Видак Јовељић и Бан Задранин
Књигу пише од Босне везире,
Па је шиље Задру бијеломе,
А на руке Задранина Бана.
У књизи је вако бесједио:
„Побратиме, Задранине Бане, 5
Јес’ ли чуо у планине вука,
Горског вука Јовељић Видака,
Који ми је многа јада дао.
Седам ми је погубио паша,
Седам паша, седам делибаша. 10
И те би му јаде опростио,
Ал’ не могу опростит’ никако,
Што је мени погубио главу,
Посјече ми Марић алајбега,
Од питома шехер Сарајева, 15
Осташе му двије буле младе,
И за њима ђеце деветеро.
Но чули ме Бане побратиме,
Ако ћеш ми добавит’ ајдука,
Ал’ ајдука, ал’ од њега главу, 20
Даћу теби без есапа благо”!
Но кад Бану танка књига дође,
Књигу чита Задранине Бане,
И отиде мислит’ и размишљат’,
Како ће му добавит’ ајдука. 25
Све мислио па се домислио,
На кољену ситну књигу пише,
А посла је у планине вуку,
Горском вуку Јовељић Видаку:
„Ој, Видаче, од горе ајдуче, 30
Ја сам чуо да си јунак добар,
Ма ни мене не худи дружина,
Мило ми је да смо пријатељи.
Дођи брже Задру бијеломе,
Чедо ми је лудо настануло 35
Да ми крстиш ово чедо лудо,
Кум крштени да му се назовеш”!
Кад Видаку ситна књига дође,
Књигу чита Јовељић Видаче,
Књигу чита па се узмучио. 40
А гледа га шестдесет ајдука,
Те Видаку ријеч бесједили:
„Ој, Видаче, наша арамбашо,
Откуд ти је књига допанула”?
А вели им Јовељић Видаче: 45
„Браћо моја од горе ајдуци,
Ево ми је књига допанула,
Од бијела Задра на Крајину,
Од силнога Бана Задранина
Да му идем на крштено кумство, 50
Стра’ је мене и бојим се тврдо,
Хоће мене преварити Бане,
Опет не смјем од Бога једнога
Да не пођем на крштено кумство”!
А веле му шестдесет ајдука: 55
„Ој, Видаче наша арамбашо,
Ти не иди Задру бијеломе,
Јер ће тебе Бане преварити”!
За то Видак ни абера нема,
Но се ајдук изођеде дивно, 60
Доста насу у џепове блага,
Па поклопи претила дорина,
Заскака се јунак низ планине,
Као јелен од године дана,
Докле сиђе под Задар бијели. 65
Далеко га Бане угледао,
Са чардака од бијеле куле,
Па оправи четири катане,
Те сретоше од горе ајдука,
Под ајдуком коња прихватише, 70
Коња воде у мрачно подрумје,
А ајдука Бану на чардаку.
Питаше се за здравље јуначко,
За готову совру засједаше,
Катане им додаваху пиво. 75
Двије служе Јовељић Видаку,
Двије служе Бану Задранину.
Оне двије што Видаку служе,
Мијешају му вино и ракију,
И још мећу биље свакојако, 80
А највише траве авијуна,
Авијуна од шта боли глава.
Док ајдука опојише с пивом,
Паде ајдук челом на трпезу,
Припадоше четири катане, 85
Те ајдуку савезаше руке.
Колико му тавна ноћца дође,
Немога се ајдук разабрати.
Кад свануло и сунце грануло,
Тада се је ајдук разабрао, 90
Ал’ ајдуку савезане руке,
Рече таде Јовељић Видаче:
„Пасја вјеро, шушо, издајниче,
Што превари од горе ајдука”!
Ово Бане кад је разумио, 95
Он добави четири катане,
Опет су им пиво навалили.
Вино пије Бане Задранине,
Вино пије и Видакудава,
У пиву је Бане бесједио: 100
„Диван ти си гуја те шинула!
Жао ми је тебе погубити,
Ако ћеш се море превјерити,
Даћу теби блага половину,
Од мојега Задра бијелога”! 105
А кад зачу Видак арамбаша,
Бану бјеше вако бесједио:
„А не бих се теби превјерио
Да ћеш дати свега твога блага”
Кад је њега Бане разумио, 110
Мигну оком на љута џелата,
Џелат ћаше да га посијече.
