Velika Srbija (V. Ćorović) 1
| VELIKA SRBIJA Pisac: Vladimir Ćorović |
2. glava >→ |
Potpuno svestan srpski državni sistem ili, prostije rečeno, srpsku državnu misao prvi je stvorio Stevan Nemanja. To su osećali, veoma rano i sasvim jasno, već njegovi neposredni naslednici, koji su u njemu sa ponosom gledali „sakupitelja izgubljenih krajeva otačastva“, a još više njegovo dalje potomstvo. Za široki krug srpskih srednjevekovnih letopisaca srpska istorija uopšte i počinje sa Nemanjom; sve što je bilo pre njega potonulo je u maglu zaborava i smatralo se kao nešto mutno, nestalno i nimalo sjajno.
Značaj Nemanjine pojave doista je veliki. Pre njega, srpska država, razbijena u više jedinica, dolazila je do nekog većeg značaja samo izuzetno, silnim naporom nekog aktivnog pojedinca (Časlav) ili veštim iskorišćavanjem neprilika susednih zemalja (Bodin); ali, trajnijeg zamaha i dublje unutrašnje zajednice u tim državnim tvorevinama nije bilo. One su postojale privremeno, sa kratkim dahom; i isto onako kako su se brzo dizale, one su se isto tako brzo i raspadale. Protivnosti, koje su postojale između pojedinih srpskih pokrajina, dovodile su često do sukoba, ponekad veoma surovih; svest o nacionalnoj zajednici nije postojala, a etnička javljala se samo onda kad bi se i suviše neposredno osetio opšti pritisak tuđina. Nešto što bi bliže spajalo geografski inače gotovo prirodno odvojene naše pojedine oblasti nije još bilo nađeno i jedno vreme činilo se čak kao i da ne može da se nađe. Lične, porodične i plemenske protivnosti bile su pojačane protivnostima u kulturi i duhovnoj orijentaciji; strasti su raspirivane za čitave desetine godina, i unutrašnje sređivanje mesto da se tokom vremena ojača bilo je sve više razrivano. Klasičan primer za to, koji ispunjava celu srpsku istoriju u prvoj polovini XII veka, daje borba između dve naše pokrajine, Raške i Zete.
Primorska Zeta, sa mnogo romanskog elementa i pod neposrednim i veoma jakim uticajem zapadne kulture, bila je u osnovi svojoj sasvim drukčija od brđanske i konzervativne Raške i protivnosti između njih razvile su se u dugo i krvavo suparništvo o prevlast među Srbima. Zeta je bila prva naša pokrajina koja je ušla u dublje veze sa Rimom i Italijom; u njoj se prvoj javljaju državne organizacije zapadnog tipa; tu je sa Barom prva organizacija katoličko-latinskog duhovništva i apsolutna prevlast latinskog jezika i zapadnog obreda. Poznata je stvar da u unutrašnjosti, blizu Podgorice, kad se rodio Nemanja, na početku XII veka, nije bilo pravoslavnih sveštenika i da je novorođeni kršten u rimokatoličkoj veri. Zeta je od sredine XI veka pokazivala jedan jači zamah: srušila vrhovnu vizantisku vlast i pod Bodinom uspela da stekne hegemoniju nad svima ostalim srpskim zemljama. Dosta brzo, još pred kraj Bodinova života, ta njena prevlast pada i mesto nje se postepeno ali osetno diže Raška. U sklopu gora stare Hercegovine, od Neretve do Novog Pazara, sa središtem oko Lima i Ibra, u teško pristupačnim planinama, gde se razvijao gorštački kult slobode i staro plemensko nasleđe narodnog jezika i patrijarhalnog morala, raška plemena behu mnogo drukčija od primorskih i u bitnosti više sposobna za jednu čvršću narodnu akciju. Ona se razvijahu sporo, ali stalno. U Raškoj behu i inače uslovi za solidan razvoj: nacionalno u glavnom čista; dosta udaljena od svakog neposrednog uticaja i sa istoka i sa zapada i po tome manje izložena da potpadne pod samo jednu vrstu kulturnog opredeljivanja; svojim planinama dovoljno zaštićena od svakog zavojevanja, koje bi išlo do potpunog narodnog podjarmljivanja. Nu, ono što je pored svega toga bilo najvažnije, to je nesumnjivo geografski položaj Raške, u sklopu ostalih srpskih zemalja. Nikad i nigde periferiske oblasti nisu mogle postati državno i nacionalno središte. S toga, ponajviše, Zeta nije mogla dobiti trajno vodstvo; s toga je, po našem mišljenju, bila bez dužeg daha i stara hrvatska kraljevina na Primorju. Raška je bila u središtu srpskih naselja. Iza nje, do Save, Plive i Cetine, behu jaka srpska plemena i naselja; na jugu, sve do mora, isto tako. Na severu već su Nemanjini pretci držali čačanski kraj, a srpska naselja dopirahu do velike moravske doline. Toplicu i kraj oko nje imao je Nemanjin otac. Jedino prema Kosovu i jugoistoku granica beše otvorena; ali, i tamo je put vodio u svoja slovenska naselja. Položaj Raške bio je prema tome najpodesniji za akciju. Njena plemena, po svojoj prirodnoj ekspanziji, mogla su kao planinske lavine da se spuste u susedne doline i zavladaju njima; a po nevolji planine im behu zgodna skloništa za čekanje boljeg časa.
Nemanja je jasno ocenio značaj Raške i njenog elementa za stvaranje jedne čvrste države. Radi toga on nju uzima kao središte svoje akcije, a verovatno radi toga prima i veru istočnog obreda, više popularnu u ovim krajevima s toga što je behu propovedali maćedonski slovenski sveštenici, učenici i poslednici Ćirila i Metodija. U dugom nizu od nekih dvadeset godina (1168.—1190.) Nemanji je pošlo za rukom da sjajno iskoristi taj središni položaj Raške i da svoja osvajanja uputi u sva tri glavna pravca, kojima se docnije razvijala srpska država: prema Timoku, niz Kosovo i prema moru. Za njegove vlade nestalo je potpuno samostalne zetske države; dugo zavađene dve naše glavne oblasti toga vremena sjedinjuju se pod njegovom moćnom rukom. „Sakupitelj izgubljenih krajeva otačastva“ dao je tako prvu potrebnu osnovu za užu saradnju dotle rasturenih srpskih oblasti: doveo ih je pod jednu vlast i prisilio ih na zajednički život.
Drugu bitnu osnovu za održanje Nemanjine tvorevine izvršio je Sv. Sava. Nemanja je, istina, uklonio zetsku dinastiju i Zetu podvrgao vrhovnoj vlasti Srbije ; ali, on ne beše učinio ništa više da te dve oblasti tešnje približi jednu drugoj. Naprotiv. Kad je, odrekavši se vlasti 1195., na raški presto postavio svoga sina Stevana, vizantiskog carskog zeta, a starijem Vukanu dao na upravu Zetu, Nemanja je stvorio mogućnost da nanovo oživi stara raspra. Tom podelom zemlja se ponovo raspala u dva svoja razna sastavna elementa. Da će Vukan poslušati očev savet i priznati vlast mlađeg brata bilo je malo verovatno; a ne učini li to, kao što je bio slučaj, stvari su se ponovo vraćale u opasni vrtlog ranijih sukoba. Tako je i bilo. Vukan je odmah, iskorišćavajući suparničke tradicije Zete, tražio veze sa papom i ušao u jedan savez sa Mađarima. Tu opasnu borbu između braće, koja je ponovo dobila karakter borbe za prevlast Raške ili Zete, ugušili su susedi i docnije Sv. Sava.
