Pređi na sadržaj

Velika nedelja (drama u tri čina)/30

Izvor: Викизворник

◄   XIV I II   ►

TREĆI ČIN

DVORIŠTE KUĆE MILOŠEVIĆA

(Kuća potpuno porušena, tako da je sad otvoren prostor te se dogleda polje i brdo za njim i po gdekoja kućica u daljini. Vidi se i put koji kraj kuće vodi. Ruševine leže pa gomili, po gdekoji kamen razvučen ovamo i onamo. Drveta u dvorištu polomljena, tarabe nema, samo još jedan direk od kapije i o njemu vise polomljene vratnice)

I

STANOJE, ŽIVANA, NjIHOVA KĆI

STANOJE (Dolazi putem s desna, za njim njegovi. Svako nosi po nešto stvari. Zastaje kod nekadanje kapije i zagleda): EVO, ovde se možemo odmoriti koji čas. Ima se našto sesti.
ŽIVANA: Čije li je, Bože, ovo?
STANOJE: Ničije! Gde ćeš da znaš čije je. Prolazio sam ovuda selom, ali, ne pamtim nešto. Ako ne bude to onoga Andrića što umre na lađi te ga baciše u more... (Gleda oko sebe)... Ko će znati? A neće ni biti Andrića, ona je više gore u brdu.
ŽIVANA: Da čudne nesreće, da čudne grehote! Ko olujina da je oborila.
STANOJE: Olujina nego! Zar nisi videla kroz ova sela što smo prolazili, koliko je oborenih kuća? Zar ti je ovo prva? I sve što dublje zalazimo sve je crnje i gore. Ko zna kako ćemo našu kuću zateći?
ŽIVANA: Ovako, crnoj meni! Našta idem i našta se vraćam?
STANOJE: Eto na to što gledaš sad očima i što si videla celim putem. Zar ne vide kako su nam njive izgažene, kako su drva polomljena, kako su šume satrvene, kako su kuće oborene? Pusta polja a puste i gore. A grobovi, grobovi, grobovi, gde god se okreneš, sami grobovi! Eto, to je otadžbina naša, to ti je i selo naše u koje se vraćamo. A kako smo tamo, dok smo bili, i jutrom i večerom samo o tome zborili, samo da se vratimo, samo da vidimo naše lepe gore, naša plodna polja, naše mile kućice!... Evo, videli smo ih!
ŽIVANA: Bolje da ih nismo videli. Nema nam života ovde!
STANOJE: Nisam ja ni došao da živim ovde, došao sam da umrem. I što je bilo dana još za naš život, ostalo je tamo... tamo gde smo gladovali, gde smo se mrzli i gde smo bolovali...


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.