime Prodrom, došli bismo bez sumnje u iskušenje — a to se dugo i činilo — da pomešamo u jednu te dve ličnosti koje su često imale iste zaštitnike i koje su gotovo uvek ži-vele sličnim životom — kad ne bismo s jedne strane znali da je jedan umro dosta mlad, dok se drugi neprestano žali na breme godina, da naročito nije drugi, onaj iz rukopisa Marcijane, u jednom spevu spevanom bez sumnje 1153. g., pomenuo svoga »prijatelja i prethodnika« Prodroma, »slavnog i hvaljenog pisca, milozvučnu lastu, tako rečit jezik«, kao mrtvog u trenutku kad je on posvećivao svoje stihove caru Manojlu. Između ta dva imenjaka, koji su možda bili rođaci, kako da podelimo ogromnu književnu zaostavštinu koja nam je sačuvana pod tim imenom? Kome od njih dvojice pripada čast onih zanimljivih pesama na prosto-grčkom, o kojima ćemo docnije govoriti, i za koje se pokatkad držalo, po mom mišljenju pogrešno, da ne pripadaju ni jednom ni drugom? To su pitanja čiste nauke i koja nema mesta ispitivati ovde. Za predmet koji smo preduzeli u ovoj studiji, to jest da pokažemo kakav je bio jedan dvorski pesnik u doba Komnena i da ispitamo prirodu odnosa koje je održavao sa svojim moćnim zaštitnicima, biće bez sumnje opravdano da se podaci crpu podjednako iz dela oba čoveka koji su bez malo bili savremenici i koji su imali gotovo istu sudbinu— samo kad se uzme u obzir sadašnje stanje toga pitanja, kad se rado dopusti razlikovanje dva Prodroma, i kad se ovde radi jedino o slikanju opšteg tipa, koji je bio čest u XII veku.
I pored književnog preporoda koji je obeležio doba Komnena, književnost u to vreme nije mogla hraniti svoga čoveka. Svet se pravio da veoma poštuje književnost, ali su književnici prosili. Bez sumnje, u izvesnim retkim danima ponosa, Prodrom je, i pored svoje bede, sebi čestitao što je tako i što sirotinja uvek prati darovitost; on se radovao što mu Proviđenje nije dodelilo »one gomile zlata što izopačavaju filozofski duh«, i izjavljivao je s lepom ravnodušnošću spram blaga ovoga sveta: »Ako nije moguće biti ujedno filozof i bogat, ja više volim da ostanem siromah sa mojim knjigama.« Ali ti nastupi ponositog stoicizma malo su trajali. Najčešće je pesnik primećavao s dubokom tugom da uvek »siromaštvo prati nauku«. U tim trenucima on je pomišljao da baci knjige kroz prozor, da ostavi Aristotela i Platona, Demokrita i Omira, da napusti retoriku i filozofiju, sve tašte stvari na koje je, u mladosti, utrošio toliko uzaludnog truda i koje mu nisu donele ništa drugo do bedu. »Odbaci, pisao je on tada, knjige, besede, brige koje te nagrizaju. Idi u pozorište, kod mimičara, kod pelivana. Eto šta cene glupi ljudi, a. ne nauku.« Tada, setivši se dana svoga detinjstva, i sjajnog vaspitanja koje mu je porodica uzalud dala, on je uputio jednome svome zaštitniku ove smešno tužne stihove: »Kad sam bio mali, govoraše mi moj stari otac: »Dete moje, proučavaj književnost koliko god možeš. Vidiš li toga i toga, dete moje? On je išao peške, a sada ima lepoga konja i šeta se na ugojenoj mazgi. Kad je učio, nije imao obuće, a sad, vidiš, nosi cipele sa dugačkim šiljkom. Kad je učio, nikad se nije češljao, a danas je lep vitez sa lepo negovanom kosom. Kad je učio, nikad nije video vrata od kupatila, a sad se kupa tri put nedeljno. Slušaj dakle savete tvoga starog oca, i sav se posveti učenju književnosti.« I ja sam učio književnost sa mnogo truda. Sad grdim književnost i velim u suzama: »O Hriste, prokleta neka je književnost. i proklet onaj koji je neguje! Prokleto vreme i dan kad su me poslali u školu da učim književnost i da se trudim da od nje živim.« Da su od mene načinili radnika koji zlatom veze, jednog od onih koji zarađuju svoj hleb praveći vezeno odelo, ja bih otvorio svoj orman i tu bih našao u izobilju hleba i vina, tunine i lakerde, dok sad, kad ga otvorim, ja uzalud gledam po svima pregradama, vidim samo kese od hartije pune hartije. Otvorim moj sanduk da nađem parče hleba; i tu nađem kesicu od hartije. Otvorim moju torbu, potražim svoj novčanik, pipam ga da vidim da u njemu nema koji perper, i on je nabijen hartijom. Onda me izda hrabrost, i ja padam od gladi. I u mojoj prevelikoj gladi i bedi, ja više volim veziljski zanat nego književnost i gramatiku.« To se tako dugo produžuje, i pesnik žali redom što nije krpač ili krojač, bojadžija ili hlebar, mlekar ili nosač, sve zanati u kojima čovek jede, dok njemu svako kaže podrugljivo: »Jedi tvoje knjige, dobri čoveče! Neka te tvoja književnost hrani, ubogi đavole.«