Druga opasnost, koja je u to vreme mogla biti od težih posledica po Srbiju, beše obrazovanje Latinskog Carstva u Carigradu (1204.) i uticaj zapadnih elemenata na čitavo njeno susedstvo. Papin legat venčao je već 1205. kraljevskom krunom bugarskog vladara Kalojana; iste godine došao je Dubrovnik pod mletačku vrhovnu vlast; u Zeti se Vukanov sin Đorđe, 1208., zakleo na vernost duždevoj državi. Pod uticajem svega toga koleba se i Stevan Nemanjić. On još ranije beše oterao svoju prvu ženu, vizantisku princezu, i sad je, da stvori potrebne veze sa zapadom, uzeo jednu unuku mletačkog dužda Dandola. Preko svojih novih prijatelja i pregovorima sa Rimom uspeo je, najposle, da i on od pape dobije kraljevsku krunu i da ga njom venča papin legat 1217. godine.
Sv. Sava, treći Nemanjin sin, koji je proveo mladost u Svetoj Gori i bio sav zapojen duhom istočne vizantiske teologije, nije, prirodno, mirno mogao gledati takav razvoj događaja u Srbiji. Borba između braće u znaku pravoslavlja i katoličanstva njemu beše otvorila oči, da vidi težište domaćeg zla; obraćanje Stevanovo zapadu pojačalo je samo strah od zapadnog uticaja i uverenje da se tim iz temelja podriva ono što je Nemanja stvorio. Sava je jasno uočio da nije bilo dosta dovesti samo naše razne pokrajine pod jednu vlast, nego da tim pokrajinama treba dati i jedan duh. Kao versko lice, i to kao versko lice Srednjeg Veka, on je tu jedinstvenost duha mislio da postigne samo jedinstvenošću vere. Za nj, obrazovana na istoku, nije bilo sumnje kojoj se veri ima dati prvenstvo; uostalom, tu je već primer Nemanjin, koji je dovoljan da pokaže u kom se pravcu ima nastaviti početa politika. Po Savinoj zamisli, Srbija je trebala postati jedinstvena pravoslavna država, u kojoj će vera biti spajajući elemenat svih plemena i pokrajina i onemogućiti ponavljanje sukoba, kakvi behu oni između Raške i Zete, odnosno između pravoslavlja i katoličanstva. Sava s toga odlučuje, da organizuje samostalnu srpsko-pravoslavnu crkvu u narodnoj državi i da toj organizaciji, koju će on sam stvoriti, poveri rad na opštem narodnom pribiranju i konsolidaciji. U tom cilju, a sa odobrenjem bratovljevim, koji je primetio političko opadanje latinstva na Balkanu, Sava odlazi u Nikeju. Tamo je bilo privremeno sedište cara i patrijarha Vizantije. Savin dolazak na nikejski dvor primljen je veoma lepo. Na dvoru i u patrijaršiji s bolom su gledali latinske vitezove u ponosnom Carigradu i nalazili da su Savine tužbe na Latine i iskrene i opravdane; a u Srbima mislili su da će naći novog saveznika protiv mrskog nametnika. Savina molba da Srbi dobiju svoju samostalnu crkvu bila je lako odobrena ; a za glavu te crkve određen je i od cara i od patrijarha sam Sv. Sava kao najzgodnija i njima od ranije dobro poznata i pouzdana ličnost (1219. god.).
Organizatorski rad Savin bio je veoma energičan. On je, pre svega, toj organizaciji dao čist nacionalni karakter. Grka vladiku, koga je zatekao u Prizrenu, svrgnuo je i na mesto njega postavio Srbina, svog učenika, odnosno svog čoveka. I to nije jedina crta njegove borbenosti. Kad pogledamo spisak njegovih osam novoosnovanih episkopija, vidimo jasno da je nekima od njih postavljen posebni zadatak. Prema Bosni, u staroj Raškoj, njegova je episkopija potpuno na granici, u Dabru na Limu, i imala je da dejstvuje protiv bosanskih bogumila. U Humu, prema katoličkim primorskim elementima, on osniva episkopiju u Stonu, gotovo potpuno na periferiji, sa odlukom verske aktivnosti u tome kraju, i to, po svoj prilici, ne samo za versku odbranu. Ta je namera još očevidnija prema mestu episkopije zetske. Najjužnija, ona je došla u primorje, na Prevlaku, u Boku Kotorsku, gde je imala da parališe rad kotorskog biskupa i dubrovačke arhiepiskopije. Svestan poverene mu misije, prvi episkop zetski podiže manastir sv. Nikole na otoku Vranjini, u Skadarskom Jezeru, a posle se dižu manastiri u Skadru i pod ulcinjskim gradom. U ranije vreme i pravoslavni su manastiri bili podvrgnuti nadzoru katoličkog barskog nadbiskupa; posle Savine akcije taj se uticaj menja, ma da ne odviše vidno, i već u Dušanovo vreme izvesni katolički sveštenici u severnoj Albaniji postaju podanici pravoslavnih manastira.
Srpsku državnu misao nemanjićske dinastije stvorio je, dakle, fizički Nemanja, a duhovno Sava. Potpunu svesnost i doslednost njegova rada očigledno karakterišu ove činjenice. Prvo, što u srpskoj hijerarhiji hoće samo Srbe, znajući da se samo na njih može potpuno pouzdati kao na prijatelje slobodne srpske države. Drugo, aktivnost prema inovercima; prema bogumilima i naročito katolicima. Sa tim u vezi je i treće. Da učvrsti i samu dinastiju u Nemanjinoj i svojoj tradiciji, da isključi sva kolebanja i spreči nove vukanovsko-stevanovske sukobe, on svoga bratića Predislava namenjuje za svog drugog naslednika (Sava II), hoteći tim još i da ugledom i primerom dinastije deluje na tuđe elemente. Rascepkane srpske države, sa raznorodnim kulturama, gložile bi se i satirale međusobno, da ih nije sjedinila nesalomljiva volja Nemanjina; ali, da nije bilo Savina rada, one bi se opet, posle prestanka Nemanjina, vratile na staro takmičenje i borile ili do novog Nemanje ili do neke opasne katastrofe. Sava je to predvideo i sprečio. Sveštenstvo je radilo po jednom danom planu — stari biografi naglašuju da je Sava na sve episkopske stolice postavio svoje učenike — i stvorenom tradicijom u načinu rada i uspelo da je očuva kroz čitavu našu istoriju. Nacionalno, odnosno etničko jedinstvo, koliko je uopšte postojalo, bilo je nedovoljno svesno i ne bi sprečilo da i dalje dolazi do onakvih sukoba kakvi behu oni između Raške i Zete, odnosno između katoličanstva i pravoslavlja. Versko jedinstvo bilo je u ona vremena jedina spona od dejstva i, zahvaljujući Savinom radu, ono je doista i delovalo.
