Велико благо

Велико благо Писац: Кармен Силва, преводилац: Ј. П.

    Кренуше се на пут Мудрац и Песник. Хтели су да нађу камен мудрости, да сипају светлост њиме по свету. Ништа нису знали о овом камену, него да лежи тамо закопан, где се шарна дуга над земљом свија.
    Мудрац натоварио на леђа сваковрсно оруђе, па, кад је спазио дугу, науком и силним справама, најситнијом тачношћу дође до тог, на којој се тачци земљиној спушта онај шарни лук. Затим се пожури онамо, па је копао, копао...
    Песник се за то време спустио у високу траву и жвиждућући играо се са сунчаним зрацима. Светлост му се осула по високом челу и чаробни сунчани зраци шаптаху му приче о вишим световима, о природи и о животу и засновицама божјег стварања. И упознао је тако сваку животињу, сваку биљку. Научио им говор, разумео им уздисај и из шаптања им упознао се са судбином им, радости им и тугом. Дође и Мудрац из шупљих дубљина и уморним телом, крвавим рукама вуче велик грумен камена. Песник само гледа и смешка се.
    — Дангубо! Што ти је тако ведро лице? Шта? Ти, што бежиш од посла, — продера се Мудрац на веселог Песника.
    Песник му мирно одговори:
    — Зар ја да крадем дане, ја?
    — Јест, јер ниси се сишао доле у дубљину, нег овде левентујеш над лицем земље!
    — Можда ћу и на лицу земље наићи на оно, од чега ћу паметан постати. Можда ћу и на лицу земље наићи на оно велико благо...
    — Не, не. У дубљине се ваља спустити. Тамо је благо, само што му још досад не могох наћи права места. Нашао сам доле знатних ствари, ал’ на благо још нисам наишао.
    — Па тражимо га онда даље! — рећи ће Песник и, брзо ухватив Мудраца за руку, одушевљено испружи руку показујући напред.
    — Дуга! — викну Мудрац занесено. И поново скупи справе и даде се у мерење.
    Песник спази међутим наједаред дивну женску прилику под дугом. Коса јој као ноћ, очи јој црне и светле, цела јој појава расипа бајну светлост.
    И та женска прилика се врну и пође на пут. Песник пак заборавио досадашњи му циљ, махнитом чежњом јурну за чудном приликом. Шумом и пољем, брегом и дољом ишао је за њом. На путу му је ваљало видети све патње виших светова, све страсти. Ал’ није ни стао крај патњи и страсти, него је јурио, јурио,... пред њим она чудна прилика. Мислио је, да ће је већ стићи и гле, и опет је жена бржа била. Надземаљском лакоћом лебдело је непрестано оно више биће над шумним џбуњем, над увелом травом. По зимској олујини, по вихору северних ветрова, по снегу, по мразу једнако је летело, летело, да се не достигне.
    Несташни поветарци донесоше пролеће. Чудновата прилика стиже онамо, одакле се Песник кренуо на пут. И бајна женска стаде...
    Песник примети то и задуван јурну онамо. Али гле, у том тренутку загрми него; грозна се рика претвори у оркан. Свет се задрмао. Дрвета из шума летуцају тамо амо по ваздуху ношена ветровима. Провалили се облаци и као о потопу сипају из себе бујицу.
    Песник се нађе у поплави. Борио се до издисаја, био се са елементима натчовечном снагом. Најпосле... дође њој. Стиже чудну женску, која је мирно гледала то праћакање и његову борбу. Ни трепавица није тренула жени гледајући на опасност.
    И Песник паде пред женом и ухвати је за руку.
    И чудна жена ослови га и покајничким гласом рече:
    — Ох, Песниче, вараш се у мени. Хтела сам да побегнем пред тобом, јер те обожавам. Знаш ли, ко сам? Моје је име Патња. Не могу ти друго дати, до бо̑на срца, суморне мисли и мучне успомене. Збогом! Ето нашао си давно жељено благо, више ти га не треба. Остај са срећом!
    И чудне прилике нестаде. Оркан се утиша са ситном кишицом, а кроз њен се вео благи сунчани зраци сипаху према Песнику. У том тренутку мало даље посртала је из земљине дубљине оронула прилика натоварена тешким камењем. Кад је погледала, испусти сав терет и, лупивши се рукама, викну:
    — Песниче, ох, што срећно идеш напред, ето ти стојиш под дугом!
    — Ко?... Ја? — И Песник се трже из својих сањарија. Погледа около, баци се на земљу и зајеца.
    — Авај, бар да ме никад није било на овом свету. Не би ме мучиле ове ужасне муке.
    Мудрац пак у чуду рече:
    — Еј будало! Ено му под ногама велико благо, а и не зна за њега. Мећем га пред њега, а он јадикује. Хм, хм! Ти песници!... ти песници!

Извор

1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 18, стр. 550-552.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Кармен Силва, умро 1916, пре 108 година.