Ponekad, i ozbiljnije, mislio je — to je bilo 1140. — da ode iz te Vizantije gde su i duhovnici i svetovnjaci podjednako prezirali duhovne stvari, i gde car ne plaća po njihovoj vrednosti spevove kojima ga on obasipa. Mislio je da prati u daleku Trebizondu mitropolita Stevana Skilicu, koji je umeo da upozna i zaštiti dar u sirotinji, i koji je pesnika udostojio svojim prijateljstvom. Posle, i pored svega što je trpeo, nije se mogao rešiti da ode iz prestonice gde se uvek nadao da će kad tad dobiti željenu nagradu i dohodak koji će ga izvući iz nevolje. A dotle, da bi životario, on je vršio sve poslove, čekao po predsobljima velikaša, gde sluge nadmena iz-gleda mere i ismevaju posetioce rđavo odevene k obuvene, prisustvujući ceremonijama, svadbama, pratnjama, triumfalnim paradama, da tu nađu materijal za kakav probitačan spev, laskajući do zadihanosti, izazivajući sažaljenje, bedan u svojim naporima da zabavi i nasmeje. »Obliven suzama, govorio je on jednom svom pokrovitelju, jecajući i jadikujući, ja pišem stihove iz kojih vri veselost i dobro raspoloženje. Ako tako radim, to nije za svoje zadovoljstvo. Ali, tako mi bede u koju sam pao, tako mi ovog dugog i očajnog pešačenja, koje moram avaj! da izdržim kad hoću da odem u dvor ili u crkvu, hoću jedared da vam kažem stvari onakve kakve su.«
Tako je u Carigradu životario čitav jedan književni proletarijat, sastavljen od pametnih, obrazovanih i čak otmenih ljudi, ali koje je život svojom grubošću neobično snizio, ne računajući porok koji ih je, udružen s bedom, katkad zaveo na stranputicu i izbacio iz društva. »Ja sam katkad malo svrtao s pravog puta«, priznaje jedan od tih pisaca. »Ja sam, čitamo kod drugog, cvetao u vrtu Svetoga Pisma i pleo venac od ruža raznih nauka. Ali žar bede i žaoka bola, hiljaduglava pustoš pića i čudovište puti, najstrašnija zver, sramno su me preobrazili i učinili da izgubim čovečansko dostojanstvo.« Treći, rđavo oženjen zlom i džandrljivom ženom, bio bi izgrđen, ismejan, izbačen iz kuće, kad bi se vratio malo nakresan, i u svojim domaćim nevoljama video je naročito zabavan predmet da razonodi jednog od svojih pokrovitelja. Jer za ove uboge đavole : glavno je bilo živeti, a sve im je ostalo bilo sasvim svejedno. »Meni je stalo za javne poslove, kaže Ceces, baš kao kreji za kraljevinu i orlovima za Platonove zakone.« Drugi jedan ovako svodi svu svoju politiku: »Car treba da čini dobra onima koji ga mole, da teši ožalošćene, da se smiluje bednima«; i dodaje s bezočnom prostodušnošću: »Zašto zadavati sebi truda koji ništa ne donosi, raditi posao koji je samo posao? Ako molitelj ostane bez nagrade, kakva je korist od molenja? Našto pisati, ako pisac ostane nepoznat, ako delo ostane neznano od onoga za koga se pisac, u nadi na dobit, trudio i mučio?«
Teodor Prodrom je isto tako mislio. Da bi se dopao, da bi uspeo, da bi živeo, bavio se svim društvenim poslovima, kao što se bavio i svim književnim poslovima. Njemu se pripisuju romani u stihovima i smešni književni sastavi, satire i astrološki spevovi, pobožne pesme i filozofski ogledi, pisma i posmrtne besede, mnoštvo prigodnih sastava naročito povodom znatnih događaja u dvoru i u varoši, pobeda i svadba, rođenja i žalosti, kroz koje se uvek, u hiljadu oštroumnih zavijanja, pomalja pružena ruka. On ne piše samo za svoj račun: njegovo pero i njegov pesnički žar stoje na usluzi svakom ko plati, da sastavi kakvu molbu, kakvu pohvalu ili tugovanku. Uvek vrebajući zgodnu priliku, ovaj je pesnik u stvari samo dvorski sluga; njegovi su drugovi uostalom kao i on, više za žaljenje nego za kuđenje, i suviše srećni ako najzad nađu, pri kraju života, kakvo mirno utočište u nekom pobožnom domu. Teodor Prodrom ga je dobio oko 1144. u staračkom skloništu Svetog Pavla; bezimeni pesnik mletačkog rukopisa našao ga je oko 1156. u manastiru Svetog Đorđa Manganskog, posle burnog života koji vredi da se ispriča, jer je zanimljiv za istoriju društva u doba Komnena.
Među vizantiskim princezama prve polovine XII veka nema ni jedne koju Teodor Prodrom, ili njegov imenjak, pisac mletačkog rukopisa, nije obasuo svojim pesmama. Prvi je za Irenu Duka, udovicu velikoga Aleksija Komnena, oplakivao u prozi i u stihovima smrt njenoga sina Andronika. On je za Anu Komnenu slavio u kitnjastom svadbenom spevu ženidbu njena dva sina. On je opevao Irenu Madžaricu, koja je bila žena Jovana Komnena, i Irenu Nemicu, koja je bila žena Manojlova. Drugi je hvalio sve lepe žene koje su se kretale u blizini carevoj, nećake i rođake vasileusove. Ali među tim slavnim pokroviteljkama ima jedna naročito čije se ime i porodica svaki čas ponavlja u mletačkom rukopisu, i kojoj je, izgleda, drugi Prodrom bio zvanični pesnik: to je sevastokratorka Irena, svastika Manojlova.