Pod Nemanjom stvorena srpska država pokazala se kao stabilna. Ona se razvijala stalno i postupno, za dug niz godina bez imalo neprirodnih skokova. Od 1217. ona je kraljevina i njen ugled očevidno raste isto kao i njena snaga. Naročito se od druge polovine XIII veka razvijaju njena finansiska sredstva otkrivanjem i eksploatisanjem bogatih srebrnih rudnika. Tada se za novostvorenu državu javlja i domaća oznaka Srbija, prvi put u crkvenoj službi prenosu tela Sv. Save u Mileševo (6. maja 1237.).
Grupisanje oblasti sa srpskim stanovništvom koje su dotle ili bile pod tuđinom ili živele, bar delomično, zasebnim životom, oko Raške i njenog vladara, vršilo se gotovo kao po Nekom planu. Pod Dragutinom je privremeno došla u bližu vezu sa Srbijom severoistočna Bosna sa Mačvom i Sremom. Sa Milutinom počelo je sistematsko širenje Srba prema vardarskoj dolini, pošto je moravska već odavno bila u njihovoj vlasti, i od kraja HŠ veka Skoplje postaje prestoni grad ojačane države. Na severoistoku pod srpsku vlast dolazi rudama bogato Braničevo. U velikoj odlučnoj bitci na Velbuždu (1330.) srpska vojska je odlučno porazila Bugare, potisla ih potpuno od Maćedonije i učinila Bugarsku sve do pada pod Turke balkanskom državom drugog reda. Sa Milutinom i Dečanskim Srbija se očito razvija u pravcu da postane prva sila na Balkanu.
Pod Dušanom ona to i postaje. Polutrula Vizantija davala je utisak države koja se raspada sama i čijoj bolesti nema leka; drugog takmaca na Balkanu u to vreme za Srbe nije ni bilo. Kao nekad što je bugarski princ Simeon, provodeći detinjstvo u Carigradu, izbliza sagledao bedu bosforskih gospodara i stvorio u duši odluku da taj oboleli organizam zameni svežom snagom svog plemena, tako je i Dušan imao dovoljno prilike, da, kao mladi vizantiski zatočenik u Carigradu, pozna trulež vrhovne uprave carstva i da se uveri kako su slabi temelji na kojima se ono drži. Snažan, telom i duhom, sa voljom, u kojoj je bilo i varvarske surovosti i nezaziranja od krajnjih sredstava, ali koja je uvek znala šta hoće i uvek imala istrajnosti da to što hoće postigne i naturi, on je brzo i odlučno išao za ciljem, da u vođenju Balkana Srbijom zameni Vizantiju. Pod njegovim udarcima padale su, kao u pesmi, čitave zemlje i gradovi. U kratkom razmaku od nepunih petnaest godina on je oduzeo Vizantiji gotovo čitav zapadni Balkan do linije maričko-solunske. On je sa ponosom mogao 1345. da javlja mletačkom duždu, kako je postao „gospodar gotovo čitavog carstva romejskog“, i da na Vaskrs iduće godine ovenča svoju pobedničku glavu carskom krunom. Srpska država došla je tim do vrhunca svoje političke moći. Na čitavom Balkanu ne beše više nikog ko bi joj mogao osporiti vlast. Ali, u tom naglom uspehu bio je i zametak propasti. Dušan je, opijen pobedama, obuhvatio daleko veći krug od onog koji bi bio moguć da se priljubi i asimiluje novoj .državi. Njegova osvajanja donela su gotovo više zemlje od onog što je već imao. I, što je još važnije, donela su tuđ elemenat. Srpska država, ma da nije bila mlada, nije, ipak, imala još ni dovoljno veštine ni dovoljno vremena da u nove pokrajine unese svoj duh; a to i inače nije bilo lako. Grčki elemenat, sa svojom nadmoćnijom i dužom kulturom, mogao je biti politički savladan, ali ne i duhovno; a naročito ne onda, kad je on u sastav nove države ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko pretežniji od slovenskog. Posle, te su zemlje bile osvojene, a ne pridružene; u njima je ostao jak trag stare pripadnosti i osećanja za nju, i one su bile pokorne samo dotle dok su verovale da bi svaki pokušaj trzanja bio u krvi ugušen. Najzad, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna državna vlast morala je da slabi; jedno s toga što je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim pokretima i jedva dospevao da obrati pažnju i na unutrašnju organizaciju; a drugo s toga što je tolika raširenost, u ono vreme slabih veza i težih komunikacija, onemogućavala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga beše jačanje pojedinih oblasnih gospodara, razvijanje izvesnih centrifugalnih tendencija i na kraju raspadanje države u pokrajinske jedinice. Tom svemu došla je kao hrana nagla smrt Dušanova, u njegovoj punoj muškoj snazi, i apsolutna nesposobnost njegova naslednika.
Među savremenicima u čitavoj pojavi Dušanovoj gledalo se nešto veliko, ali pri tom i nešto jezivo. Sve je išlo suviše brzo da bi ispalo dovoljno dobro. Veliki uspeh kao da je pomračavala slutnja nesreće. Kletva carigradskog patrijarha, ma da potekla iz sebičnih motiva, činila se u izvesnim krugovima kao osetan pritisak te kobi. Među poslednicima, međutim, Dušanova pojava izazivala je ushićenje. U vreme teških dana robovanja i naročito u romantičarskom patriotizmu XIX veka Dušan se slavio ne samo s toga što je to bio prvi naš car, što je osvojio goleme zemlje i gradove i što je Srbiji dao prvo mesto među balkanskim državama, — nego još više s toga što je on predstavljao sposobnost naše rase za nešto veoma veliko i što joj je davao utehu da smo i mi, poneseni poletom jačih vođa, mogli ispisati nekoliko stranica istorije ravnih najboljima kod drugih naroda.
Brzo razvijena, Dušanova država počela je brzo i da propada. Petnaest godina trebalo je njemu da od mladog zetskog kralja postane moćni car (1331.—1346.); a tačno petnaest godina (1355.—1371.) trebalo je od njegove smrti pa do maričke katastrofe i nestanka nemanjićske dinastije. Razbijena u nekoliko malih oblasti, nejakih po vlastitoj snazi ne samo za dela većeg obima nego i za uspešan otpor protiv silnog turskog zavojevača, Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene zemlje i nešto malo duže; ali, ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se grčevito hvatao da očuva život.
