Велика недеља (драма у три чина)/1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   Насловна I II   ►
ПРВИ ЧИН


     Кућа у домаћинском дому Милошевића. У дну врата кроз која се улази споља. Лево од врата, у углу, огњиште на коме гори ватра под котлом који виси о веригама. Крај огњишта наслагани пањеви и суварак, а о зиду, око огњишта, виси венац лука, торба, сито, по који суд и остале кухињске потребе. Недалеко од огњишта наслоњена софа лицем зиду окренута. С десне стране врата, на поду два крчага, на дашчици која лежи на две цигле и покривена чистим белим убрусем. На десном зиду у дну мала врата која воде у собу а, нешто испред њих, велики шарени сандук. Изнад сандука на зиду икона, под њом поличица на којој чаша од кандила које гори. Крај иконе висе о зиду убрус, стакло са богојављенском водицом и струк сува босиљка. На левоме зиду напред прозор, а под њим дрвена клупа. По кући овде и онде по где која троножна столичица и једна плетена сламна столица.

1.

ИВАН, РОСА, ЗОРАН

ИВАН (Седи напред на једној троножној столичици и деље ножем једну гранчицу. Крај њега, на поду, седи Зоран и прати му рад. Роса се маје око огњишта): Чекај ти само, сад ће теби стрика да направи како ваља. Види, види, како ће бити лепа пушка.
ЗОРАН: Је л’ може да пуца?
ИВАН: Пуцаће, него шта! А је л’ ти знаш да пуцаш?
ЗОРАН: Знам.
ИВАН: Јеси чуо синоћ како пуцају топови?
ЗОРАН: Јес’!
ИВАН: ’Ајд, кажи како?
ЗОРАН: Бу!
РОСА: И одјутрос, кад си ти ишао у забран за дрва, чули су се.
ИВАН: Јес’ чуо сам!
РОСА: Далеко ли су?
ИВАН: Кажу, више забрђанских утрина.
РОСА: Па то близу, болан?
ИВАН: Па и није. Ја сам одио за два, два и по сата, донде.
РОСА: Опет, близу! Нана се много забринула.
ИВАН: А где оде она?
РОСА: Оде мало час у комшије Андрије да припита шта они знају.
ИВАН: А шта ће знати?
РОСА: Опет... Андрија се меша са људима.
ИВАН (Зорану дајући му задељану гранчицу): На, овако држи. Ево, овако на око, па гађај! (Показује му)
РОСА: Кад дође нана, Иване, а ти је разговори мало.
ИВАН: А што се престравила? И лањске су године овако доходили, па их отераше наши.
РОСА: Није то само страх, него и брига.
ИВАН: Што да брине?
РОСА: Како ти опет?... Како да не брине?... Ево трећи месец нема гласа од Радоја.,..
ИВАН: Па је л’ казивали да је жив и здрав.
РОСА: Јес’, пре... али сад... почеле опет борбе....
ИВАН: Распитаћу ја опет.
РОСА: А брине и због тебе.
ИВАН: А што због мене?
РОСА: Знаш како је, ето, дорастао си и ти.
ИВАН: Јел’ ја?
РОСА: Па ти!
ИВАН (Зорану): Пази — немој тако, можеш да се убодеш у око. Ево овако! (Диже се са столичице и прилази Роси.) Ама је л’ и ти, Росо, мислиш да сам дорастао већ?
РОСА: Јеси, но што! Читав момак.
ИВАН (Снебива се): А и ти си.... боме....
РОСА: Шта ја?
ИВАН: Тако... Задевојчила си се... стала си на снагу...
РОСА: Е?
ИВАН: Кад си пре две године дошла у нашу кућу и ниси така била, него наједанпут.
РОСА: Чу ли? (Осалухује) Канда опет....
ИВАН (Не обраћајући пажњу): А може бит и није, већ ја раније нисам видо него сад тек....
РОСА: Чини ми се данас ближе пуцају него јуче...
ИВАН: А је л’, бога ти, реци ми, је л’ и нана вели да сам ја дорастао?
РОСА: Па, вели.
ИВАН: А каже ли: треба га оженити?