Ona je bila žena sevastokratora Andronika, drugog sina vasileusa Jovana Komnena, i to je bila, kao većina velikih gospođa toga doba, vrlo obrazovana žena, koja je volela književnost. Ona je održavala veze sa nekolicinom najslavnijih pisaca njenoga doba. Na njen zahtev, i za nju, napisao je Konstantin Manases svoju hroniku u stihovima, i u predgovoru toga dela pisac je, kao što se pristoji, slavio »knjigoljubivu« princezu, uvek željnu da proširi svoje znanje, strasno zanetu knjigama, vatrenu obožavateljku rečitosti, i koja je nauci posvetila veći deo svoga života. Isto je tako hvalio njenu darežljivost i mnogostruke poklone koji su kao rosa neprestano dolazili da ublaže umor pisaca koji su radili za nju: i treba dodati, jer to je retko u ono doba, da se u pohvalama njegovoj zaštitnici oseća umerenost i uzdržljivost, za koje se sam postarao da ih podvuče: »Ja se zaustavljam, piše on, bojeći se da neki ne smatraju moj govor za suviše laskav«; očevidno ciljanje na neuzdržano ulagivanje jednoga Teodora Prodroma i njemu sličnih, gde se ispoljava u isto vreme nešto prezrivo mišljenje koje su o tim pridvornim pesnicima imali ljudi njihovoga vremena.
Obrazovana i darežljiva, Irena je imala oko sebe ceo mali krug književnika. Kako je tražila od Manasa da joj predaje istoriju, tako je dala Jovanu Cecesu da za nju protumači Heziodovu Teogoniju i Omirove spevove; i za nju je, kao što je nekad činio za caricu Irenu, učeni gramatičar sastavio, kako veli, jednu novu »žensku knjigu«, i u početku te knjige on pominje dobročinstva kojima je Irena obasula njegovu sirotinju i govori o zadovoljstvu koje oseća što radi za nju. I on se, uostalom, kao i drugi književnici pokazuje vrlo revnosan kad treba da moli, u prozi ili u stihovima, svoju zaštitnicu, za blagonaklonost i darove i žali se katkad da princezini tajnici ne ispunjavaju dovoljno revnosno njene želje i da ga njihova zla volja lišava plodova njegovoga rada. Irena je, isto tako, održavala vrlo zanimljivu prepisku sa nekim kaluđerom Jakovom, koji izgleda da je bio jedan od njenih bližih prijatelja; i u tim pismima, pored pričanja kako je pala u nemilost, pominju se još njene književne naklonosti, njen »atički jezik«, i njena ljubav spram Omirovih stihova, »tvoga dragog Omira«, kako se on izražava. Moguće je najzad da je Teodor Prodrom radio za nju mada mi izgleda sumnjivo da njemu treba pripisati. sve pesme posvećene sevastokratorki, koje su sačuvane pod njegovim imenom. Ali, u svakom slučaju, ona je imala u svojoj službi dugo godina pesnika mletačkog rukopisa, i mnoge pesme koje je posvetio njoj i njenima bacaju čudnu svetlost na život te otmene žene i ujedno na život književnika koji je bio njen dvoranin i njen verni sluga.
Pesnik je, izgleda, rano počeo odlaziti sevastokratoru Androniku. »Ja sam vam pripadao, veli on na jednom mestu svojoj pokroviteljci, još od materinog naručja.« Više puta je uzimao carevića za poverenika svojih nesreća, slikajući mu žalostan život siromašnih ljudi kao on »koji su u nasledstvo dobili siromaštvo, koji imaju mnogo troškova a malo prihoda«; i pokušavao je, pričajući mu smešne priče o svojoj nevolji, da ga razneži spram svoje bede i da dobije povišicu penzije koju mu je dodelio Andronik. U isto vreme, pisao je stihove za njegovu ženu, namenjene da budu priloženi pobožnim darovima koje je ova prilagala crkvama; posvetio je princezi jedan astrološki spev, i od toga trenutka pripadao je njihovoj kući. Zato, kad je 1143., za vreme siliciskog pohoda carević umro od groznice u Ataliji, ostavivši svoju ženu udovu s petoro dece, sevastokratorka naloži našem pesniku da sastavi dugačku tugovanku, gde, kao Irena, izražava svoju tugu, i u kojoj se, i pored visokoparnog priklapanja, oseća kako katkad prođe izraz iskrenoga bola. Od toga doba on ostade godinama verno privržen svojoj zaštitnici.
U mletačkom rukopisu nalazi se oko pedeset pesama koje se odnose na nju i njenu porodicu, i koji čine zbir od blizu 7.000 stihova. To su čas kratke pesme namenjene da prate darove, ubruse vezene zlatom i biserom, skupocene velove, pokrivače za putir, koje je Irenina pobožnost posvećivala crkvama; i nije bilo retko da te kratke pesme na materiji priloženih darova veze sama princeza. To su često stihovi sastavljeni prilikom velikih svetkovina koje su se slavile u kući, dosta dugi spevovi koji su svečano čitani. Za sve prilike u životu Ireninom, naš spisatelj je uvek bio gotov da napiše neku odgovarajuću stvar, za njen rođendan ili za ozdravljenje, za ženidbu njenoga sina Jovana, protosevasta i protovestiara, za venčanje njene kćeri Teodore sa vojvodom od Austrije, i njene unuke Irene; isto je tako veličao podvige njenih sinova, vrline njenih kćeri, zasluge njenih zetova, i svima je posvećivao laskave stihove; i zatim, prilikom udovištva njene kćeri Evdokije, povodom odsustva ili povratka njene kćeri Teodore, ili odlaska u vojsku sina joj Aleksija, on je slao princezi u stihovima svoje saučešće ili čestitanja. On joj se uostalom vrlo divio i to nije od nje krio. Kad joj se obraćao, najlaskavije su mu se reči tiskale pod perom. Irena je za njega bila »mudra, skladna, živa misao Atinina«; on je hvalio »njenu dušu punu blagovolenja, njenu dušu milostivu kao Hristova«; pominjao je koliko ona voli i dobra dela i književnost. I to nisu bila, izgleda, prazna dokazivanja odanosti. Pesnik je više puta bio tumač tuge i žalbe sevastokratorkine, i to je ponekad činio s hrabrošću koja nije bez izvesne zasluge.