Но ајдуку Бог и срећа дала,
Излазила блиједа Латинка,
Вјерна љуба Задранина Бана, 115
И овако с Баном говорила:
„Господару Задранине Бане,
Не погуби од горе ајдука,
Е тако ми очи не скапале,
Ак’ изгубиш од горе ајдука, 120
Твоја ће се кућа ископати”.
И овако говори џелату:
„Чу ли мене крвави џелату,
Немој данас погубит’ ајдука,
Е тако ми очи не скапале, 125
Ако мени погубиш ајдука,
Ја ћу твоју погубити главу”!
Кад зачуо Задранине Бане,
Е не може погубит’ ајдука,
Ни љубовци хатар оштетити, 130
Он добави дванаест катана,
Даде њима дванаест атова,
И даде им за ашлука блага,
Отправи иј у Босну везиру,
С њима посла од горе ајдука, 135
И пођоше сентом и ћенаром.
А кад пољем босанскијем били,
Абер дође од Босне везиру
Да му иду дванаест катана,
И воде му од горе ајдука. 140
Но да видиш од Босне везира,
Како шемлук тежак учинио,
Дрнуше му на беден топови,
Два заједно, по тридест уједно.
Кад је шемлук тежак учинио, 145
Дођоше му задарске катане,
Доведоше од горе ајдука.
Ту га везир сједе уз кољено.
Да ти се је нагледати друже,
Ђе се купи мало и велико, 150
А на даву иде свеколико,
На ајдука Јовељић Видака!
Најпослије двије буле младе,
Двије буле алајбеговице.
А кад буле дошле на мераву, 155
Циче, пиште, каоно удовице:
„О помогај, драги господаре,
Од ајдука Јовељић Видака,
Кој’ је нама погубио мужа,
Остало ни ђеце деветеро, 160
Деветеро ђеце сирочади,
Гола, боса, иду по камену”!
А кад зачу од Босне везире,
Са Видаком рјеч је говорио:
„О Видаче, жалосна ти мајка, 165
Жао ми је тебе погубити,
Потурчи се од горе ајдуче,
Држаћу те највјернију слугу,
И даћу ти без есапа блага,
Док је тебе, и од тебе трага 170
Да ти нико не пожели блага,
И даћу ти шћерцу за љубовцу”!
А кад зачу од горе ајдуче,
С везиром је ријеч говорио:
„Богом отац босански везире, 175
Твоја сабља, ево моја глава,
Имаћеш ме када погубити,
Врати натраг дванаест катана,
Па ћеш тада мене погубити
Да не кажу мојему крвнику, 180
Нит’ доносе њему муштулуке”!
А кад зачу босански везире,
Натраг врну дванаест катана,
А даде им блага дванаест атова,
И даде им блага без есапа, 185
Опет рече Јовељић Видаче:
„О чули ме од Босне везире,
Ходи узми мито од ајдука,
А немој ми погубити главу,
Но прекини даву на мераву. 190
А отпушти од горе ајдука,
И даћу ти шест товара блага,
Три товара свиле и кадиве,
Три товара млетачкије рушпа,
Даћути иј, преварит’ те нећу. 195
Боље ти је оволико блага,
Него мртва од ајдука глава”!
А кад зачу босански везире,
Ајдуку је ријеч говорио:
„О ајдуче, невољна ти мајка, 200
Претрга’ би даву на мераву,
Ал’ не могу двије буле младе,
Јер си њима погубио мужа.
Ема ћу те зато свјетовати,
Кад довече тамна ноћца дође, 205
Хоћеш ајдук поћи у тамницу,
Тамноваћеш докле данак дође,
Хоће доћи мало и велико,
На дану ће доћи пред везира,
Најпослије двије буле младе. 210
А кад дођу двије буле младе,
Наклони се на прозор тамнице,
Море мисли шта ћеш говорити”!
Све што иђе оно брзо дође,
Данак прође, тамна ноћца дође, 215
Јадан ајдук у тамницу пође,
И тамнова докле данак дође.
Пошто жарко огријало сунце,
Кад ево ти мало и велико,
Ђе на даву иде свеколико. 220
Најпослије двије буле младе.
А кад ајдук буле угледао,
Бјеше њима ријеч говорио:
„Двије буле Марић алајбега,
Прекините даву на мераву, 225
Отпуштите од горе ајдука,
А даћу ви једну чизму блага”.
Буле за то не окрећу главе,
Другом рече од горе ајдуче:
„Двије буле алајбеговице, 230
Претргните даву на мераву,
А ево ви двије чизме блага,
Боља ви је двије чизме блага,
Него мртва од ајдука глава”.