Bio je samo još jedan pokušaj, i to sasvim nov i van dotadašnje naše državne tradicije, da se obrazuje nova jedna državna tvorevina sa našim središnim elementom. Podstrek je dolazio iz Bosne, iz jedne naše oblasti koja je još od sredine XII veka izišla iz srpske državne zajednice i živela zasebnim životom. Od vladanja kralja Dragutina u severoistočnoj Bosni i udaje njegove kćeri u dinastiju Kotromanića, u Bosni je stvorena izvesna veza između obe vladajuće kuće i sa tim mogućnost da se jednog dana sa te strane uhvati nit nemanjićske tradicije. Dovoljno ojačana za vlade Stevana II Kotromanića, bosanska država je osećala potrebnu meru snage da u jednom teškom času srpske državne krize preduzme na sebe ulogu vođa. Tvrtko Kotromanić dolazi na vlast dve godine pre smrti Dušanove i ima dovoljno prilike da sagleda sve nedaće njegovih naslednika i sve mane čitavog državnog sklopa njegova vremena. Po smrti Uroševoj i pošto je savladan pogranični dinasta između Bosne i Srbije, župan Nikola Altomanović, javlja se Tvrtko kao najozbiljniji pretendent na „presto mojih praroditelja, gospode srpske“. U Mileševu, na grobu Sv. Save, 1377. godine on stavlja na glavu krunu Nemanjića. Njegov politički program bio je mnogo prostiji od Dušanovoga i sa narodnog gledišta mnogo neposredniji. Mesto imperijalističkih težnji prema Carigradu i tuđem području, u Tvrtka se javila misao da stvori državu od našeg narodnog elementa. Po svom središnom položaju u srpsko-hrvatskim zemljama Bosna mu se činila kao predodređena da postane stožer nove države. Oko nje trebale su da se grupišu sve srpske zemlje, svejedno da li kao savezne države ili kao pokrajinske oblasti. Knez Lazar, videći potrebu stvaranja veće zajednice za borbu sa Turcima, razumeva tačno želje Tvrtkove, ne protestuje protiv njegove kraljevske krune i postaje mu jedan od najbližih saveznika. Nova država, čiji se gospodar zvao „kralj Srbljem, Bosni i Primorju“, širila se i prema zapadu. Iskoristivši nerede nastale u Mađarskoj posle smrti kralja Ljudevita, Tvrtko je osvojio najveći deo Dalmacije i 1390. god. svojoj tituli dodao je i nove atribute: kralja Dalmacije i Hrvatske. Tvrtkova država bila je, prema tome, nacionalna, srpsko-hrvatska. Ona samo nije bila jedinstvena po shvatanjima ondašnjeg vremena. U njoj se ukrštahu tri vere: pravoslavna, bogumilska i katolička, i tri elementa, razvijana pod tri političko-kulturne tradicije, pod primorskom, bosanskom i raškom. Slučaj Tvrtkova spajanja država bio je u mnogom sličan Nemanjinom: unutrašnji sastavni elemenat države bio je istog plemena ali raznih kultura. Znači, dužim sistematskim radom i tu, samo sad verovatno sa nešto više teškoća, mogao je da se postigne skoro isti rezultat, koji se postigao i ranije. Ali, na žalost, za to ne bi vremena. Već 1391. godine Tvrtko je pokojnik. Njegova krupna ličnost, koja bi mogla da naturi izvesna rešenja i da utiče sa energičnom doslednošću, bila je osamljena i nedovoljno shvaćena, i sa njim, kao i sa Dušanom, ležu u grob svi naši planovi o nečem većem.
Kada je pala i poslednja srpska država na kraju XV veka, jedini nosilac starih državnih tradicija beše sveštenstvo srpske crkve, a jedini vidni pomen stare slave i boljih dana prošlosti ponosne zadužbine vladarske.
Sav sjaj srpske pravoslavne crkve stvorila je dinastija Nemanjića. Ona je akcijom Sv. Save, posle Nemanjina učvršćivanja državnog središta u Raškoj, obezbedila toj crkvi prvenstvo nad svima ostalima u državi; ona je izagnala jeretike i bila kula pravoslavlja i učinila ga državnom verom; ona je najzad učešćem svojih mnogih članova u hijerarhiji i kaluđerstvu stvorila posebne intimne veze sa klirom i ušla potpuno u njegov krug. Najveći uspon vladalačke snage prati i najveći uspon crkve. Uz carstvo se diže i patrijaršija. Koliko je baš ona bila osećana kao državna potreba i docnije, kad se pod udarcima nesreća stalo sumnjati u korist carstva, vidi se najbolje po tom što nije upuštena kao cena za izmirenje sa carigradskom patrijaršijom, 1375. godine. Štedri pokloni, bogata imanja i sva pažnja prema manastirima trajali su dok je bilo starih vladalaca. Kasnije, svega toga vidno nestaje i nekad naročito štovani sveštenički stalež oseća svu težinu nestanka tog svog moćnog oslonca. Stari letopisi i rodoslovi, i po njima narodna tradicija, brižljivo pominju i beleže te dane stare slave, „svojih slavnih cara zadužbine“, i, kazujući spomen o njima, oživljavaju redovno i svu tradiciju istorije i mitsku lepotu tih potamnelih vremena.
Pored izvesnih drugih momenata ovo identifikovanje crkve i države u nemanjićskom periodu učinilo je najviše da se u pravoslavnom delu našeg naroda očuva jaka državna tradicija. Širokom asocijacijom ideja, pojam o našoj „srpskoj veri“ i „časnom krstu“ Boška Jugovića obuhvatao je svu našu prošlost i duhovni krug plemenske zajednice, koji je ostavljao spomen nečeg što je bilo bolje, svetlo i lepo, a u sadašnjosti živeo u osećanju istih uspomena, istih potreba i istih želja. Takvo izrađivanje narodne ideologije, na oči samo crkvensko ili versko, dolazilo je ponajviše otud što je viši duhovni život kroz nekoliko stotina godina predstavljalo sveštenstvo, živ nosilac nemanjićskih tradicija; što je protivnik bio „Agarjanin“ i nasilnik protiv njegove vere; i čitava borba za slobodu donosila sobom neminovnu potrebu da se zavojevač Turčin zameni Hrišćaninom i da se obnovi sve ono „carsko“, veliko i davno, što je palo i opustelo. Onog dana kad propoju stare zadužbine i sine kult stare slave, tog dana, znalo se, nastaće povratak slobode i boljeg života. Nije slučajno da su se glavna zborišta narodna nalazila oko manastira i crkava i da je mnogo nacionalnih pokreta od XVI do XIX veka imalo duhovna lica kao svoje vođe. Kad Boško Jugović odbija molbu Carice Milice, da ostane sa njom u Kruševcu, i govori:
A ja ti se ne bih povratio
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac!
Da mi reče družina ostala:
„Gle strašljivca Boška Jugovića!