Pošto izgubi muža, Irena naglo vide kako joj se položaj na dvoru izmenio. Jednoga trenutka, kad je smrt odnela Aleksija, najstarijeg sina Jovana Komnena, ona se s pravom mogla zavaravati nadom da će se sa svojim mužem popeti na presto, i njeni su prijatelji izgledali kao da rado u njoj unapred pozdravljaju buduću caricu. Prerani kraj Andronikov poruši njene nade, i od početka nove vlade, sevastokratorka izgleda da je bila pala u nemilost kod svoga devera Manojla. Prvi put, oko 1144. g., na jednu klevetničku dostavu, ona je bila zatvorena u veliku palatu, a zatim prognana na Prinčevska Ostrva; njena dobra bila su, konfiskovana, deca joj oduzeta, i ona se čak žali kako su je zlostavljali tamničari određeni da je čuvaju. Ona ipak uspe da se opravda, i nju vrate njenoj porodici. Jedno delo njenog redovnog pesnika proslavilo je uzbuđenim rečima njen povratak kući i sjajno priznanje njene nevinosti. Ipak, s pravom ili ne, princeza je ulivala nepoverenje. Ponova, oko 1148. g., ona bude optužena, ovoga puta, da sklapa zavere protiv života careva, i bez istrage, bez suđenja, bude najpre udaljena iz prestonice, a zatim zatvorena u palatu Vlaherna; u isto vreme, oduzeli su joj sve povlastice i čak odelo koje je pripadalo njenom carskom dostojanstvu, i ona je tužno mogla reći: »U ovoj palati, gde sam nekad poznala blagostanje, gde sam blistala kao cvet, ja sad čamim kao zatočenica, i kada se setim nekadašnje časti, radosti i minulih uživanja, moj je bol još veći i težina moje nesreće udeseterostruči se«. Tu ostade deset meseci posle čega je prenesu bolesnu u manastir Pantokrator. Tek mnogo docnije, oko 1151. g., posle ponavljanih molba, i zahvaljujući posredovanju kod cara njenog sina i zeta, ona najzad dobi pomilovanje. Ali je morala napustiti Carigrad i pratiti u Bugarsku svoga sina Jovana, koji je bez sumnje bio dobio za guvernera te pokrajine.
Za vreme tih bolnih godina, naš je pesnik odjek njene tuge, tumač njenog jada i istoričar njenih nesreća. U čitavom nizu dela, u kojima najčešće njoj daje reč, ona beskrajno priča svoje žalosne doživljaje; kako je od smrti njenog obožavanog muža svaka nada za nju umrla, svaka sreća iščezla, očevidno ciljanje na gajenu i izgubljenu nadu na presto; kako je u tri maha iskusila strogost carevu, i kako se »kao vosak na vatri«, istopila na dahu njegovoga gneva; kako na dnu provale u koju je pala, u grobu gde je živa zakopana, ona ne čeka, ona ne želi ništa drugo do smrt. »Ja sam pretrpela, kaže ona na jednom mestu, razna i nepodnošljiva zla. Podlaci su me oklevetali; njihov jezik, kao mač, ranio me je, vređao, oborio. Bila sam udaljena, gonjena; išla sam do samih vrata Ada.« I na drugom mestu: »Poznala sam sve vrste zla, sve oblike tiranije. Izdržala sam tamnicu, izdržala sam progonstvo; bila sam lišena dece, podnosila uvrede, preziranje mojih srodnika, optužbe mojih služitelja, sve bede, sva poniženja; videla sam radost mojih neprijatelja. A međutim ja živim.« Nove se nesreće bez prestanka gomilaju na njene nevolje. Jedna politička udaja oduzela joj je kćer Teodoru da je sastavi s onim koga pesnik naziva »zapadna zver«. »I ja sam oplakala svoju kćer, veli Teodora, kao da je umrla.« Jedna carska zapovest oduzela joj je sina Aleksija, njeno najmlađe dete, da ga pošlje u vojsku. Njena kći Marija bila je daleko od nje, kći Evdokija bila je udovica i ubrzo zatim stupila je u vezu s lepim Andronikom Komnenom. I ona je ostala sama, bolesna, bedna, »nova Hekuba lišena svoje dece.«
Ima bez sumnje nešto preterivanja u ovim žalbama. Njene sinove i zeta, Jovana Kantakuzena, car Manojlo je vrlo rado gledao; njenoj kćeri Mariji bilo je dopušteno da je posećuje u njenom skloništu Pantokratoru; kći Teodora vraćala se iz Nemačke da je vidi. Ipak izgleda neosporno da se s njom samom dosta surovo postupalo. U molbi, koju je za vreme njenoga zatočenja u Vlahernama pesnik uputio u njeno ime caru Manojlu, ona se jako žali, i s tačnim pojedinostima, na svakojaka ponižavanja i kazne kojima su je podvrgavali. Tu je reč o tamničarima muškoga pola, kojima su, protivno običaju, poverili princezu za vreme njenog prvog progonstva; tu je reč čak i o udarcima koje je, kako izgleda, dobijala. Tu je naročito reč o sasvim nezakonitom načinu na koji su se ponašali sa sevastokratorkom; i u tome, i pored preklinjanja kojih je njena poslanica puna, Irena ne može da se uzdrži a da ne protestuje, s hrabrošću i ponosom: »Ja ne odbijam sudije, kaže ona, ja ne bežim od suda; ne bojim se tužioca ni potkazivača. Neka se on pojavi, ja to tražim, neka stane pred sudije, neka govori i neka podnese dokaze za moj zločin.« Umesto toga, ona je bila osuđena bez istrage, bez suđenja, bez suočenja s dostavljačem. »Zašto, piše ona caru, osuđuješ jedno ljudsko biće na prostu sumnju? Zašto kažnjavaš na prostu dostavu nekoga ko se nije mogao braniti? Zašto ne tražiš onoga koji me optužuje? Nemoj se zadovoljavati rečima, nego traži dokaze.« Što se nje tiče, ona traži da se s njom postupa po zakonu, gotova da podnese svaku kaznu, ako je pravedno osuđena. Ali hoće redovan, nepristrasan sud. »Protiv drugih ljudi, kaže ona energično, ti se ne oslanjaš na reči, ti tražiš dokaze osnovane na činjenicama. Ali za mene, bacio si u zaborav sve primljene običaje: kažnjavaš me bez suđenja, osuđuješ me na jednu prostu reč; ima u mome slučaju dve stvari podjednako žalosne, suđenje i kazna, koji su oboje protivni zakonu.«
