Велика недеља (драма у три чина)/15

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   XIV XV I   ►

XV

РОСА, ЗОРАН затим ЈОКА, РАДОЈЕ

РОСА (Полети Зорану): Оди, оди голубе, да дочекамо баба, бабо долази.
ЗОРАН: Је л’ мој бабо?
РОСА: Твој, дабоме! Потрчи, потрчи! (Узме га у наручје и пође вратима на којима. већ срета Јоку која води загрљена Радоја.)
РАДОЈЕ (Он је у војничком оделу са медаљом на грудима и рањеном десном руком у завоју. Кад опази Зорана напушта мајчин загрљај и полети му те га шчепа у наручје).: Голубе мој, мој соколе!
ЗОРАН: Бабо! Бабо!
РАДОЈЕ: Гле, гле, како ми је израстао, перје моје!
ЈОКА: Израстао, него.
РАДОЈЕ: (Спуштајући га, рукује се с Росом): Како ти, Росо?
РОСА: Сви смо добро, само кад си нам ти жив и здрав стигао.
РАДОЈЕ: А где је Иван?
ЈОКА: Испратила сам га са стрика Маринком. Дошла наредба да сви момчићи, који су дорасли за војску, макну из села, па реко’...
РАДОЈЕ: Ако, добро си учинила.
ЈОКА (Нудећи му столицу): Седи, седи, одмори се!... Је л’ ти тешка рана, сине?
РАДОЈЕ: Није... овде... биће да кост није повредила... проћи ће...
ЈОКА: Нека ти је срећна! Је ли превијена?
РАДОЈЕ: Јесте, добро је, не брини за то.
РОСА: Јуче си рањен?
РАДОЈЕ: Јуче, с вечери. Је л’ свраћао један војник? Молио сам га да уврати.
РОСА: Јесте, мало час!
ЗОРАН: А што си везао руку, бабо?
РАДОЈЕ (Милујући га): Боли ме, голубе!
ЗОРАН: Много?
РАДОЈЕ: Није много, проћи ће.
ЈОКА: Па казуј, казуј ми: јеси ли се уморио, јеси ли прозебао, јеси ли изгладнео, сине мој, борче мој! Казуј: чим мајка да те понуди?
РАДОЈЕ: Не, нано, хвала ти, ништа нећу. Немамо се кад нудити. Зар вам онај коњаник не рече да се спремате?
ЈОКА: Јес’, рекао је!
РАДОЈЕ: Е па хајде, опремите се часом, да крећемо што пре.
ЈОКА: Куда?
РАДОЈЕ: Не знам! Пођите са мном па куд бог да!
ЈОКА: Зар се војска неће више борити?
РАДОЈЕ: Хоће али... нема фајде. Кажу опколили нас с друге стране те не сме војска да се задржава овде, на овим положајима, да не буде заробљена. Него боримо се колико да заклонимо овај народ, док се уклони. ’Ајде, ’ајде, казаћу ти успут, немамо сад кад много разговарати. ’Ајде, нано!
ЈОКА: Зар ја? Куд ћу ја?
РАДОЈЕ: Куда сви.
ЈОКА: Не, синко, не зови мене. Пођи ти твојим путем, ти мораш....
РАДОЈЕ: Ама зар да останеш?
ЈОКА: Да останем да ви чувам и сачувам кућу.
РАДОЈЕ: Остави кућу, нано, ми смо кућа. Остави кућу па пођи.
РОСА: И Иван је преклињао, па неће!
ЈОКА: Не говорите тако... не знате ви, млади сте па не знате. Кућа је драга ко најближи што је драг. Тешко ми је одвојити се, тешко ми је... Ту сам се довела, ту рађала, ту неговала, ту боне гледала и прездрављала их, ту придржала свећу онима који су умирали. Видиш ову икону... ову софру, овај крчаг.... ове вериге.. све, све, свака стварка, све ми је драго, све је везано за мене, од свега треба да се растанем. Видиш, ту, на тој клупи сам тебе дојила; тамо, ено, тамо сам једном плакала кад сам зло уснила за Ивана, а овде, ево овде је покојник дан пред смрт седео, ту ми је казао: „Јоко, на теби је кућа!” Како ћу ја мимо његову реч, та реч ме његова за кућу везала. Не могу ја маћи с овога прага. Друго ви. Људи сте, макнете од куће, одете у војску, па се научите да се откинете од куће, али ми... ми смо као она травка тамо, везана за земљу, ту никне, ту зелени, ту се сасуши. Тако смо ми везани за кућу. Не зовите ме, децо, оставите ме овде! Ту, ту ћу ја! Ко би кандило припалио за ваше здравље, ко гробове побусао, ко ватру ужегао да се не угаси. Оставите ви мене, где ћу ја у туђину... Што ћу тамо без срца и без душе, кад ће срце и душа да ми остану овде, ево овде!...
РАДОЈЕ: Ама тако је, нано, знам ја, тешко је у твоје дане, ал видиш, мора се. Иван ето отишао, морам и ја поћи, па где ћеш ти сама?
ЈОКА: Нећу бити сама. Роса ће бити крај мене да ми помогне, Зоран ће бити крај мене да ме разговори.
РАДОЈЕ: Зоран? (Пригрли га). Зорана ја носим, нано, не остављам га.
ЈОКА (Поражена): Носиш?
РАДОЈЕ: Носим га, нано!