За то буле не окрећу главе. 235
Трећом рече од горе ајдуче:
„Млађа було алајбеговице,
Поврни се мало до ајдука,
Е имамо њешто разговора”.
По томе се була повратила, 240
А ајдук јој бјеше говорио:
„Млађа було алајбеговице,
Ход’ пресјеци даву на мераву,
Е хоћу те узет’ за љубовцу”.
Кад се њешто була замотрила, 245
Виђе ајдука гором угојена,
И була га к срцу уграбила,
Па похита уз уске сокаке,
И на даву пред везира дође.
А кад млада пред везира дође, 250
С везиром је ријеч говорила:
„Господару босански везире,
Ти пресјеци даву на мераву,
Потурчи се Јовељић Видаче,
И он мене узе за љубовцу”. 255
То је везир једва дочекао,
Па пресјече даву на мераву,
И покупи оџе и кадије,
По за њима младе сунеџије,
И дервише турске књижевнике, 260
Те уведе у турску џамију,
Ту се скупи мало и велико,
У џамију иде свеколико.
А да видиш од Босне везира,
Из џамије врће свеколико, 265
Разван самог оџу и кадију,
И од њега младог сунеџију.
Ајдук њима њешто пришапнуо,
Много им је благо обрекао,
А везира за јемца ставио, 270
Те рекоше да га потурчише,
Ал’ ајдука млада не турчише.
Мало било ништа нетрајало.
Кад ево ти алајбеговице,
Носи руо Марић алајбега; 275
Преобуче од горе ајдука.
Бјеше момче и од себе фино,
Кад с’ ођеде пристаде му дивно.
Були га је срце уграбило.
С ајдуком се дохвати за руке, 280
Уљегоше у шикли одају,
Дођоше им дванаест дворкиња,
Донијеше господску вечеру,
Вечераше и совру дигоше.
А што ћу ви друго бесједити, 285
Ту се ајдук нађе на мукама,
Те овако бјеше говорио:
„Што ћу сада од живота свога,
Сад Туркињи да обљубим лице,
Турска ће ми вјера омилити”! 290
Од себе је булу отиснуо,
И једном је сабљом ударио,
И од једне двије направио.
Па побјеже низ скалине кули.
Хитро сиђе на мермер авлију, 295
На авлији три кола играју,
Једно коло бјеше невјестачко;
Друго бјеше коло ђевојачко;
Треће коло момка нежењена.
А кад ајдук проз авлију прође, 300
Опире се руком на ђевојке,
Но што вели коло ђевојака:
„Вала Богу, вала јединоме!
Јунак добар проз авлију прође,
Бисмо рекли, бисмо се заклели, 305
По чувењу и по казивању,
Е бијаше Јовељић Видаче”.
Ал’ да видиш од горе ајдука,
Пошто дође за врата авлинска,
Ајдуку је добра срећа била, 310
Ту находи везирову слугу,
Ђе му ата држи у рукама,
Оседлана и опусаћена.
Скочи ајдук ату на рамена,
Отиште га пољем босанскијем. 315
Од града га стража опазила,
Те дрнуше на беден топови,
Пуштише се пјешци и коњици,
И одоше ћерати ајдука,
Не могаху оком га виђети, 320
А камоли уватит’ ајдука!
Он утече здраво у планине,
А кад јунак у планине дође,
Нешће ајдук преварит’ везира,
Оправи му шест товара блага. 325
Па отоле подиже ајдуке,
Докле Задру бијеломе дође.
У најљепше доба долазио,
Кад је акшам на земљу пануо.
Од авлије врата отворена. 330
Уљегоше од горе ајдуци,
Проз оџаке Бана Задранина,
И Бана су жива уватили,
На муке га сваке натурили.
Обје су му саломили руке, 335
Протурили језик проз вилице.
Куцкају га од горе ајдуци
Да им поје танко гласовито,
По томе му искочила душа.
Но да видиш горскије ајдука, 340
Три Банова погубише сина,
Четвртога Видак не даваше,
Поклони га Бановој баници:
„На ти сина Банова банице
Да те храни и ода зла брани, 345
Ти си живот мени откупила”.
А што ћу ви друго бесједити,
Све Банове дворе опљачкали,
Опљачкали па их запалили,
И отле се подигли ајдуци, 350
Понијеше небројено благо,
Здраво дошли у Киту планину.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