Trebalo je smelosti bednom književniku koji je pisao u ime princeze, da sebi dozvoli prema caru tako grube istine. Treba uostalom reći, u pohvalu našega pesnika, da je on u celoj ovoj stvari dokazao svoju hrabru vernost svojoj zaštitnici koja je pala u nemilost. On se trudi da je uteši, da joj nađe potpore. Piše njenom zetu, Jovanu Kantakuzenu, njenom sinu, Jovanu Komnenu, da bi izazvao sažaljenje spram sudbine princezine, napominjući jednom kako »za majku ne treba dvoumiti da se da i sam život«, drugom, kako se cela Vizantija sablažnjava što je Irena tako nepravedno pala u nemilost. On je podržava za vreme njenoga zatočenja; i kad joj je najzad dat oproštaj, on se ne premišlja da ostavi prestonicu, iako žaleći, i da pođe za svojom dobrotvorkom u Bugarsku. »Daljina je, kaže on lepo, težak duševni bol.« On nije mogao da podnese tu pomisao, i otprati u progonstvo onu koju je, kako sam ponosito spominje, »verno i revnosno« služio već dvanaest godina.
Bilo je izvesne zasluge u toj vernosti. Pesnik se bez sumnje u toliko jače privolio za svoju zaštitnicu što je, pavši zajedno s Irenom u nemilost, kao drugi jedan književnik, Glikas, s Teodorom Stipiotom, bio dosta rđavo zabeležen kod cara, i što se, i pored pesama koje je više puta sastavljao za Manojla, nije mogao nadati nikakvoj milosti od njega. Zato je računao na izdašnost sevastokratorke i njenoga sina, za koju je smatrao da ju je sasvim zaslužio. I to joj je kazao bez uvijanja: »Ne ostaje mi druge nade do vaše hrišćanske i milosrdne duše. Preklinjem vas, nemojte ubijati tu jedinu nadu koja mi ostaje; nemojte da moje čekanje bude uzaludno.« Verovatno se takođe nadao da će, u toj Vizantiji tako bogatoj u revolucijama, kakav povratak u milost dovesti njegovu dobrotvorku na dvor, i zaista, ona se docnije vratila u Carigrad. Pa ipak odanost našega pesnika čini mu čast i pokazuje da je bio bolji — bar u izvesne dane — nego što bi se mislilo po običnom tonu njegovih dela.
Treba međutim dodati da se on dosta brzo zamorio svojim boravkom u Bugarskoj. I pored njegove odanosti Ireni, nedostajao mu je Carigrad. Žalio je, po rečima pesnika, »dragi dim otadžbine«, bilo mu je dosadno u vlažnoj i žalosnoj zemlji kud ga je sudbina dovela. Zatim, osećao se star, bolestan; bilo mu je potrebno da živi u jednom mestu »gde se nalaze lekovi i bolnice«; sećao se takođe kako su mu već pre mnogo godina princeza i njen sin obećali da će mu izraditi da bude primljen u manastir Svetog Đorđa Manganskog. Ne bez ustezanja, on zatraži otpust, pominjući svoju dugu i časnu službu, moleći kao jedinu milost da ga vrate u Vizantiju, gde će i dalje, u palati koju je Irena uvek tamo imala, pripadati njenoj kući. »Ja ne bih hteo, govorio je on, da menjam položaj ni da se udaljavam; ja nikako ne želim rastanak, izgnanje.« Ali njemu je bio potreban odmor, a princezi su trebali mladi i snažni službenici. On je dakle molio za jedno pristojno utočište. »Ja ne tražim nikakvu raskoš, tražim samo da, imam od čega živeti.«
Njegova je želja bila uslišena. Godine 1152., on se vrati u Vizantiju, i tada, kako je trebalo živeti i kako je od cara zavisio njegov ulazak u Manganski Manastir, naš se pesnik okrete Manojlu; Vladar se dugo oglušavao o preklinjanja bednoga književnika, i ovaj se gorko žalio da vasileus neće ni da pogleda njegove stihove. Ipak najposle, može biti zahvaljujući Ireninom pomilovanju, on dobi, posle dugog navaljivanja i često obmanutih nada, dohodak o kome je sanjao. Oko 1156. g., on uđe u Manganski Manastir; od tada je tamo živeo, pišući jednako stihove za svoje moćne zaštitnike, i sačuvavši, izgleda, duboku privrženost prema sevastokratorki. On joj je pisao da je izvesti o svome zdravlju, o operacijama koje je morao da izdrži; i bez sumnje se nadao da će na taj način dobiti kakav nov znak njene obične darežljivosti. On je umro u tom manastiru, verovatno malo posle 1166. — njegova poslednja pesma je od te godine; — i ma šta se moglo misliti o čoveku, njegov život je u svakom slučaju vrlo zanimljiv, koliko što nam pokazuje u kakvom su položaju bili književnici u Vizantiji, toliko i što nas upoznaje s tom melanholičnom Irenom, princezom književno obrazovanom i zaštitnicom književnika, koju je jedan od njenih štićenika lepo nazvao »sirenom rečitosti.«
Nisu ovi dvorski pesnici zanimljivi samo po nestalnosti svoje sudbine; još su zanimljiviji po svome talentu.