ЈОКА: Не, по богу сине!
РАДОЈЕ: Носим га, нано!
ЈОКА: Нејако је, малено је, изгубићеш дете, Злосретниче!
РАДОЈЕ: Волим га изгубити овако на мојим рукама, но..
ЈОКА: Неће ваљда дизати руку на децу!
РАДОЈЕ: Не знам, ал’... јединче је не смем им га оставити.
ЈОКА: Верују и они ваљда у Бога?
РАДОЈЕ: Веруј, ал’ не верујем ја у њих.
ЈОКА: Како ћеш га, како можеш ти...
РАДОЈЕ: Како Бог да!
ЈОКА: Дете је, не може оно без материнске неге!
РАДОЈЕ: Бићу му и отац и мајка!
ЈОКА: Не може оно без материнске неге, Радоје!
РАДОЈЕ: А ти пођи, нано!
ЈОКА: Не одвајајте ме децо од куће, кунем вас млеком, којим сам вас задојила!
РАДОЈЕ: А ти остани, нано. Не могу ти мимо воље. Ја морам поћи...
ЈОКА: И понећеш дете?
РАДОЈЕ: Носим га, нано!
ЈОКА: Радоје, синко, опрости, ал још једном да ти мајка каже: не може дете без материнске неге ни у кући а камо ли у збегу!
РАДОЈЕ: Шта ћу, шта могу!
ЈОКА: Ој, до бога, а што ћу ја и шта могу ја?
РОСА (Размишља и одлучила се потресена мајчиним болом. Прилази јој): Нано. хоћеш ли ме пустити?
ЈОКА: Тебе? Где ћеш?
РОСА: Ја ћу поћи да га негујем.
ЈОКА: Ти?
РОСА: Ти ћеш моћи, мајко, некако и да се помогнеш. сама, без детета, али дете, тамо по друмовима, по планинама, на киши и на снегу, не може. Мора над њим бити ко уме. Ја ћу поћи!
РАДОЈЕ: Ти, Росо?
РОСА: Ако ме примаш, Радоје?
РАДОЈЕ: Хвала ти ко сестри.
ЈОКА (Потресена љуби Росу у чело): Хвала ти ко ћери. Бог нека те благослови, дете!
РАДОЈЕ: Јеси промислила добро... ја не знам где ћемо, хоћемо л’ наћи увек крова и залогаја... хоће ли нас људи прихватити.
РОСА: Могу ја, не брини ти, Радоје, могу ја... Је л’ да се опремим, нано?
ЈОКА: Опреми се, ћери!
РАДОЈЕ: Баш хвала ти, Росо.
РОСА (Отвара сандук и спрема).
ЈОКА: Дај, дај мени голуба да га црна нана опреми на пут. (Узима Зорана из крила Радојевог). Где је његов кожучић, Росо!
РОСА: (Даје га из сандука) Ево га!
ЈОКА: И шубарица.
РОСА (Даје шубарицу)
ЈОКА: ’Ајде, роде, ’ајде, навуци ово, па да пођеш, да оставиш нану.
ЗОРАН: А где?
ЈОКА: Далеко; много далеко!
РАДОЈЕ: Не растужуј дете, нано!
ЈОКА: Не растужујем њега, себе растужујем, синко!
РАДОЈЕ (Привуче га себи): Са бабом ћеш, голубе!
ЈОКА: Дај, дај га овамо! Да се опростим са дететом! Чекај! (Сетила се нечег и одлази икони, с полице узима једну мајушну кесицу с врпцом). Чекај нана да му метне на груди амајлију. Нису чини, нису враџбине. Кад кувам жито за славу, одвојим по неколико живих зрна те стављам тамо крај иконе, а на пролеће та зрна прва бацим у орницу, па онда тек сејем. То носи благослов плоду па ваља се тако, децо, да се кућа одржи. (Говорећи она му везује кесицу око врата.) Ето, ето, тако! Носи то, чедо моје... понеси, то је твоја слава и благослов плоду који ћеш ти засејати. Носи то и не одвајај се од славе твоје, чувај је, чуваће и слава тебе! (Љуби га гушећи се у сузама) Бог нека ти благослови стазе и нека те жива и здрава нани врати! (Одвоји се од њега, Роси) Пази га, ћери, чувај га ко очи у глави и врати ми га! (Чују се топови).
РАДОЈЕ: ’Ајде, ’ајде, морамо... ја не могу брзо ходити, па да кренемо. (Прилази руци Јокиној) Праштај, нано!
ЈОКА: Збогом, сине, Бог нека те благослови! (Грли га и љуби) Па пази се, — пазите се...
РАДОЈЕ: Збогом, нано, па не пожали, твоја је воља била и пази се и ти, чувај се!
РОСА (Која је већ узела Зорана): Збогом, нано! (Љуби јој руку).
ЈОКА: Збогом, сине, аманет ти голуб мој! Чекај... дај још једном нана да га ижљуби! Ко зна... хоће ли још гдекад? Збогом, збогом, збогом, кућо моја. (Љуби Зорана, затим Радоја, па Росу. Они полако крећу, она их испраћа љубећи их и излази за њима. Кратко је време празна сцена а затим се она враћа, стаје очајно на вратнице и гледа очајно по празној кући). Одоше! .. Сви одоше! Ај, опустела кућо моја! (Поток суза јој лине из очију и скоро посрћући прилази икони и клекне и ода се дубокој, побожној молитви. Споља се чује плотун топова).


3 А В Е С А


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.