Виде Маричић и Токовић Осман

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Виде Маричић и Токовић Осман

Мили Боже, на свем теби фала!
Мили Боже, помози свакоме,
Ко се с правдом вишњем Богу моли.
Чету води Токовић Османе,
Чету води триест и три друга,
Чету води по гори зеленој,
Међ’ њима је Маричићу Виде.
Сели пити под јелом зеленом.
Ал’ беседи Токовић Османе:
"Чедо моје, Маричићу Виде,
"Код твојега стаса и узраста,
"Код твојега лица госпоцкога,
"Код твојега ода и погледа,
"Код твојега блага немерена,
"И млогога и сребра и злата,
"А зашто се не ожениш, Виде?"
Одговара Маричићу Виде:
"Арамбаша, Токовић-Османе!
"Код мојега ода и погледа,
"Код мојега лица госпоцкога,
"Код мојега и сребра и злата,
"И код мога блага немерена,
"Зашто ће се оженити Виде?
"Док је секе Стојан-арамбаше,
"Док је секе ајдук-Жеравице,
"Док је љубе сењског капетана,
"Биће Виду танани кошуља,
"Биће Виду свилени марама,
"И белога лица за љубљење."
Та се фала чак до Сења чула.
Књигу пишу сењски витезови,
Пошаљу је Токовић-Осману:
"Арамбаша, Токовић-Османе,
"Издај нама Маричића Вида,
"Да ми Виду осечемо главу,
"Ево теби товар и по блага
"А за једну та Видову главу."
Књигу гледи Токовић Османе,
Ону гледи, па им другу пише:
"Чујете ли, сењски витезови,
"Та не могу издати вам Вида,
"Виде ми је кано и девојка,
"Виде ми је итро горско зверје,
"Виде носи до три вишеклије,
"Свака носи по триест вишека;
"Виде носи пушку бришамкињу
"Од три грла, од четири зрна,
"Ди погледи, промашити неће,
"Ди удари, мелем не помаже.
"Па не могу издати вам Вида."
Књига оде сењским витезов’ма,
Ону гледу сењски витезови,
Ону гледу, па му другу пишу:
"Арамбаша, Токовић-Османе,
"Издај нама Маричића Вида,
"Ево теби три товара блага,
"А за једну та Видову главу."
Књига оде Токовић-Осману.
Књигу гледи Токовић Османе,
Ону гледи, па им другу пише
(Јесте новац, ал’ је губидуше новац):
"Чујете ли, сењски витезови,
"Издаћу вам Маричића Вида,
"Да ви Виду осечете главу.
"Редак реди сва дружина моја,
"Редак реди на води под Сењом,
"Па ће сутра ред на Вида доћи.
"Дочекајте Маричића Вида,
"Дочекајте у бусије тешке,
"Па ви Виду осеците главу."
Ал’ у Вида добри пријатељи,
Кажу Виду као што је било.
Једва чека Маричићу Виде,
Једва чека да данак осване,
Дан осване и огране сунце.
Редак реди Токовић Османе,
Да идеду под Сења на воду,
Редак дође Маричићу Виду,
Ал’ је Виде једва дочекао,
Припасао до три вишеклије,
Свака носи по триест вишека,
И узеде пушку бришамкињу,
И узеде ведро оковано,
Право иде под Сења на воду.
Дође Виде у бусију прву,
У бусији нигди никог нема;
Дође Виде у бусију другу,
У бусији нигде никог нема;
Дође Виде у трећу бусију,
У бусији нигди никог нема;
Дође Виде, све бусије прође,
Дође Виде под Сења на воде,
Па заита воде испод Сења,
Па се врати међ’ своју дружину.
А кад дође Маричићу Виде,
А кад дође у бусију прву,
У бусији Стојан арамбаша,
Беседи му Стојан арамбаша:
"Стани мало на белегу, Виде,
"А на моју пушку џеверлију,
"Та ја оћу мало да прокушам,
"Да те питам, Маричићу Виде,
"Чију сестру под срамоту љубиш?"
Стаде Виде њему на белегу.
Земљи клече Стојан арамбаша,
Џеверлији живи огањ даде,
Пуче пуста, ал’ пуче на празно,
Па на Виду шкоде не учини,
Не потрефи Маричића Вида,
Потрефила у јелу зелену,
Пусту јелу из корена крену.
Ал’ беседи Маричићу Виде:
"Мили Боже, чуда големога!
"Сад је јела управо стајала,