U svojim satiričnim dialozima, u pamfletima, u epigramima, Teodor Prodrom, kad ne misli da laska ima duha, žara, dovoljno da katkad podseća na Lukijana. On ima stila, i pored izveštačenih obrta u kojima se njegova misao suviše često i rado javlja; on ima ljupkosti, i pored dužine koja kvari gotovo sva njegova dela. On najzad ima originalnosti, koja jako odudara od nadmenog i zvaničnog stila toga doba. I pored opštenja s velikima, Teodor Prodrom, zaista, nije nimalo svetski čovek. On ne teži dvorskom gospodstvu, niti se njegov jezik potčinjava krutim i odmerenim oblicima otmenoga izražavanja. On je s narodskim i surovim oduševljenjem osuđivao nekoliko smešnih strana od kojih su patile naravi njegovoga doba. U svome dialogu, nazvanom Dželat ili Lekar, on je oštro šibao rđave lekare, šarlatane kojih je Carigrad bio pun; u Amar an tos ili ljubav jednog starca, on je šaljivo ispričao istoriju sirote mlade devojke osuđene da pođe za starog bogatog muža. Na drugom mestu, ismejao je neznalice koji se izdaju za književnike, budale koji se, da bi izgledali kao filozofi, nikad pred svetom ne pokazuju drukčije nego sa sveskom Platona u ruci, zvekane koji, noseći duge brade, uobražavaju da će tako steći izgled vrlo učenih ljudi. Isto se tako šalio s malo zrelim muževima koji se žene suviše mladim ženama, s ostarelim bludnicama koje od sveg srca šalje Kerberu, ali pitajući se da li će pametno pseto hteti da zagrize njihovu žilavu kožu; i u svemu tome ima oštro i zabavno zapažanje stvarnosti, koje daje njegovim pesmama neosporne važnosti za istoriju društva, a naročito književnog društva toga doba.
Ali Prodrom se nije samo zabavljao slikajući običaje svoga vremena ili nastranosti svojih drugova u književnosti. Njemu sem toga dugujemo popularnija dela, njegove pesme na prosto-grčkom, gde još razuzdaniji pesnički žar, slobodniji jezik, grublje izražavanje pokazuju koliko je taj zajedljivi i veseli pesnik blizu naroda. Ima tu, snimljenih sa samog svakodnevnog života u Carigradu, u susedstvu onih sitnih zanata koji ispunjavaju prestoničke ulice, sličica punih veoma poučne i zabavne istine i iskrenosti. Evo na primer istorije srećnoga krpe.
»Imam za suseda jednog krpu, neku vrstu nadri-obućara: to je ljubitelj dobrih zalogaja, veseo brat. Čim vidi da zora sviće: »Sine, kaže on, metni vodu da provri. Na, dete moje, eto ti novac da kupiš škembiće, a evo ti za vlaški sir. Daj mi da doručkujem pre no što počnem da udaram pendžeta.« Kad je smogao škembiće i sir, sipaju mu četiri pune čaše vina: on pije i podriguje, zatim mu sipaju još jednu. A kad dođe vreme ručku, on baci svoj kaput, dasku, šilo, nož i kajiš, i kaže svojoj ženi: »Gazdarice, postavi sto. Prvo iznesi kuvanu goveđinu, drugo riblji đuveč, treće paprikaš, i gledaj da ne iskipi.« Kad se jelo iznese, on se umije i sedne za sto. A ja, teško meni! Kad se okrenem i kad ga vidim kako sedi za punim stolom, voda mi pođe na usta i teče kao potok. Što se njega tiče, on se kljuka i guta ono što su mu skuvali. Ja idem gore dole, brojeći stope mojih stihova: on, on se napije slatkog vina iz velike limene čaše. A ja, ja tražim jamb, jurim za spondejem, tražim pirik i druge metre. Ali šta mi pomažu ti metri kad me mori glad? Kakav slavan zanatlija taj krpa! On pre ručka očita svoju molitvu, i počne da žvaće.«
Evo ih sad: torbari čija vika odjekuje carigradskim ulicama, prodavac surutke koji, s tikvom na leđima, ide vičući iz glasa: »Žene, uzmite surutke,« i prodavac tkanina i mlinova za biber, koji šeta svoju robu ulicama vičući: »Gospođe i radnice, dobre domaćice, priđite, uzmite tkanine za zastore i moje mlinove da meljete vaš biber.« Tu je ulični krojač, koga dovikuju: »Ovamo, majstore! Odi 'vamo! okrpi mi haljinu i uzmi što je tvoje«, ili nosač koji tegli po ceo dan, a koji, uveče, dobije »dobar komad, punu čašu vina i dobar obrok paprikaša.« Tu su razgovori kod pekarke: »Gospođo, gospa pekarka, ja nisam vaš muž, ali, dete, dajte mi da grickam malo toga lepog belog hleba.« Ukratko, tu vrvi jedan familijarni Carigrad, živ i gusto naseljen, vrlo različit od dvorskog sveta. I to je dvostruka zanimljivost dela Prodromovih i njemu sličnih, što pored njihovih prigodnih pesama, koje nas tako upoznaju sa životom visokoga društva u doba Komnena, njihove narodske pesme dopuštaju nam da nazremo jedan sasvim drukčiji, a ne manje zanimljiv, izgled toga društva o kome bismo bez njih jedva i slutili.
