Velika nedelja (drama u tri čina)/21
VI
ROSA, RADOJE, ZORAN
RADOJE (Vraća se): Ode onaj starac?
ROSA: Ode da potraži koju grančicu. Posrami me.
RADOJE (Sedajući): A što?
ROSA: Pita me što sam ti, a ja ne umem da kažem.
RADOJE: Reci sestra si mi, svako će ti verovati, jer kud bi to tuđin činio što ti činiš?
ROSA: Nisam ni ja tuđin.
RADOJE: Pa jes... nisi. Baš ko da smo svoji! Samo da Bog da da se vratimo, da ti se odužimo.
ROSA: Ne činim ja ovo zato. Ako je po tome, dužna sam ja vašoj kući te kako.
RADOJE: To je i tvoja kuća, nije samo naša. Eto, koliko je tebe nana zavolela.
ROSA: I ja bome nju.
RADOJE: Pa jes’ i nemaš nikog svog.
ROSA: Nemam.
RADOJE (Pauza): Pravo da ti kažem, Roso, ja te, do ovo sad, nisam poznavao. Bio sam u ratu kad te majka uze; kad dođo’, razbole mi se Stanka, te oko nje, te umre, a dođe ovaj rat, pa tako. Nikad se nisam ni svrtio doma, nisam te ni zapazio. (Pauza). I... sad tek vidim koliko si dobra. Eto, i dete te je zavolelo.
ROSA: Pa, pod mojom je rukom i raslo, sviklo se. Pokojnica sirota ostavila ga majušna, nije ni poznalo majku, do nanu i mene.
RADOJE: Jest, sviklo te dete kao majku svoju.
ROSA: Sviklo.
RADOJE: Teško će mu biti bez tebe, ako ti odeš iz naše kuće.
ROSA: Što da odem?
RADOJE: Pa... dorasla si... udaćeš se!
ROSA (Uvija Zorana): Eh, donde... mnogo će proći.
RADOJE: A što mnogo? Zdrava si, dobra si a i... naočita si!
ROSA: Tako... tako.. Baš si promrzao.
RADOJE: Velim: teško će nam biti... ako ti odeš iz naše kuće.
ROSA: Neka da Bog da dođemo samo našoj kući, pa će sve lako biti.
RADOJE: Pa jeste, istina je... a daće Bog valjda.
ROSA: Pa i posle... Šta je momaka iz sela izginulo, a šta devojka ostalo... dok se prvo razudaju one što imaju šta poneti i šta doneti, pa tek dođe red na mene sirotu.
RADOJE: Jeste to! Al’ eto... ti si valjana pa možemo naći koga udovca kome treba detetu majka, koji neće gledati nego... eto vidiš kako ti umeš da paziš decu... eto moje...
ROSA: Ovo je drugo, ovo mi je dete drago.
RADOJE: Ako ti je drago, eto... ostani kraj njega.
ROSA (Pogdeda ga iznenađeno pa obori pogded)
RADOJE: Ako ti je drago!
ROSA (Ćuti oborene glave)
RADOJE: Ja ne znam drukče da ti dobro dobrim vratim.
ROSA: Ja ne tražim da mi se vrati.
RADOJE: A nije samo da ti se vrati nego i onako. Nije znaš mesto ovde, u planini a... nije mu ni vreme... znam ja to... al’ eto.:. poznao sam te, sad sam te tek u nevolji poznao,
ROSA (Zoranu): Je l’ ti još zima, golube? (Grli ga)
RADOJE: U istinu da ti kažem: draga si mi. Pa ako se, daj Bože, vratimo...
ROSA (Gledajući u zemlju, šapće): Da se vratimo!
RADOJE: I ja to kažem. A onda, ako bog da, ja boljeg druga ne bih poželeo...
ROSA: Na’ćeš ti, Radoje, kad se vratimo i sebi boljeg druga i kući prijatelja.
RADOJE: Ja boljeg prijatelja svojoj kući ne mogu naći od tebe, samo ako je tebi drago!.
ROSA (Zoranu, uvijajući ga): Ovako... ovako, vidiš. Baš si promrz’o.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|