On ne smjede poći u Kosovo,
Za krst časni krvcu proljevati
I za svoju vjeru umrijeti!“ —
on to ne govori, na usta narodnog pevača, kao oni mučenici iz prvih dana hrišćanstva, koji su umirali samo za veru, nego to kazuje kao idealisani vitez narodnog shvatanja, kome su vera i krst časni zajednički pojam borbe za slobodu, ličnu i državnu, i za slobodno održavanje plemenske tradicije, u kojoj je vera samo sastavni deo. On ne ide da gine za samu veru religije, nego za spas svoje nacije, za mogućnost njenog opstanka. Porušeni časni krstovi na crkvama samo su simvol pada slobode, i otud posle najrečitiji simvol njene obnove. Osećajući tu dublju vezu pojmova, opštu kod sveg našeg plemena, i mogao je jedan naš vladika, najrasniji među svima, pustiti da se njegovi junaci sa ponosom kunu „verom Obilića“.
Kad je u XV veku nestalo i poslednje srpske samostalne države i kad su prestale sve feudalno-državne i uže plemenske granice i turska uprava stvorila nove pašaluke, ostali su kao jedino zajedničko dobro svih potlačenih Srba — vera i jezik. Oni su sad spajali sve, čak i nacionalno manje svesne elemente ranije pocepanih srpskih država. Pećska patrijaršija prelazi sve ranije političke međe i uspeva da sve područje gde je bilo Srba uzme pod svoju duhovnu vlast. Ona svojim narodnim, odnosno slovenskim jezikom u opreci prema grčkim fanariotima, i svojim čitavim nacionalnim nasleđem postaje svestan nosilac ideje narodne zajednice. Svojom tradicijom, vezanom za staru srpsku državu, ona postepeno deluje na sve srpske elemente, pa čak i na one koji joj nisu ranije pripadali, kao što je, na primer, slučaj sa središnom i zapadnom Bosnom. I tako se, uticajem crkve, razvija interes za letopise i rodoslove „srpske gospode“, obnavlja se uspomena na njih i sa narodnom pesmom stvara se njihova slavna živa hronika. Knez Lazar postaje opšta „srpska kruna zlatna“, i Kočićev David iz daleke Krajine govori na narodska usta kad kočoperno odgovara austriskim vlastima: „Ne mere se svakom reći: Care Lazo, čestito koljeno!“ U narodnoj tradiciji naši pravi vladari su jedino Nemanjići. Nijedan od bosanskih kraljeva, sa Tvrtkom zajedno, ne ušavši u crkvenu tradiciju nije ušao ni u narodnu, čak ni u samoj Bosni. Zahvaljujući tome, u narodu je nestalo političke svesti o prvašnjim pojedinačnim državnim oblastima i gospodstvima. Crkva je s toga mogla da izrađuje novu jedinstvenost, uzimajući, prirodno, svoje obeležje kao najbitnije. Protivnici Islama i turskih gospodara, daleki i nepoverljivi prema Rimu, naši su se ljudi zbijali u sve jaču duhovno-versku zajednicu, osećali na čitavom prostranom području svojih naselja izvesnu istovetnost interesa, i tako svesno težili da se jednog dana ta istovetnost izrazi i jednom državnom tvorevinom. Ideja ujedinjavanja srpskog naroda u prošlosti, istovetnost nacionalnih želja „Srba svih i svuda“, plod je koliko ujedinjavajućeg robovanja pod Turcima, toliko i zajednice verskih i državno-nacionalnih tradicija nemanjićske države.
Koliko je u naših monaha za vreme robovanja pod Turcima bila razvijena slobodoljubivost i sveža tradicija o staroj državi, najbolji primer pruža jedan dokumenat iz 1597. god. Želeći oslobođenje od Turaka, neka naša crkvena lica behu čak ušla u veze sa papom, obećavajući mu priznanje njegove vrhovne vlasti, ako ih samo pomogne da dođu do cilja. Dva srpska kaluđera, Damjan i Pavle, kao predstavnici toga pokreta, uputila su papi Klimentu VIII jedan memorandum, čija prva polovina sadrži samu glorifikaciju dinastije Nemanjića i njihovih zasluga za crkvu. „To je pleme Nemanjića sveto i dobro“, vele oni papi, pa kako su oni izumrli i ostali bez potomaka, „za to, sada, naša zemlja plače“. U tom duhu, kako se govorilo papi, još se sigurno neposrednije govorilo narodu. Otud je razumljivo što srpska državna misao za vreme robovanja ne samo da nije utrnula, nego je čak, u čežnji i u stvorenom kultu, bila idealisana i dobila je, ovim širokim učešćem crkve i celog naroda, još dublji i jači koren.
Krajem XVI javljaju se na zapadu, a naročito na papskoj kuriji, veliki planovi da se Turci potisnu iz srednje Evrope i da se sa tim u vezi pomognu nastojanja balkanskih naroda za oslobođenjem. Zbog toga jača i interes za te narode i njihovu prošlost. Kad su početkom XVII veka stali vidno da izbijaju znaci turskog propadanja i da dolazi do većih poraza njihove vojske, samopouzdanje i kod balkanskih naroda poče da jača. Sa tim uporedo javlja se i svest o široj zajednici plemenskoj, u prvom redu slovenskoj. Dve velike slovenske države behu tad slobodne i prilično jake, Poljska i Rusija, i obe behu protivnice Turaka. Poljske pobede nad Turcima izazvaše kod našeg katoličkog dela naroda najlepše nade i oduševljene glorifikacije (Gundulićev Osman); a ruski interes za naše crkve i manastire stvori trajnije veze sa pravoslavnima. U te dve slovenske države upirahu se oči balkanskih hrišćana, da će, svesne svoje oslobodilačke misije, krenuti akciju protiv Turaka. Uzdalo se prirodno u osećanje slovenske i hrišćanske solidarnosti. U osvrtu na zajedničko poreklo i na slavnu prošlost pojedinih slovenskih plemena, obraća se od mnogih pisaca naročita pažnja slavnim stranicama srpske istorije. Prošlost sa toliko požrtvovanja i junaštva i viteške patnje davala je nesumnjivu garantiju da to pleme i u novom životu neće biti postidno pred ostalima u Slovenstvu. Srpsku prošlost sa priznanjem isticao je dubrovački Gundulić:
U njih svud se vitez hvali,
Koga krunom kopje obdari,
Stjepan Uroš i ostali
Od Nemanjić kuće cari.
U njih žive slava obilna,
Ku Kobilić steče mudri,
Kad handžarom cara silna
Na Kosovu smrtno udri.
Prosvjetlit se u njih hajo,
Ne zavideć sunce žarko,
Svilojević još Mihajo
I Kraljević junak Marko.
Njom se isto tako ponosio u XVIII veku i makarski franjevac Andrija Kačić Miošić, najpopularniji pesnik Dalmacije, kao i mnogi drugi pisci toga vremena.
U samom narodu izrađivala se ideologija vere u svoju zvezdu i kult pregalaštva; idealisanje junaka, kao Vuk Mićunović, koji se rvu i pre i posle Kosova. U jednoj varijanti klasične pesme o majci Jugovića nalazi se ova ponosna uteha njena, koja sadrži čitav nacionalni program jednog pobeđenog, ali ne satrvenog plemena:
Bogu hvala na njegovu daru!
Pa ih mlada ni rodila nisam
Da mi leže na meku dušeku,
Već da brane zemlju od dušmana.
Ne plačite, moje kćerce drage!
