Velika nedelja (drama u tri čina)/1
Kuća u domaćinskom domu Miloševića. U dnu vrata kroz koja se ulazi spolja. Levo od vrata, u uglu, ognjište na kome gori vatra pod kotlom koji visi o verigama. Kraj ognjišta naslagani panjevi i suvarak, a o zidu, oko ognjišta, visi venac luka, torba, sito, po koji sud i ostale kuhinjske potrebe. Nedaleko od ognjišta naslonjena sofa licem zidu okrenuta. S desne strane vrata, na podu dva krčaga, na daščici koja leži na dve cigle i pokrivena čistim belim ubrusem. Na desnom zidu u dnu mala vrata koja vode u sobu a, nešto ispred njih, veliki šareni sanduk. Iznad sanduka na zidu ikona, pod njom poličica na kojoj čaša od kandila koje gori. Kraj ikone vise o zidu ubrus, staklo sa bogojavljenskom vodicom i struk suva bosiljka. Na levome zidu napred prozor, a pod njim drvena klupa. Po kući ovde i onde po gde koja tronožna stoličica i jedna pletena slamna stolica.
1.
IVAN, ROSA, ZORAN
IVAN (Sedi napred na jednoj tronožnoj stoličici i delje nožem jednu grančicu. Kraj njega, na podu, sedi Zoran i prati mu rad. Rosa se maje oko ognjišta): Čekaj ti samo, sad će tebi strika da napravi kako valja. Vidi, vidi, kako će biti lepa puška.
ZORAN: Je l’ može da puca?
IVAN: Pucaće, nego šta! A je l’ ti znaš da pucaš?
ZORAN: Znam.
IVAN: Jesi čuo sinoć kako pucaju topovi?
ZORAN: Jes’!
IVAN: ’Ajd, kaži kako?
ZORAN: Bu!
ROSA: I odjutros, kad si ti išao u zabran za drva, čuli su se.
IVAN: Jes’ čuo sam!
ROSA: Daleko li su?
IVAN: Kažu, više zabrđanskih utrina.
ROSA: Pa to blizu, bolan?
IVAN: Pa i nije. Ja sam odio za dva, dva i po sata, donde.
ROSA: Opet, blizu! Nana se mnogo zabrinula.
IVAN: A gde ode ona?
ROSA: Ode malo čas u komšije Andrije da pripita šta oni znaju.
IVAN: A šta će znati?
ROSA: Opet... Andrija se meša sa ljudima.
IVAN (Zoranu dajući mu zadeljanu grančicu): Na, ovako drži. Evo, ovako na oko, pa gađaj! (Pokazuje mu)
ROSA: Kad dođe nana, Ivane, a ti je razgovori malo.
IVAN: A što se prestravila? I lanjske su godine ovako dohodili, pa ih oteraše naši.
ROSA: Nije to samo strah, nego i briga.
IVAN: Što da brine?
ROSA: Kako ti opet?... Kako da ne brine?... Evo treći mesec nema glasa od Radoja.,..
IVAN: Pa je l’ kazivali da je živ i zdrav.
ROSA: Jes’, pre... ali sad... počele opet borbe....
IVAN: Raspitaću ja opet.
ROSA: A brine i zbog tebe.
IVAN: A što zbog mene?
ROSA: Znaš kako je, eto, dorastao si i ti.
IVAN: Jel’ ja?
ROSA: Pa ti!
IVAN (Zoranu): Pazi — nemoj tako, možeš da se ubodeš u oko. Evo ovako! (Diže se sa stoličice i prilazi Rosi.) Ama je l’ i ti, Roso, misliš da sam dorastao već?
ROSA: Jesi, no što! Čitav momak.
IVAN (Snebiva se): A i ti si.... bome....
ROSA: Šta ja?
IVAN: Tako... Zadevojčila si se... stala si na snagu...
ROSA: E?
IVAN: Kad si pre dve godine došla u našu kuću i nisi taka bila, nego najedanput.
ROSA: Ču li? (Osaluhuje) Kanda opet....
IVAN (Ne obraćajući pažnju): A može bit i nije, već ja ranije nisam vido nego sad tek....
ROSA: Čini mi se danas bliže pucaju nego juče...
IVAN: A je l’, boga ti, reci mi, je l’ i nana veli da sam ja dorastao?
ROSA: Pa, veli.
IVAN: A kaže li: treba ga oženiti?
ROSA: Uh, kud ti ode! Zar tebi pamet za ženidbom?
IVAN: A što?
ROSA: Imaš da počekaš, moj Ivane, mnogo da počekaš?
