Velika nedelja (drama u tri čina)/40
XI
RADOJE, ROSA, ZORAN
RADOJE (Prilazn Rosi): Da progovorim s tobom, Roso!
ROSA: Slušam, Radoje!
RADOJE: Kad ono besmo tamo, u tuđini, u planini, u snegu, rekoh ti jedne noći — sećaš li se? — rekoh ti, kad se vratimo kući, odužićemo ti se i nećemo dati da nam iz kuće odeš,
ROSA: Sećam se!
RADOJE: Pa, eto, vidiš vratili smo se... te... istinu da ti kažem... ja sam mislio drukče ću se vratiti... doneću zdravlje sobom... a vidiš me kakav sam... pola sam čoveka...
ROSA: Dobar je Bog, biće još zdravlja, Radoje.
RADOJE: Nema više života u meni ni 'voliko...
ROSA: Negovaćemo te pa će sve dobro biti.
RADOJE: Znam ja da ćete me negovati, ali ne mogu ja tvoju mladost da vežem za moju bolesničku postelju. Vidiš li da nemamo krova nad glavom, valja nam krov dići, ali... nećemo dizati kuću da meni bude grobnica, kao što je ova ovde, već ćemo je dići da u njoj život začne, da se vatra u njoj pripali i ne gasi više...
ROSA: Neće se ugasiti... bdićemo!
RADOJE: Hoćemo ali... čula si malo čas, treba novu kuću dizati, a nova se kuća diže na mladosti i na zdravlju, a ne na bolesti. Što nikne iz bolesti nema života i nema zdravlja. Pa i ja vidiš... naći ću sebi nege samo u kući gde je zdravlje i gde je sreća. Tu ću i ja naći nege.
ROSA: Nije tako, Radoje!
RADOJE: Tako je, tako, Roso! Ja sam dao snagu tamo... Ne tražite od mene da ja podižem novu kuću, to je na vama, Roso! Dići ćete je ti i — Ivan!
ROSA (Iznenađena i prestravljena gleda ga pravo u oči).
RADOJE: Ti i Ivan! (Pauza) Ti si, Roso, draga Ivanu...
ROSA (Htela bi nešto da kaže no on joj ne dozvoljava).
RADOJE: Ne prekidaj mi reč... draga si mu! Sam mi je kazao, a kazao je i tebi. I on tebi neka bude drag, ako ćeš mi učiniti po volji. Ti si naša, mi te ne možemo iz naše kuće pustiti, ti si naša, ali ti nisi prilika za mene.
ROSA (Oborila glavu i nemo ćuti).
RADOJE: Ti si našoj kući uvek dobro želela, je l’? Radi toga, radi ovoga deteta i pošla si na ovaj težak put i lomila si se i gladovala i patila... sve radi toga... radi dobra naše kuće. Ako joj i sad želiš dobra, ovoj novoj kući koju ćemo sad podići, a ti me poslušaj i učini kako ti kažem.
ROSA (Udari u plač i zagrli Zorana): Dadoh ti reč biću majka detetu.
RADOJE: I ostani to! Ja ga ne mogu negovati, ja ga ne mogu podići, vama ga dajem; vi ga prihvatite, vi izvedite. Ostani mu majka, tu ti reč ne vraćam. Je li, je l’ tako, je l’?
ROSA (Ne odgovara već i dalje grli Zorana).
RADOJE: Je l’ tako?... Manj ako nećeš da se odvojiš od naše kuće, ako ti počnem nije mila?
ROSA: Ne dao Bog!
RADOJE: A upamti i ovo, Roso! Ovo što smo zborili, zborili smo samo ja i ti; ono što je bilo, znamo samo ja i ti. Neka Ivan ne sazna, neka mu bude sve vedro i srećno. Tako ja hoću i ti mi nećeš pokvariti volju. Nećeš, je li?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|