Ak' i jesu odletjeli ždrali,
Ostali su ptići ždralovići;
Hranićemo ptiće ždraloviće:
N a š e p l e m e p o g i n u t i n e ć e !
Uz tu ideologiju otpornog stava, izdržljivosti na tešku mestu i pregalaštva u potrebnom času, razvijala se sve to dublja svesnost o tešnjoj zajednici srpskog plemena, rasturenog na širokom području, ali spremnog da se sve krene u jednom pravcu. Pored crkvene akcije, veoma povoljne s toga što su pod turskom upravom sve srpske verske jedinice bile pod jednom vlašću, došla je od XVII i naročito od XVIII veka i književna. Ali, dok su se zapadni pisci oduševljavali opšte-slovenskim ili bolje panslovenskim idejama, kod našeg plemena, manje učena i manje maglovita, jačala je više svest o srpskoj zajednici i o njenoj užoj potrebi. Kult prošlosti imao je da posluži kao spona za zajednički rad u budućnosti.
Svest o srpskoj državnoj misli, odnosno o obnovi starog samostalnog državnog organizma, izbila je, jasna i određena, već krajem XVII veka, u vezi sa turskim porazom pod Bečom, i sa aktivnošću koju je razvijala Austrija među našim elementom, da je pomogne u suzbijanju Turaka. Sudbina nesrećnog grofa Đorđa Brankovića jedan je od veoma karakterističnih momenata u tom pogledu. Računajući na svoje ime i dovodeći ga u vezu sa poslednjim vladarima srpske despotovine, nesrećni Branković je uspeo da izazove kod svojih saplemenika želju i pristanak da rade na vaspostavljanju novog srpskog despotstva i da za tu stvar oduševi čak i pećskog patrijarha, Arsenija Crnojevića. Ovo je uzelo toliko ozbiljne razmere da je Austrija osetila za ustuk potrebu prisilnih sredstava, jer joj se činilo da bi vaspostavljanje srpskoga despotstva, ma i pod njenom vrhovnom zaštitom, razvilo opasne težnje i nova državljanska shvatanja kod Srba, što bi jednog dana moglo dovesti do želje za potpunom samostalnosti. God. 1689. Branković je uhvaćen i nije više puštan na slobodu, sve do smrti, 1711. godine.
Njegov slučaj veoma je poučan. Verovatno da je čitava misao o vaspostavljanju stare despotovine samo njegovo delo, poteklo ponajviše iz lične ambicije. Ali, nema sumnje da on to delo ne bi pokušavao u jednom elementu gde bi svest o prošlosti bila manje živa i gde ne bi bilo nikakvih želja i nadanja, makar i najtajnijih, da se obnove njena slava i sjaj. Još je manje verovatno da bi on u drugom nekom elementu naišao tako brzo na pristanak i na odziv tako rezervisanih i visokih dostojanstvenika kao što je jedan patrijarh, kad ti visoki dostojanstvenici ne bi bili uvereni da je pokret delo najmilijih narodnih osećanja. Da je to bilo tako vidi se ponajbolje iz živog saučešća za despotovu sudbinu. Narodni mučenik, rečit predstavnik udesa našeg plemena na razdoblju XVII i XVIII veka, — u doba kada se čitavo pleme razbijalo u dva ropstva, tursko i austrisko, i kada se doista nije znalo ili je bolje biti oslobođavan od novog zavojevača ili ostati pod pritiskom agarjanskog zuluma, — on je ostao zapamćen kao nosilac nečeg našeg narodnog i kao stradalnik radi svog velikog poverenja. Podmukla u sredstvima, veštija nego Turska, u brutalnosti njoj često ravna, a u cinizmu još i grublja, Austrija je značila jedno veliko razočaranje za one koji su se njoj obratili i jednu novu opasnost za sve koji su se u njoj stanili. Katolička i to verski strahovito isključiva, spahiska, militaristička i samo za dinastiju postojeća, Austrija je bila nova napast za naš elemenat, koji je želeo da se smiri i preda domaćinskom radu. Mesto odmora naš narod je imao da postane austriska mrtva straža prema Turcima, uvek gotov da bude prvi na udarcu i da u međuvremenu zatišja izdržava verska gonjenja i spahiska isisavanja. Već 1695. naricao je jedan naš kaluđer u Sent-Andriji, kako se naš narod nalazi u teškom položaju: beskućnik, koji je lišen svega dobra i stare postojbine, a koji u novoj otadžbini „nikakovo dobro ne priobreteli“. Ostali su svi „po zlu dobra čekajući“.
Nesrećni despot, pored tog ličnog primera srpske sudbine pod Austrijom, ostavio je i jedan veoma zanimljiv i uticajan pismeni pomen. To su njegove Hronike, opsežno delo o srpskoj prošlosti, sa nekih 2000 stranica ispisanog rukopisa. Nastalo u tradiciji srednjevekovnih hronika, Brankovićevo delo ima dosta starinskog i već onda izlišnog; ali, ono je, sa druge strane, prvi put na jeziku ako ne narodnom a ono bar narodu pristupačnom, iznosilo narodnu istoriju na široj osnovi, sa mnogo pojedinosti, i tim doprinosilo znatno da se interes za nju razvije još više. I doista, delo je, ma da neštampano, bilo predmet naročite pažnje i studije i imalo je dosta uticaja na izvesna lica XVIII veka. Tako je nesuđeni despot u dva pravca bio od neosporne koristi, ako ne u stvaranju a ono svakako u jačanju, osvežavanju i ukorenjivanju državne misli među srpskim elementom. Na nj nadovezuju svoja istoriska dela Pavle Đulinac (1765.) i Jovan Rajić (1794.); naročito ovaj drugi, čija je Istorija raznih slovvnskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov, iz tmi zabvenija izjataja“, bila glavno vrelo istoriskog obaveštavanja za čitave tri generacije srpskog društva, i koja je, sa svoje strane, veoma mnogo doprinela da se kod prosvećenijeg narodnog dela osveži i upotpuni slika naše prošlosti i pojačaju izvesne težnje za budućnost.