IVAN (Buni se): Zašto da počekam?
ROSA: Gle, zašto? A zar ne vidiš šta je napolju; eto, čuješ li topove?
IVAN: Prestaće oni!
ROSA: E, pa kad prestanu, pa kad se bata vrati živ i zdrav, pa kad ti otslužiš vojsku, pa... ima još mnogo da prođe, Ivane.
IVAN: Znam ja to, nego. — A što, zar ne mogu ja k’o drugi?
ROSA: A šta mogu drugi?
IVAN: Pa eto Rada uja Vasin! Taki je k’o ja, vršnjaci smo, i on mora u vojsku, pa...
ROSA: Pa šta?
IVAN: Pa ima devojku.
ROSA: Je l’ Stanu?
IVAN: Jes’. Dali jedno drugome reč, pa će ga ona čekati.
ROSA: Pa mo’š i ti, ko ti brani?
IVAN: Mogu, dabome! To ja i kažem.
ROSA: Nađi devojku, pa eto ti.
IVAN: Naš’o sam ja!
ROSA: Gle ti njega, bio je vredan. A znam li je ja?
IVAN: Znaš je!
ROSA: Pa ’ajd, kaži mi! Što od mene da kriješ?
IVAN: Neću ni da krijem.... (Okrene se) Eto, pravo da ti kažem... slušaj, Roso.... eto, ti znaš što da krijem. Gledam te nešto.... eto, toliko smo zajedno u kući... svikli smo se...
ROSA: Ama šta baješ ti?
IVAN: Ne bajem ništa, nego... (Odvaži se) Baš i da ti kažem, tebe sam eto zamilovao, tako mi Boga!
ROSA: Mene? Šta ti je danas, more?
IVAN: To što ti kažem, i da znaš da nije drukče!
ROSA: Ama je l’ ti to odistinski?
IVAN: Slave mi!
ROSA: E, gle ti njega!
IVAN: A što?
ROSA: Tako, ja velim šališ se!
IVAN: Ne šalim se!
ROSA: E, ako je to istina, prođ’ se ti toga, Ivane. Ima u selu za tebe devojaka i lepših i boljih, koliko hoćeš!
IVAN: Znam da ima, al’ ja....
ROSA: Čuj da ti kažem. Ti znaš kako je mene nana prihvatila, kad ostadoh uboga i samohrana. Pogibe mi otac, majka se razbole i umre, te kad ostah bez ikoga svoga dođe nana i reče. ,,’Ajde, dete, pod moj krov, gde ćeš sama u svet!” Pa gde bi sad njoj da vratim dobro time, što ću joj oteti sina!
IVAN: Otkud oteti?
ROSA: Oteti, nego! Znam ja dobro kako nana i bata misle tebe da žene. Onako, kako se i bata oženio iz Stamenove kuće, pa znaš kako je nana bila srećna i zadovoljna dok joj je snaha bila živa.
IVAN: Ne moram ja k’o bata!
ROSA:Je l’ voliš ti nanu?
IVAN: Kako je ne bih voleo, Bog s tobom!
ROSA: E, pa kako bi ti nju vređao, gde bi ti mimo njene volje?
IVAN: Ama, kad bi’ ja njoj kazao da si mi draga i da drugu mimo tebe neću, veruj i ona bi...
ROSA: Učinio bi da me nana ni krivu ni dužnu omrzne. Ošto ti to?
IVAN: Ama, samo kad bi ti meni kazala da me voliš...
ROSA: A gde bi ja tebe mrzela?
ROSA: Znam to... nego... onako!
ROSA (Daje Zoranu krišku hleba): Uzmi, rano!
IVAN: Kad bi’ ja to znao!
ROSA: Eno! (Osluhuje). Sad baš dobro čuh, top!
IVAN: Da hoćeš da mi kažeš!
ROSA: Vidiš li, bolan, kakvo je ovo vreme... a ti to!
IVAN: Koliko da znam!
ROSA: Ima vremena, Ivane, i za to! (Čuje se top iz daljine Eto! Čuješ li?... Kad nas ova nesreća mimoiđe.... kad bude vreme.
IVAN: Je l’, tad ćeš mi kazati?
ROSA: Kazaću ti!
IVAN: E, toliko bar! Čekaću, eto, ja ću čekati i... da znaš, ja neću drugu pogledati, niti pomisliti na drugu sem tebe. To da znaš!
ROSA: Ama, Ivane, ti to baš....
IVAN: To što ti rekoh, i nemoj misliti da će drukče biti. Ne dao bog!! (Pauza. Ćutanje. Ona prišla Zoranu i igra s njim).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|