РОСА: Ух, куд ти оде! Зар теби памет за женидбом?
ИВАН: А што?
РОСА: Имаш да почекаш, мој Иване, много да почекаш?
ИВАН (Буни се): Зашто да почекам?
РОСА: Гле, зашто? А зар не видиш шта је напољу; ето, чујеш ли топове?
ИВАН: Престаће они!
РОСА: Е, па кад престану, па кад се бата врати жив и здрав, па кад ти отслужиш војску, па... има још много да прође, Иване.
ИВАН: Знам ја то, него. — А што, зар не могу ја к’о други?
РОСА: А шта могу други?
ИВАН: Па ето Рада уја Васин! Таки је к’о ја, вршњаци смо, и он мора у војску, па...
РОСА: Па шта?
ИВАН: Па има девојку.
РОСА: Је л’ Стану?
ИВАН: Јес’. Дали једно другоме реч, па ће га она чекати.
РОСА: Па мо’ш и ти, ко ти брани?
ИВАН: Могу, дабоме! То ја и кажем.
РОСА: Нађи девојку, па ето ти.
ИВАН: Наш’о сам ја!
РОСА: Гле ти њега, био је вредан. А знам ли је ја?
ИВАН: Знаш је!
РОСА: Па ’ајд, кажи ми! Што од мене да кријеш?
ИВАН: Нећу ни да кријем.... (Окрене се) Ето, право да ти кажем... слушај, Росо.... ето, ти знаш што да кријем. Гледам те нешто.... ето, толико смо заједно у кући... свикли смо се...
РОСА: Ама шта бајеш ти?
ИВАН: Не бајем ништа, него... (Одважи се) Баш и да ти кажем, тебе сам ето замиловао, тако ми Бога!
РОСА: Мене? Шта ти је данас, море?
ИВАН: То што ти кажем, и да знаш да није друкче!
РОСА: Ама је л’ ти то одистински?
ИВАН: Славе ми!
РОСА: Е, гле ти њега!
ИВАН: А што?
РОСА: Тако, ја велим шалиш се!
ИВАН: Не шалим се!
РОСА: Е, ако је то истина, прођ’ се ти тога, Иване. Има у селу за тебе девојака и лепших и бољих, колико хоћеш!
ИВАН: Знам да има, ал’ ја....
РОСА: Чуј да ти кажем. Ти знаш како је мене нана прихватила, кад остадох убога и самохрана. Погибе ми отац, мајка се разболе и умре, те кад остах без икога свога дође нана и рече. ,,’Ајде, дете, под мој кров, где ћеш сама у свет!” Па где би сад њој да вратим добро тиме, што ћу јој отети сина!
ИВАН: Откуд отети?
РОСА: Отети, него! Знам ја добро како нана и бата мисле тебе да жене. Онако, како се и бата оженио из Стаменове куће, па знаш како је нана била срећна и задовољна док јој је снаха била жива.
ИВАН: Не морам ја к’о бата!
РОСА:Је л’ волиш ти нану?
ИВАН: Како је не бих волео, Бог с тобом!
РОСА: Е, па како би ти њу вређао, где би ти мимо њене воље?
ИВАН: Ама, кад би’ ја њој казао да си ми драга и да другу мимо тебе нећу, веруј и она би...
РОСА: Учинио би да ме нана ни криву ни дужну омрзне. Ошто ти то?
ИВАН: Ама, само кад би ти мени казала да ме волиш...
РОСА: А где би ја тебе мрзела?
РОСА: Знам то... него... онако!
РОСА (Даје Зорану кришку хлеба): Узми, рано!
ИВАН: Кад би’ ја то знао!
РОСА: Ено! (Ослухује). Сад баш добро чух, топ!
ИВАН: Да хоћеш да ми кажеш!
РОСА: Видиш ли, болан, какво је ово време... а ти то!
ИВАН: Колико да знам!
РОСА: Има времена, Иване, и за то! (Чује се топ из даљине Ето! Чујеш ли?... Кад нас ова несрећа мимоиђе.... кад буде време.
ИВАН: Је л’, тад ћеш ми казати?
РОСА: Казаћу ти!
ИВАН: Е, толико бар! Чекаћу, ето, ја ћу чекати и... да знаш, ја нећу другу погледати, нити помислити на другу сем тебе. То да знаш!
РОСА: Ама, Иване, ти то баш....
ИВАН: То што ти рекох, и немој мислити да ће друкче бити. Не дао бог!! (Пауза. Ћутање. Она пришла Зорану и игра с њим).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.