"Које су је собориле виле?
"Арамбаша, Стојановић’ млади,
"Стани мени мало на белегу,
"А на моју пушку бришамкињу,
"Да ја пушки живи огањ дадем,
"Да ти кажем, Стојан’ арамбаша,
"Чију сестру под срамоту љубим."
Земљи клече Маричићу Виде,
Бришамкињи живи огањ даде,
Пуче пушка, не пуче на празно,
На зло га је место погодила,
На зло место у чело јуначко,
Мртав паде у зелену траву.
Узе Виде ведро оковано,
Па се диже с Богом да путује.
А кад дође у другу бусију,
У бусији сењски капетану,
Па беседи сењски капетану:
"Стани мени на белегу, Виде,
"А на моју пушку млетачкињу,
"Оћу јунак мало да прокушам,
"Да те питам, Маричићу Виде,
"Чију љубу под срамоту љубиш?"
Земљи клече сењски капетану,
Млетачкињи живи огањ даде,
Пуче пуста, ал’ пуче на празно,
Не потрефи Маричића Вида,
Већ потрефи у јелово грање.
Ал’ беседи Виде Маричићу:
"Господине, сењски капетану,
"Стани мало на белегу Виду,
"А на моју пушку бришамкињу,
"Оћу мало срећу да прокушам,
"Да ти кажем, сењски капетану,
"Чију љубу под срамоту љубим."
Земљи клече Маричићу Виде,
Бришамкињи живи огањ даде,
Пуче пуста, не пуче на празно,
На зло га је место погодила,
На зло место у срце јуначко,
Мртав паде у зелену траву.
Узе Виде ведро оковано,
Па се диже с Богом путовати.
А кад дође у трећу бусију,
У бусији ајдук Жеравица.
Беседи му ајдук Жеравица:
"Стани, курво, Маричићу Виде,
"Стани мени мало на белегу,
"Да ми мало шарку прокушамо,
"Да те питам, Маричићу Виде,
"Чију сестру под срамоту љубиш?"
А ту се је Виде препануо,
За зелену јелу заклонио,
А на дугу пушку наслонио.
Земљи клече ајдук Жеравица,
Шарки пушки живи огањ даде,
Пуче пуста, радосна му мајка!
Па не трефи Вида Маричића,
Потрефила у јелу зелену,
И кроз јелу ведро оковано,
А кроз ведро у токе јуначке,
А кроз токе у сребрн’ ђечерме,
Кроз ђечерме у кошуљу танку,
Али Виду шкоде не учини.
Ал’ беседи Виде Маричићу:
"Стани мало, ајдук-Жеравица,
"Кад си био јутрос на пооду,
"Љуба ти је дугме запетљала,
"Запетљала на танкој кошуљи,
"Чинимиске да ћу да отпетљам."
Земљи клече Маричићу Виде,
Бришамкињи живи огањ даде,
Пуче пуста, не пуче на празно,
На зло га је место погодила,
На зло место у грло јуначко,
Мртав паде у зелену траву.
Узе Виде ведро оковано,
Па се врати под Сења на воду,
Заитио воде испод Сења,
Па се врати међ’ своју дружину.
Спусти ведро у зелену траву,
Па беседи Маричићу Виде:
"Арамбаша, Токовић-Османе,
"А што сам ти учинио илбе?
"Јесам теби илбе учинио
"Од добитка и сребра и злата?
"Или сам ти илбе учинио,
"Да сам твоју каду обљубио,
"Или каду или милу секу?"
Беседио Токовић Османе:
"Чедо моје, Маричићу Виде,
"Ниси мени учинио илбе
"Од добитка и сребра и злата.
"Мене ниси учинио илбе,
"Каду моју ниси обљубио,
"Нити каду нити милу секу."
Ал’ беседи Маричићу Виде:
"Арамбаша, Токовић-Османе,
"Камо теби три товара блага
"Та за једну та Видову главу?
"Ајде, брате, да делимо благо."
Ал’ се Туре куне и оклиње:
"Нисам, сине, Бог и моја душа,
"И тако ми турског Муамеда,
"Твога петка и мојега свеца!"
Расрди се Маричићу Виде,
Па потрже мача пламинскога,
Токовићу осијече главу.
Дружбина је радо дочекала,
Међ’ њима је арамбаша Виде,
Чету води међ’ својом дружбином,
Чету води по гори зеленој,
Чету води па Сењу доводи,
Па он љуби по Сењу девојке,
Ил’ девојке ил’ невесте младе,
Да се пева и приповиједа.
Од нас песма, од Бога вам здравље.



Извор[уреди]