I to nije sve. Još rano, u vizantiskom carstvu, pored književnog grčkog, upotreba je stvorila jedan prost jezik, manje odmeren, slobodnijeg izraza, neobično bogatog i izrazitog rečnika. Pisci puriste iz doba Komnena, oni koji su uobražavali da su u svojim delima postigli atičku umerenost, prirodno da su osećali samo preziranje spram tog narodskog i malo otmenog grčkog. Velika je zasluga Teodora Prodroma što je tom prostom jeziku načinio mesta u književnosti i postigao da ga prime čak i velike ličnosti koje su ga štitile. Svakojako, on se najčešće služio klasičkim grčkim, kojim je, uostalom, vrlo dobro vladao. Ali katkada, da bi zabavio, da bi svojim zabeleškama iz naroda dao više realizma, a svojim komičnim pričama više humora, on se nije ustezao da zajmi iz narodnog jezika, i u tome je on veštak.
Vidi se da Teodor Prodrom, kad je bio tako gord što je naučnik, obrazovan čovek, književnik, kad se s izvesnom sujetom ponosio svojim talentom, u glavnom nije grešio. I taj bezazleni ponos prilično dopunjuje njegovu sliku kao književnika. On je na nekom mestu dosta šaljivo poredio s velikim propovednicima, »s novim sledbenicima Mojsija i novim Aronima, koji grme kao Jovan, govore izvišenim govorom kao Pavle, i uvek imaju u ustima Sveto Pismo«, sirote književnike, »robove materije, prinuđene da žrtvuju suštinu svoga života, da se potčine taštim običajima sveta, i koji posvećuju filozofiji vreme , koje mogu da otkinu od svojih obaveza.« Oseća se da je on ponosit što je jedan od tih ljudi, da sebe, u glavnom dosta ceni što ono što je postigao duguje svome peru i svome daru. I zaista, izgleda da su njegovi savremenici vrlo cenili njegova dela. Videlo se kakvim laskavim rečima govori o njemu njegov sabrat, pesnik mletačkog rukopisa. Na drugom mestu, nazvan je »filozofom«, »slavnim među mudracima«. Ma kakve bile bede njegovog života, sudbina je dodelila njegovom književnom samoljublju izvesne naknade dosta lepe, i koje je zaslužio.
Život mu, ako mu je verovati, nije dao mnogo drugih. Svima njegovim nevoljama za koje već znamo, sirotinji, bolesti, nezgodama, treba dodati još jednu nevolju. On je bio oženjen, i to rđavo oženjen. Bio je uzeo devojku iz dobre kuće, od koje je imao četvoro dece. Ali to je bila žena rđave i džandrljive naravi, ogorčena uz to bedom i besna što je pošla za svoju nepriliku. Zato su u kući bile česte svađe; a kako je gospođa imala laku ruku, šamari su, uz prebacivanja, padali kao kiša. Prodrom, koji se nje jako bojao, tešio se izlazeći iz kuće i idući po krčmama. Ali povratak u stan bio je mučan, i pesnik se ponekad prilično rđavo proveo. Istina, zato su mu ove domaće raspre dale materijal za jedan komičan spev namenjen da zabavi cara. To nam je delo sačuvano: to je sastav na prostom jeziku, sasvim jedinstvene vrste u celoj grčkoj književnosti. Verovatno je, bez sumnje, da je u predmetu koji je dao toliko prizora komediji, pesnik pustio na volju svome pesničkom zanosu, i da bi bilo nerazumno bukvalno shvatiti sve pojedinosti jedne priče očevidno doterane do karikature. Ali je delo pri svem tom vrlo zanimljivo po svemu što nam pokazuje iz domaćeg života skromnih građana u Vizantiji XII veka.
»Gospodaru, počinje pesnik, izgledajući kao da se žali, mene mori beskrajna tuga, teška žalost. Ja imam jednu neprijatnu bolest, jedan bol, te kakav bol! Kad čujete reč bolest, nemojte zamišljati ne znam šta. Nemojte misliti da mi je izrastao rog na sred čela, da patim od kakve srčane bolesti, od zapalenja, od peritonitisa. Ne! bol koji trpim, to je zla i džandrljiva žena.« Ona bez prestanka obasipa sirotog čoveka uvredama i ismevanjem. »Gospodine, vi niste uredni. Šta! Gospodine. Kako velite? Šta ste doneli, Gospodine, Gospodine, šta ste kupili? Kakvu ste mi haljinu, kakvo odelo poručili ? Kakvu ste mi suknju poklonili? Ja nikad nisam videla uskršnjega poklona. Provela sam s vama dvanaest godina bede i oskudice, i nisam nikad ponela svilenu haljinu, nikad nisam imala prstena na prstu, nikad grivne kojom bi se mogla nakititi. Nikad nisam ušla u kupatilo a da otuda ne izađem rastužena. Nikad se nisam zasitila jednoga dana, iz straha da ne gladujem dva.«
Jednom sasvim ženskom protivrečnošću, gospođa zatim prebacuje svome mužu i za poklone koje joj je mogao ponekad učiniti: »Znate dobro haljinu što ste mi doneli: uzmite je natrag. Uzmite i moj svileni ogrtač, i moju visoku kapu, i moju žutu haljinu sa krupnim šarama. Poklonite ih nekome, prodajte ih, dajte ih kome hoćete«. Zatim dolaze prebacivanja zbog stanja kuće. »Vi ste se nastanili u mojoj kući, a ne vodite nikakve brige o njoj. Mermer se iskvario, tavanice padaju, crepovi su polomljeni, krov istrulio, zidovi porušeni, bašta zaparložena. Ni jednog ukrasa nije ostalo, ni gipsa, ni lepa, ni mramorne kaldrme. Sva su vrata istavljena, rešetke iskidane, reze leže u bašti. Niste namestili ni jedna vrata, niste popravili ni jednu dasku, čak ni preko zime. Niste dali da se metne crep, ni da se podigne zid, niti ste pozvali zidara da ga opravi. Niste kupili ni jednog eksera da ga zakucate u vrata.« U toj rabatnoj straćari, žena vrši sve poslove, neguje decu, tka odelo, vodi račune, trči zamara se, batrga se dok muž provodi vreme tumarajući i dobro jedući. I tu su, najzad, žalbe što je tako rđavo udata. »Pogledajte me samo, prijatelju, hoćete li? Ja sam bila ugledna ličnost, a vi amalin; ja sam bila plemenita roda, a vi siromašan građanin. Vi ste ležali na asuri, a ja u postelji. Ja sam imala miraz, a vi ni prebijene pare. Ja sam imala srebra i zlata, a vi duge od kace, jedne naćve i jedan veliki kotao. Pa lepo onda ! ako vam se dopalo da prevarite, zavedete i uzmete jednu ženu, trebalo je da se obratite sebi ravnoj, ćerki kakvog mehandžije, kakvoj devojci bez pet para, ćopavoj i pegavoj, ili kakvoj neotesanoj curi iz predgrađa. Ali zašto ste mene obmanuli, mene bedno siroče, zašto ste me gonili vašim saletanjem i vašim zavodničkim rečima?