Srpski svet u oblasti Karlovačke Mitropolije imao je samo jedno preimućstvo nad ostalim delovima našega naroda, a to se sastojalo u tome što je, ipak, pored svih neprilika, dobivao više mogućnosti da. dođe u vezu sa zapadnom kulturom. Ma da ne u velikoj meri, on je to svoje preimućstvo iskorišćavao; ponekad, na žalost, na štetu nacionalne pripadnosti. Dobar deo naših obrazovanijih ljudi gubio je veze sa svojima, stideo se njihove zaostalosti, suviše skorojevićski uletao u nove kulture i društva i tu se pretapao i gubio. Ali, zato je drugi deo ostajao u narodu, vezan uza nj dubljim korenom i većom ljubavlju i nastojao da svojim stečenim znanjem digne nivo opšte prosvećenosti kod nas. Ti ljudi su u drugoj polovini XVIII veka produbljivali i našu nacionalnu svest. Ideja narodnosti, koja je u taj mah počela da osvaja Evropu, polako ali snažno, postavljala je, za razliku od Srednjeg Veka, nacionalno osećanje u širokom obimu daleko ispred svakog drugog. Mesto po verskoj pripadnosti, ljudi su imali da se opredeljuju u bliže zajednice plemenske i narodne po svom jeziku i po svojim običajima. Verske razlike ne mogu rastavljati ono što je po krvi i jeziku isto; tako se bar tvrdo verovalo u ono doba nove teorije. Nemac, bio protestant ili katolik, ostaje samo Nemac. Stidna borba Tridesetogodišnjeg Rata, kad je ustajao brat na brata samo radi verskih razlika, nije smela nikad više da se ponovi. Narodi imaju da traže ono što ih spaja, ne ono što ih rastavlja. Svest o zajedničkoj prošlosti, o istom jeziku, o jednakim običajima dovoljna je spona da narode, razjedinjene verskom borbom ili političkom sudbinom dovede do zajedničkih želja za budućnost. Te ideje, još i sad nedovoljno razrađene u našoj sredini, počele su da se već tada neguju kod nas. Propovedao ih je Dositej Obradović i njegovi sledbenici, sa namerom ondašnjih opšte-čovečanskih nastojanja, da ublaže oireke, da pojačaju nacionalni front i da dignu opštu narodnu svest.
No, zanimljivo, kod svih tih ljudi sa onu stranu Save i Dunava, preporod nacije iščekivao se ne iz njihove sredine, nego odonud gde su srž i prava snaga plemena. Srbiju je bila opšta želja. U njoj, ako vaskrsne, mogu doći do punog izraza prave narodne vrednosti. Srba u Karlovačkoj Mitropoliji suviše je mali broj da bi mogli krenuti nešto veliko. Posle, oni su bili pod Austrijom, pod jednom velikom silom, jednom od najvećih ondašnje Evrope, i njima, koji su gledali njena moćna sredstva, nije ni u snu padalo na um da stvore nešto protiv nje. Za Srbiju je, međutim, bilo nade. Turska je očevidno bila u opadanju, i naše pleme, ako se dovoljno spremi za veliki čas, može doći do svoje slobode. U XVIII veku još nije bilo jasno da li bi ta sloboda mogla biti sasvim samostalna; izgleda, čak, da se mislilo o tome pre u negativnom, nego u pozitivnom pravcu. Ali, bila je druga nada. Austriski Srbi mislili su da bi se rešenje našeg nacionalnog pitanja dalo izvesti na taj način što bi se Srbija oslobodila pomoću Austrije; odnosno što bi dolaskom većeg dela ili po mogućnosti svih Srba pod austrisku vlast bilo rešeno pitanje narodnog ujedinjenja i tim, prirodno, potencirana i narodna snaga. Kada je Josif II 1788. godine ušao sa Katarinom II u rat protiv Turaka, srpsko društvo u Austriji pozdravilo je taj korak kao prvu etapu narodnog oslobođavanja. Sam Dositej Obradović, sav oduševljen, klicao je povodom toga rata:
O, vek zlatni! O, mila vremena!
O, veselja i slatke radosti!
S e r b i j a j e n a š a i z b a v lj e n a,
B l a g a ž e lj a o d n a š e m l a d o s t i !
Serbija mila sad u nedri nosi
Cesarova slavna nasljednika,
Njega ljubi i s njim se ponosi,
Bosni kaže: Evo moja dika!
Sami Srbi u Srbiji u ono vreme primili bi bili austrisku vlast kao izbavljenjs, pored svih žalosnih iskustava njihovih sunarodnika sa onu stranu Save. Možda je kod svih, instinktivno, izbijalo uverenje da će svakako biti bolje po sve kad se ujedine, nego ovako kad jedan deo gazi Turčin, a drugi Austrijanac. Od Turaka nema se čovek čemu nadati; dok je Austrija u poslednje vreme, zahvaljujući liberalnim reformama Josifa II, dala svojim podanicima osetne olakšice. Ako se broj Srba u njoj poveća, onda će i njihov stav moći biti drukčiji: energičniji i praviji i u svakom slučaju sa više snage. Može se onda misliti kakvo je razočaranje nastupilo u srpskim redovima, kada se videlo da Austrija, ne postigavši željenog uspeha, napušta rat i sklapa mir sa Turcima, ostavljajući Srbe, dojučeranje saveznike, njihovoj sudbini! Stari Aleksa Nenadović rekao je tada one dobro zapamćene i programske reči na adresu austriskog cara: „Istina je, ja sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina za slobodu očevine moje vojevati i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam, niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali, zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugih učenih ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu — da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje“.
Veliki događaji francuske revolucije, koji su ustalasali čitavu Evropu i zauzeli sav interes velikih sila, odvratili su na izvesno vreme pažnju Austrije, a dobrim delom i Rusije, sa pitanja na Balkanu. Austrija je držala da su njeni interesi mnogo više ugroženi na zapadu nego na istoku; a Rusija, vezana mnogim obzirima za pruski dvor, nije mogla da izbegne iskušenju da se i sama ne uplete u raspravljanje zapadne krize, Srbija je, na taj način, ostala sama sa Turskom, odnosno upućena u glavnom na sebe samu.
Srbija sa kraja XVIII veka, još uvek na oči turski pašaluk, beše ipak u osnovi svojoj postala nešto drugo. Njeno srce, hajdučka i planinska Šumadija, u kojoj se bilo sleglo nekoliko naselja s crnogorske i hercegovačke krajine i gde su guste bukove šume davale dovoljno mogućnosti za četovanje i izbegavanje poterača, postala je ne samo pogodno područje opšteg zbega i sklonište nego i žarište za nove pokrete i stav oštrog otpora. Tu se po instinktu i po tradiciji našlo bilo sve što više nije moglo da podnosi zulum i što je na svoj način davalo oduške pritisku. Posle, austriska vojevanja po Srbiji od 1688.—1788., u četiri velika rata sa Turcima, gde su Srbi bili pozivani kao saveznici i gde su sa svom onda raspoloživom snagom učestvovali u borbi protiv dotadašnjeg gospodara, razvila su kod Srba buntovnu svest i spremnost za borbu i učinila od njih elemenat koji nije više lako dopuštao da se gazi po volji ma koga paše ili subaše. Dalje, naročito u drugoj polovini XVIII veka, u dodiru sa Srbima iz drugih krajeva, jačala je i opšta težnja da se jednom dokrajči robovaše Turcima, makar se njihova vlast zamenila nekom drugom. Uza sve to bio je pred očima i živ primer Crne Gore, koja se na prekretu XVII i XVIII veka oslobodila od Turaka i za sve ovo vreme sa uspehom izdržavala u borbi protiv neprijatelja. Najzad, rezultat Kočine Krajine, odnosno rusko-austriskog ratovanja protiv Turaka, dao je za Srbe izvesne olakšice, koje isto tako mogahu biti sa pravom tumačene kao napredak i kao etapa potpunoj emancipaciji. To beše ona mala samouprava, koju dobiše Srbi posle Svištovskoga Mira, a naročito proterivanje janičara iz Beogradskoga Pašaluka i zabrana da se u nj vraćaju. To sve učinilo je da se samopouzdanje srpskoga naroda podigne i da njegov stav bude odsada znatno drukčiji nego što je bio pre toga.
