Veliko blago
| Veliko blago Pisac: Karmen Silva, prevodilac: J. P. |
Krenuše se na put Mudrac i Pesnik. Hteli su da nađu kamen mudrosti, da sipaju svetlost njime po svetu. Ništa nisu znali o ovom kamenu, nego da leži tamo zakopan, gde se šarna duga nad zemljom svija.
Mudrac natovario na leđa svakovrsno oruđe, pa, kad je spazio dugu, naukom i silnim spravama, najsitnijom tačnošću dođe do tog, na kojoj se tačci zemljinoj spušta onaj šarni luk. Zatim se požuri onamo, pa je kopao, kopao...
Pesnik se za to vreme spustio u visoku travu i žviždućući igrao se sa sunčanim zracima. Svetlost mu se osula po visokom čelu i čarobni sunčani zraci šaptahu mu priče o višim svetovima, o prirodi i o životu i zasnovicama božjeg stvaranja. I upoznao je tako svaku životinju, svaku biljku. Naučio im govor, razumeo im uzdisaj i iz šaptanja im upoznao se sa sudbinom im, radosti im i tugom. Dođe i Mudrac iz šupljih dubljina i umornim telom, krvavim rukama vuče velik grumen kamena. Pesnik samo gleda i smeška se.
— Dangubo! Što ti je tako vedro lice? Šta? Ti, što bežiš od posla, — prodera se Mudrac na veselog Pesnika.
Pesnik mu mirno odgovori:
— Zar ja da kradem dane, ja?
— Jest, jer nisi se sišao dole u dubljinu, neg ovde leventuješ nad licem zemlje!
— Možda ću i na licu zemlje naići na ono, od čega ću pametan postati. Možda ću i na licu zemlje naići na ono veliko blago...
— Ne, ne. U dubljine se valja spustiti. Tamo je blago, samo što mu još dosad ne mogoh naći prava mesta. Našao sam dole znatnih stvari, al’ na blago još nisam naišao.
— Pa tražimo ga onda dalje! — reći će Pesnik i, brzo uhvativ Mudraca za ruku, oduševljeno ispruži ruku pokazujući napred.
— Duga! — viknu Mudrac zaneseno. I ponovo skupi sprave i dade se u merenje.
Pesnik spazi međutim najedared divnu žensku priliku pod dugom. Kosa joj kao noć, oči joj crne i svetle, cela joj pojava rasipa bajnu svetlost.
I ta ženska prilika se vrnu i pođe na put. Pesnik pak zaboravio dosadašnji mu cilj, mahnitom čežnjom jurnu za čudnom prilikom. Šumom i poljem, bregom i doljom išao je za njom. Na putu mu je valjalo videti sve patnje viših svetova, sve strasti. Al’ nije ni stao kraj patnji i strasti, nego je jurio, jurio,... pred njim ona čudna prilika. Mislio je, da će je već stići i gle, i opet je žena brža bila. Nadzemaljskom lakoćom lebdelo je neprestano ono više biće nad šumnim džbunjem, nad uvelom travom. Po zimskoj olujini, po vihoru severnih vetrova, po snegu, po mrazu jednako je letelo, letelo, da se ne dostigne.
Nestašni povetarci donesoše proleće. Čudnovata prilika stiže onamo, odakle se Pesnik krenuo na put. I bajna ženska stade...
Pesnik primeti to i zaduvan jurnu onamo. Ali gle, u tom trenutku zagrmi nego; grozna se rika pretvori u orkan. Svet se zadrmao. Drveta iz šuma letucaju tamo amo po vazduhu nošena vetrovima. Provalili se oblaci i kao o potopu sipaju iz sebe bujicu.
Pesnik se nađe u poplavi. Borio se do izdisaja, bio se sa elementima natčovečnom snagom. Najposle... dođe njoj. Stiže čudnu žensku, koja je mirno gledala to praćakanje i njegovu borbu. Ni trepavica nije trenula ženi gledajući na opasnost.
I Pesnik pade pred ženom i uhvati je za ruku.
I čudna žena oslovi ga i pokajničkim glasom reče:
— Oh, Pesniče, varaš se u meni. Htela sam da pobegnem pred tobom, jer te obožavam. Znaš li, ko sam? Moje je ime Patnja. Ne mogu ti drugo dati, do bȏna srca, sumorne misli i mučne uspomene. Zbogom! Eto našao si davno željeno blago, više ti ga ne treba. Ostaj sa srećom!
I čudne prilike nestade. Orkan se utiša sa sitnom kišicom, a kroz njen se veo blagi sunčani zraci sipahu prema Pesniku. U tom trenutku malo dalje posrtala je iz zemljine dubljine oronula prilika natovarena teškim kamenjem. Kad je pogledala, ispusti sav teret i, lupivši se rukama, viknu:
— Pesniče, oh, što srećno ideš napred, eto ti stojiš pod dugom!
— Ko?... Ja? — I Pesnik se trže iz svojih sanjarija. Pogleda okolo, baci se na zemlju i zajeca.
— Avaj, bar da me nikad nije bilo na ovom svetu. Ne bi me mučile ove užasne muke.
Mudrac pak u čudu reče:
— Ej budalo! Eno mu pod nogama veliko blago, a i ne zna za njega. Mećem ga pred njega, a on jadikuje. Hm, hm! Ti pesnici!... ti pesnici!
Izvor[uredi]
1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 18, str. 550-552.
|