Uzalud muž obara glavu pod ovom bujicom prekora i stara se da umiri njegovu razdraženu polovinu. Gospođa plače, čupa kose, grebe obraze, Gospođa se duri i odjednom, ščepavši decu i preslicu, pobegne u svoju sobu i zaključa se hermetički.
Takvi se prizori neprestano ređaju, i neki dostižu heroikomične razmere. Jednoga dana, Prodrom se vrati kući, on je gladan. »Bio mi je prazan stomak, nisam bio popio moje omiljeno piće (neću da krijem moje mane, to je pogreška u koju često padam), bio sam rđavo raspoložen, grubo sam je oslovio, a ona mi zaintači svojim običnim prekorima. »Ja nisam vaša robinja, viknu ona, ni vaša sluškinja. Kako smete da dignete ruku na mene? Kako vas nije stid?« I onda nastane čitav niz psovki, na koje bi pesnik u prvi mah najradije odgovorio šamarima; ali on poznaje svoju ženu, i razumno pomisli: »Za spas svoje duše, Prodrome, sedi i ćuti. Hrabro snosi sve što ti kaže. Jer ako je udariš, ako je tučeš, i ako je povrediš, kako si ti mali, star i slab, ona će se ustremiti na tebe, guraće te ispred sebe, i ako te udari, može te lako premlatiti.« Najposle ipak ljutina nadvlada; on dohvati dršku od metle; ali tada Gospođa pobegne i zatvori se. »U mojoj ljutini, ščepam dršku od metle i stanem da udaram u vrata svom žestinom. Našavši jednu rupu, ja uvučem kraj moje drške od metle. Ali moja žena skoči, ščepa ga, vuče unutra, a ja vučem napolje. Videći da sam ja jači, i opazivši da je vučem sebi, ona pusti dršku, otškrine vrata, i ja se opružim po zemlji koliko sam dug.« Ona mu se onda ruga, i posle nove kiše od grdnje, ona opet uđe u svoju sobu i opet se zatvori. A dotle je siromah čovek jednako gladan; ali Gospođa drži ključeve od ormana. On se dotle pomiri s mišlju da legne, ubeđen bez sumnje, prema poslovici, da »ko spava ruča«, kad mu odjednom, za vreme sna, lep miris od paprikaša zagolica nos. On skoči i vidi postavljen sto, i celu porodicu za večerom. Ali njega niko ne zove. Onda se on priseti. Preruši se, i, obučen u slovensko odelo, s kapom od crvene vune na glavi, s dugim štapom u ruci, on stane ispred prozora i počne vikati: »Milost, gospođo, smilujte se! Udelite, ja sam bez krova«. Deca, koja ga nisu poznala, hoće da oteraju prosjaka batinama i kamenicama. Ali žena, koja je razumela, kaže im: »Pustite ga, to je jedan siromašak, jedan prosjak hadžija.«
Načine mu mesta za stolom, iznesu mu čorbu, usoljeno meso, i ta toliko željena jela povrate mu raspoloženje.
I evo zaključka speva. »Takve su, uvenčani vladaru, muke koje sam pretrpeo od džandrljive i pakosne žene. Ako dakle, Gospodaru, ne dopustite da osetim vašu milost, ako ne obaspete darovima i poklonima tu nezajažljivu ženu, strah me je, bojim se, strepim, da ću biti prerano ubijen, i da ćete vi tako izgubiti vašeg Prodroma, najboljeg vašeg dvoranina.«
U ovom spevu, svakojako, ima dobar deo proizvoljne preteranosti i smešne krajnosti čime se pisac nada da će zabaviti svog uzvišenog pokrovitelja, i ja ne mislim da tu treba strogo tražiti tačnu sliku domaćeg života Teodora Prodroma. Ali u tom delu drugo je nešto važno. Prema dvorskim svečanostima, sjajnom, caremonijalnom i nadmenom životu koji se vodio u carskoj palati, prema životu svetskih ljudi, ono vam daje da nazremo jedan kutak narodnog života, i da naslutimo koliko ima živopisnosti, boje i slobode u tom vizantiskom društvu, koje mi rado zamišljamo kao strogo etiketno, puno poštovanja prema običajima i lepom ponašanju. I, u tom životu jednog dvorskog pesnika u doba Komnena, čudna je to protivnost koja nasuprot jednoj sevastokratorki, pametnoj, otmenoj, književno obrazovanoj, učenoj, stavlja jednu prostu ženu koja je džandrljiva, viče, izražava se grubo i prostački, brine se jedino da dobro vodi kuću i da sve drži pod papučom, blisku rođaku, sa nekoliko osobina manje, onim velikim građankama VIII i IX veka s kojima smo se već poznali, i od kojih će se izroditi onaj snažni narod koji je dugo bio snaga Vizantiskog Carstva.