Velika misao

Velika misao (Великата мисъл)  (1884)  Pisac: Ivan Vazov, prevodilac: Spomenko

Širom sveta usamljena luta,
Dugo bludi, neznana se skita;
Otkuda je, skojega li puta?
Nit’ ko znade, nit mari da pita.

Ni ne glede na nju dobri ljudi;
Na njoj ničeg vanrednoga nema;
Pojav njezin nikoga ne budi,
Da razmišlja, na što li se sprema?

Dan za danom letit’ ne prestaje,
Za njima se vek za vekom niže;
Mis’o sjavi pa se i pretaje,
A za tim se još jedanput diže.

A nađe l’ se da je kogod gleda,
Malo gleda pa odlazi dalje?
A drugi je digne i zagleda
Kao stare izanđale tralje.

Jedan pesmom život njojzi daje,
Al ju ni sam još dobro ne shvaća;
Drugi svati, al’ ko za njeg’ haje;
Ta rad svaki preziru mu braća.

Al svest vekom sve budnija biva,
I umovi već su uzdrmani,
Još čoveka samo veo skriva,
Dar, koji će imat’ bogodani.

Eto, genij’ život misli daje,
Rasvetli ju a maglu razgali;
Sad svetina bolje ju poznaje,
Novim žarom srce joj raspali,

Nova mis’o! Od svuda se čuje,
Velika je mis’o, genijalna,
I početak većem dolikuje
A za dela važna, kolosalna.

Celom svetu nosi sudba dare.
Nove lepše u svojemu letu:
A negdanje one tralje stare
Izvršuju sad čuda u svetu.

Izvor

1896. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina prva. str. 324.