Velika nedelja (drama u tri čina)/18
III
RADOJE, ROSA, ZORAN
RADOJE (Izgladneo, zamoren, pohaban. Lice mu obraslo bradom, puška mu visi o ramenu a ranjena ruka već oslobođena zavoja ali povijena. On nosi stvari, a Rosa za njim nosi na leđima Zorana uvijen glave u neke krpe).: Evo ovde.. da se odmorimo.. Posustalo se!.. (Spušta stvari tamo gde je malo čas mrtva žena ležala)
ROSA (Spuštajući Zorana zagleda se u stranu): Šta rade oni ljudi?
RADOJE: Koji?
ROSA: Eno, oni tamo!
RADOJE (Pođe tamo i pogleda): Pokrivaju snegom neku ženu.
ROSA: Mrtva?
RADOJE: Mrtva.
ROSA: Uh! Bog nek je prosti! Od zime valjda?
RADOJE: Od zime, od gladi. (Zoranu) Je li tebi zima, golube?
ZORAN: Jeste!
RADOJE: Nigde drveta!
ROSA (Seda je na bošču, uzela Zorana među kolena pa mu greje jednu po jednu ručicu svojim dahom): Tako! Da se malo ruke otkrave! I utši ti promrzle i obrazi, nasloni se ovde, nasloni obraz, zagrejaćeš se! Nasloni mu obraz na grudi a glavu pokrije maramom).
RADOJE (Sedajući i sam): Baš se ti, Roso, namuči s tim detetom. ROSA: Eh, što... nisam se namučila!
RADOJE: Jesi, bome!
ROSA: Hvala Bogu, imam još snage.
RADOJE: Ko bi rođeni to učinio?
ROSA (Zoranu): ’Ajd sad ovaj obraz... Tako!
RADOJE: Nisi već dva dana ništa okusila, izgladnela si!
ROSA: Nisam.
RADOJE: Ama kako!.... Hoćeš zalogaj, koliko da se založiš?
ROSA: Kako bi uzela kad nemamo?
RADOJE: Pa ovo što ima.
ROSA: To moramo čuvati za njega. (Zoranu) Jesi li gladan, čedo?
ZORAN: Jesam!
ROSA: Daj, Radoje, jedan zalogaj detetu!
RADOJE (Vadi iz torbe parče pa otkida komadić i daje detetu): Mogla bi i ti, Roso.
ROSA: I ti ne jedeš već dva dana.
RADOJE: Ja... drugo ja.
ROSA: A što drugo?
RADOJE: Otac sam mu.
ROSA: A zar ga ja nisam primila u amanet; zar mu nisam kao majka.
RADOJE: Pa jest... Hvala ti, Roso. Više si mu no majka. Blagosiljaće te nana.
ZORAN: A gde je nana?
ROSA: Daleko je ona, čedo moje.
RADOJE: Tamo, Vidiš onu planinu, pa iza one još jedna, pa još jedna, pa još jedna.
ROSA: Ona sad sedi kraj vatre, uzvarila mleko za svoga goluba pa ga čeka da mu da topla smoka.
RADOJE: Ona je sad pripalila kandilo, pa se moli Bogu za tebe i za nas.
ROSA: Šta li je tamo sad i kako li je?
RADOJE: Sve pusto valjda! A kad se setim kako nam je selo pevalo ono pre. Sećaš se?
ROSA: Sećam.
RADOJE: Nedeljom, kad zavije kolo oko bunara.
ROSA: Nisam izlazila u kolo.
RADOJE: Jes’, ti nisi. Pa kad dođu godovnici te prijatelj pođe u prijatelja. A o crkvenoj slavi, slegne se narod pa se pesme izmešaju; devojke odevene i okićene, vojnici došli na osustvo, godina ponela, a sve na domu zdravo i orno, pa vrata širom otvorena, eh....
ROSA (Teško uzdane): Bilo!
RADOJE: Bilo dabome i ko zna hoće li još kad biti!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|