Велика недеља (драма у три чина)/21

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   V VI VII   ►

VI

РОСА, РАДОЈЕ, ЗОРАН

РАДОЈЕ (Враћа се): Оде онај старац?
РОСА: Оде да потражи коју гранчицу. Посрами ме.
РАДОЈЕ (Седајући): А што?
РОСА: Пита ме што сам ти, а ја не умем да кажем.
РАДОЈЕ: Реци сестра си ми, свако ће ти веровати, јер куд би то туђин чинио што ти чиниш?
РОСА: Нисам ни ја туђин.
РАДОЈЕ: Па јес... ниси. Баш ко да смо своји! Само да Бог да да се вратимо, да ти се одужимо.
РОСА: Не чиним ја ово зато. Ако је по томе, дужна сам ја вашој кући те како.
РАДОЈЕ: То је и твоја кућа, није само наша. Ето, колико је тебе нана заволела.
РОСА: И ја боме њу.
РАДОЈЕ: Па јес’ и немаш никог свог.
РОСА: Немам.
РАДОЈЕ (Пауза): Право да ти кажем, Росо, ја те, до ово сад, нисам познавао. Био сам у рату кад те мајка узе; кад дођо’, разболе ми се Станка, те око ње, те умре, а дође овај рат, па тако. Никад се нисам ни свртио дома, нисам те ни запазио. (Пауза). И... сад тек видим колико си добра. Ето, и дете те је заволело.
РОСА: Па, под мојом је руком и расло, свикло се. Покојница сирота оставила га мајушна, није ни познало мајку, до нану и мене.
РАДОЈЕ: Јест, свикло те дете као мајку своју.
РОСА: Свикло.
РАДОЈЕ: Тешко ће му бити без тебе, ако ти одеш из наше куће.
РОСА: Што да одем?
РАДОЈЕ: Па... дорасла си... удаћеш се!
РОСА (Увија Зорана): Ех, донде... много ће проћи.
РАДОЈЕ: А што много? Здрава си, добра си а и... наочита си!
РОСА: Тако... тако.. Баш си промрзао.
РАДОЈЕ: Велим: тешко ће нам бити... ако ти одеш из наше куће.
РОСА: Нека да Бог да дођемо само нашој кући, па ће све лако бити.
РАДОЈЕ: Па јесте, истина је... а даће Бог ваљда.
РОСА: Па и после... Шта је момака из села изгинуло, а шта девојка остало... док се прво разудају оне што имају шта понети и шта донети, па тек дође ред на мене сироту.
РАДОЈЕ: Јесте то! Ал’ ето... ти си ваљана па можемо наћи кога удовца коме треба детету мајка, који неће гледати него... ето видиш како ти умеш да пазиш децу... ето моје...
РОСА: Ово је друго, ово ми је дете драго.
РАДОЈЕ: Ако ти је драго, ето... остани крај њега.
РОСА (Погдеда га изненађено па обори погдед)
РАДОЈЕ: Ако ти је драго!
РОСА (Ћути оборене главе)
РАДОЈЕ: Ја не знам друкче да ти добро добрим вратим.
РОСА: Ја не тражим да ми се врати.
РАДОЈЕ: А није само да ти се врати него и онако. Није знаш место овде, у планини а... није му ни време... знам ја то... ал’ ето.:. познао сам те, сад сам те тек у невољи познао,
РОСА (Зорану): Је л’ ти још зима, голубе? (Грли га)
РАДОЈЕ: У истину да ти кажем: драга си ми. Па ако се, дај Боже, вратимо...
РОСА (Гледајући у земљу, шапће): Да се вратимо!
РАДОЈЕ: И ја то кажем. А онда, ако бог да, ја бољег друга не бих пожелео...
РОСА: На’ћеш ти, Радоје, кад се вратимо и себи бољег друга и кући пријатеља.
РАДОЈЕ: Ја бољег пријатеља својој кући не могу наћи од тебе, само ако је теби драго!.
РОСА (Зорану, увијајући га): Овако... овако, видиш. Баш си промрз’о.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.