Велика мисао

Велика мисао (Великата мисъл)  (1884)  Писац: Иван Вазов, преводилац: Споменко

Широм света усамљена лута,
Дуго блуди, незнана се скита;
Откуда је, скојега ли пута?
Нит’ ко знаде, нит мари да пита.

Ни не гледе на њу добри људи;
На њој ничег ванреднога нема;
Појав њезин никога не буди,
Да размишља, на што ли се спрема?

Дан за даном летит’ не престаје,
За њима се век за веком ниже;
Мис’о сјави па се и претаје,
А за тим се још једанпут диже.

А нађе л’ се да је когод гледа,
Мало гледа па одлази даље?
А други је дигне и загледа
Као старе изанђале траље.

Један песмом живот њојзи даје,
Ал ју ни сам још добро не схваћа;
Други свати, ал’ ко за њег’ хаје;
Та рад сваки презиру му браћа.

Ал свест веком све буднија бива,
И умови већ су уздрмани,
Још човека само вео скрива,
Дар, који ће имат’ богодани.

Ето, гениј’ живот мисли даје,
Расветли ју а маглу разгали;
Сад светина боље ју познаје,
Новим жаром срце јој распали,

Нова мис’о! Од свуда се чује,
Велика је мис’о, генијална,
И почетак већем доликује
А за дела важна, колосална.

Целом свету носи судба даре.
Нове лепше у својему лету:
А негдање оне траље старе
Извршују сад чуда у свету.

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 324.