Велика недеља (драма у три чина)/40

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   Х XI XII   ►

XI

РАДОЈЕ, РОСА, ЗОРАН

РАДОЈЕ (Прилазн Роси): Да проговорим с тобом, Росо!
РОСА: Слушам, Радоје!
РАДОЈЕ: Кад оно бесмо тамо, у туђини, у планини, у снегу, рекох ти једне ноћи — сећаш ли се? — рекох ти, кад се вратимо кући, одужићемо ти се и нећемо дати да нам из куће одеш,
РОСА: Сећам се!
РАДОЈЕ: Па, ето, видиш вратили смо се... те... истину да ти кажем... ја сам мислио друкче ћу се вратити... донећу здравље собом... а видиш ме какав сам... пола сам човека...
РОСА: Добар је Бог, биће још здравља, Радоје.
РАДОЈЕ: Нема више живота у мени ни 'волико...
РОСА: Неговаћемо те па ће све добро бити.
РАДОЈЕ: Знам ја да ћете ме неговати, али не могу ја твоју младост да вежем за моју болесничку постељу. Видиш ли да немамо крова над главом, ваља нам кров дићи, али... нећемо дизати кућу да мени буде гробница, као што је ова овде, већ ћемо је дићи да у њој живот зачне, да се ватра у њој припали и не гаси више...
РОСА: Неће се угасити... бдићемо!
РАДОЈЕ: Хоћемо али... чула си мало час, треба нову кућу дизати, а нова се кућа диже на младости и на здрављу, а не на болести. Што никне из болести нема живота и нема здравља. Па и ја видиш... наћи ћу себи неге само у кући где је здравље и где је срећа. Ту ћу и ја наћи неге.
РОСА: Није тако, Радоје!
РАДОЈЕ: Тако је, тако, Росо! Ја сам дао снагу тамо... Не тражите од мене да ја подижем нову кућу, то је на вама, Росо! Дићи ћете је ти и — Иван!
РОСА (Изненађена и престрављена гледа га право у очи).
РАДОЈЕ: Ти и Иван! (Пауза) Ти си, Росо, драга Ивану...
РОСА (Хтела би нешто да каже но он јој не дозвољава).
РАДОЈЕ: Не прекидај ми реч... драга си му! Сам ми је казао, а казао је и теби. И он теби нека буде драг, ако ћеш ми учинити по вољи. Ти си наша, ми те не можемо из наше куће пустити, ти си наша, али ти ниси прилика за мене.
РОСА (Оборила главу и немо ћути).
РАДОЈЕ: Ти си нашој кући увек добро желела, је л’? Ради тога, ради овога детета и пошла си на овај тежак пут и ломила си се и гладовала и патила... све ради тога... ради добра наше куће. Ако јој и сад желиш добра, овој новој кући коју ћемо сад подићи, а ти ме послушај и учини како ти кажем.
РОСА (Удари у плач и загрли Зорана): Дадох ти реч бићу мајка детету.
РАДОЈЕ: И остани то! Ја га не могу неговати, ја га не могу подићи, вама га дајем; ви га прихватите, ви изведите. Остани му мајка, ту ти реч не враћам. Је ли, је л’ тако, је л’?
РОСА (Не одговара већ и даље грли Зорана).
РАДОЈЕ: Је л’ тако?... Мањ ако нећеш да се одвојиш од наше куће, ако ти почнем није мила?
РОСА: Не дао Бог!
РАДОЈЕ: А упамти и ово, Росо! Ово што смо зборили, зборили смо само ја и ти; оно што је било, знамо само ја и ти. Нека Иван не сазна, нека му буде све ведро и срећно. Тако ја хоћу и ти ми нећеш покварити вољу. Нећеш, је ли?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.