Вештице
Ове басме се заснивају на старом апокрифу који срећемо у магијској литератури многих народа. Његов садржај је следећи: из мора итлазе девојке са распуштеним косама (кћери цара Ирода) и полазе да чине зло људима. Обично је дванаест девојака, некад седам-десет седам, или само једна. Затим следи опис њиховог застрашујећег изгледа. Њих среће свето лице (свети Тома, архангел Михаил, свети Аврам, свети Пахнутије и др.) и сазнавши од њих куда иду, спречава их да изврше намеру. Обично их светац присиљава да кажу своја имена, чиме оне губе моћ, а затим их он кажњава и наређује да се више не врате. Апокриф се јавља у многобројним варијантама. Неке од њих су објављене и код нас на црквено-словенском језику (33, с. 361-362; Томаш Кн. Катанић. Знание от рождена, ГЕМ, XIII (1938), с. 157-158; Љуб. Ковачевић. Неколико прилога старој српској књижевности, „Старине“,ЈАЗУ, X (Загреб, 1878), с. 283; итд).
Код Источних Словена овом басмом се баје од грознице (603, с. 278-279; 607, с. 11; 628, с. 100; 629, с. XXXVI; 640, с. 448-449; итд.).
Ова басма је стављена на индекс лажних књига још правилом Халкидонског црквеног сабора (645, с. 1-2).
Начин бајања.
Ове басме прате различити поступци, па и намене. У Далмацији (бр. 56) басма служи као молитва пре спавања; у Косаници, у Црној Гори (бр. 57) басма се изговара као заштита од рђавих снова и трзања у сну; а у с. Клоки у Лепеници (Србија), овом басмом се јуре вештице на Беле покладе (Часни пост) (бр. 59).
По Милићевићу (259 а, с. 325) у Старом Влаху бају од вештица кад кога боли око срца („по средини снаге“). Узму глинени лонац који има на дну крст, па тим лонцем притисну на девет места поравњени пепео. После ножем покупе онај пепео где су изашли крстови, ставе у суд и кувају. Затим у том лонцу траже разнобојне длаке и стављају их у кашику меда. После тога се узме болесников појас, отегне се од прочеља према вратима до десног преклада, и докле досегне, онде се земља раскопа. Ту се, веле, мора наћи угљевља. Тада се оно стави у ону кашику с медом и све се даје болеснику да поједе. Тако, каже се, он поједе оне који су хтели да му науде. Ако не нађу ни длаке, ни угљевља, онда кажу да болеснику нема лека.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 390-391.