Велика недеља (драма у три чина)/18

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   II III IV   ►

III

РАДОЈЕ, РОСА, ЗОРАН

РАДОЈЕ (Изгладнео, заморен, похабан. Лице му обрасло брадом, пушка му виси о рамену а рањена рука већ ослобођена завоја али повијена. Он носи ствари, а Роса за њим носи на леђима Зорана увијен главе у неке крпе).: Ево овде.. да се одморимо.. Посустало се!.. (Спушта ствари тамо где је мало час мртва жена лежала)
РОСА (Спуштајући Зорана загледа се у страну): Шта раде они људи?
РАДОЈЕ: Који?
РОСА: Ено, они тамо!
РАДОЈЕ (Пође тамо и погледа): Покривају снегом неку жену.
РОСА: Мртва?
РАДОЈЕ: Мртва.
РОСА: Ух! Бог нек је прости! Од зиме ваљда?
РАДОЈЕ: Од зиме, од глади. (Зорану) Је ли теби зима, голубе?
ЗОРАН: Јесте!
РАДОЈЕ: Нигде дрвета!
РОСА (Седа је на бошчу, узела Зорана међу колена па му греје једну по једну ручицу својим дахом): Тако! Да се мало руке откраве! И утши ти промрзле и образи, наслони се овде, наслони образ, загрејаћеш се! Наслони му образ на груди а главу покрије марамом).
РАДОЈЕ (Седајући и сам): Баш се ти, Росо, намучи с тим дететом. РОСА: Ех, што... нисам се намучила!
РАДОЈЕ: Јеси, боме!
РОСА: Хвала Богу, имам још снаге.
РАДОЈЕ: Ко би рођени то учинио?
РОСА (Зорану): ’Ајд сад овај образ... Тако!
РАДОЈЕ: Ниси већ два дана ништа окусила, изгладнела си!
РОСА: Нисам.
РАДОЈЕ: Ама како!.... Хоћеш залогај, колико да се заложиш?
РОСА: Како би узела кад немамо?
РАДОЈЕ: Па ово што има.
РОСА: То морамо чувати за њега. (Зорану) Јеси ли гладан, чедо?
ЗОРАН: Јесам!
РОСА: Дај, Радоје, један залогај детету!
РАДОЈЕ (Вади из торбе парче па откида комадић и даје детету): Могла би и ти, Росо.
РОСА: И ти не једеш већ два дана.
РАДОЈЕ: Ја... друго ја.
РОСА: А што друго?
РАДОЈЕ: Отац сам му.
РОСА: А зар га ја нисам примила у аманет; зар му нисам као мајка.
РАДОЈЕ: Па јест... Хвала ти, Росо. Више си му но мајка. Благосиљаће те нана.
ЗОРАН: А где је нана?
РОСА: Далеко је она, чедо моје.
РАДОЈЕ: Тамо, Видиш ону планину, па иза оне још једна, па још једна, па још једна.
РОСА: Она сад седи крај ватре, узварила млеко за свога голуба па га чека да му да топла смока.
РАДОЈЕ: Она је сад припалила кандило, па се моли Богу за тебе и за нас.
РОСА: Шта ли је тамо сад и како ли је?
РАДОЈЕ: Све пусто ваљда! А кад се сетим како нам је село певало оно пре. Сећаш се?
РОСА: Сећам.
РАДОЈЕ: Недељом, кад завије коло око бунара.
РОСА: Нисам излазила у коло.
РАДОЈЕ: Јес’, ти ниси. Па кад дођу годовници те пријатељ пође у пријатеља. А о црквеној слави, слегне се народ па се песме измешају; девојке одевене и окићене, војници дошли на осуство, година понела, а све на дому здраво и орно, па врата широм отворена, ех....
РОСА (Тешко уздане): Било!
РАДОЈЕ: Било дабоме и ко зна хоће ли још кад бити!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.