Taj stav pomogli su onda i drugi momenti. Protiv slobodoumnijih reforama sultana Selima III, koji je želeo da preporodi tursko carstvo, digla se u njegovoj državi velika opozicija. U našem susedstvu nju je predstavljao vidinski uzurpator Pazvan-Oglu, oko koga se behu sakupili i proterani janičari Beogradskoga Pašaluka. U odbranu od njih ugroženog pašaluka diže beogradski zapovednik, Hadži-Mustafa-paša, ne samo svoje sultanske čete, nego čak i Srbe, dozvolivši im da organizuju narodnu vojsku. To je doba kad je, po Memoarima prote Matije Nenadovića, vikao telal kroz sve kasabe: „Čuj, čovječe! Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, neka proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest. Koji to ne nabavi, pedeset štapa po tabani i pedeset groša globe!“ Taj fakat znači ni manje ni više nego čisto materijalno pripremanje za veliki obračun. Momentano on je imao da bude od koristi paši i sultanu; ali, uskoro, on može da postane i oružje protiv njih. Turci su to videli i sami i radi toga koraka su oštro osuđivali pašu kao srpskog prijatelja.
Upad Napoleonov u Egipat poremetio je unutrašnje sređivanje Turske. On je naterao sultana da odustane od oštrih mera protiv nezadovoljnika i da čak popusti u mnogim njihovim zahtevima. Janičari se vraćaju u pašaluk i brzo svršavaju sa svojim protivnicima. U Šapcu bi ubijen ugledni srpski knez Ranko Lazarević, a 1801. gine i sam Mustafa-paša u Beogradu. Vlast uzimaju stvarno poznate četiri dahije, sa jasnim programom: da u zemlji stvore stanje koje će biti po njihovoj volji. Oni pri tom nisu ustali samo protiv Srba, — ma da protiv njih, naravno, najviše, — nego i protiv svih onih Turaka, koji su podržavali raniji režim. Vuk Karadžić rečito opisuje stanje u zemlji kad dahije uzeše vlast: „Sad već ni sudija drugi nije bilo u zemlji osim daija i njiovi kabadaija i subaša: knezovi su poslije Adži-Mustaj-pašine smrti odma izgubili vlast u narodu, a i kadija, đe se koji nalazio, nije smijo od nji ni pomoliti svoga ćitapa. Oni su ljudma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje i drugo, što im se gođ dopalo, najposle stanu silovati žene i đevojke: izgonili su ji u kolo, da igraju pred njiovim anovima i čardacima, ili pred čadorima, pa koje su im se dopadale, one su uzimali k sebi.“
Prirodno je, da je u narodu počela reakcija protiv takvih postupaka. Srbin se više nije osećao kao prosta raja, sa kojom može činiti šta ko hoće. Savremenici kazuju da odmah, kao odgovor na turske postupke, učestaše hajdučke čete. „Poajduči se — veli Vuk — desetina naroda“. Stanoje Glavaš vodi najpoznatiju četu, u koju 1803. stupa Hajduk-Veljko; hajdukuje, isto tako i nešto oprezniji Kara-Đorđe Petrović; u Podrinju je najčuveniji harambaša Đorđe Ćurčija i dva slavna brata Nedića. Pored toga, oni počeše da se organizuju i za jači otpor, i to, što je veoma važno, u jednom obimu koji pokazuje širi pogled i razgranatije veze.
Ima jedna vest Save Tekelije da su Dositej Obradović i Petar Čardaklija prelazili u Srbiju i spremali tamo ustanak za 1802. godinu. Druge vesti govore da je iza pogibije Mustafa-paše, koji je bio slobodni zidar, od Lože Slobodnih Zidara dana misao da se uguši dahisko nasilje. Jedno je neosporno: da se već u jesen 1803. godine sa srpske strane ozbiljno radilo o tome da se digne veliki srpski ustanak protiv Turaka uopšte. Pivski arhimandrit Arsenije Gagović saopštio je u Petrogradu tajnom savetniku Dimitriju Tatiščevu: da je on došao u Rusiju kao izaslanik hercegovačkog mitropolita, da pita kako bi se ruski car odnosio prema jednom ustanku hercegovačkih hrišćana i drugih Srba, pa da prema tom podesi svoje ponašanje. Kaluđer je tom prilikom govorio, u ime najznatnijih ljudi Srbije i Hercegovine, da bi oni najvoleli doći pod rusku vlast; ali, ako car zbog udaljenosti ili drugih nekih razloga ne bi pristao na to, to bi oni obrazovali „carstvo Slavjano-Serbskoje“ i molili bi onda da im jedan od velikih knezova postane „carem“. Gagović je posle toga bio primljen od cara Aleksandra I i nagrađen. Ruska vlada bila je uzela u ozbiljno razmatranje tu predstavku rečitog arhimandrita i nalazila je, da sad nije za takav pokret pravi čas. Njena glavna pažnja bila je usredsređena na Francuze i, prirodno, nije joj bilo u taj mah do toga da sebi stvara neprilike i na turskoj strani. Rusija je s toga preporučivala da se Srbi u taj mah strpe. Turska očevidno slabi iz dana u dan i neće dugo trebati kad će Srbi sa malo napora doći do svoje slobode.
Ali, Srbima je gorelo tle pod nogama. Dahiski zulum nije mogao da se podnosi bez katastrofe. Opomene, saveti i upućivanja na strpljenje čine se pomalo kao ironija onome koji je skoro u ropcu. Srbi su uputili jednu tužbu sultanu u Carigrad; ali, mesto da pomogne, ona je samo štetila. Turski javašluk u čitavoj upravi nije pravio izuzetka ni u krupnijim pitanjima, a kamo li kad nekoliko srpskih poglavica, otud sa periferije države, podnose tužbu na izvesna nasilja. I, prirodno, iz Carigrada se nije niko makao da ispita stvar. Dahije su, međutim, saznale za tužbu i, bojeći se da se ona ne bi ponovila i ipak skrenula pažnju na sebe, oni odlučiše: ne da poprave sebe, nego da kazne raju. Među Srbima naročito su bili kivni na dva kaluđera, na Hadži-Đeru i Hadži-Ruvima. Ovaj poslednji je pisao neka pisma; on je iz Bogovađe prešao u Studenicu, a iz Studenice išao i dalje u svet, i tek pred ustanak stigao je natrag. Po poznatoj Višnjićevoj pesmi, njih su dahije okrivljavale, jer da znadu „zlato rastapati“
I sa njima sitne knjige pisat
Nas dahije caru opadati,
Oko sebe raju sjetovati.
Srbi su se počeli, u isto vreme, užurbano dogovarati da zlo dokrajče. Već u leto 1803. bilo je pregovora sa zemunskim trgovcima za nabavku municije. Ima uz to mnogo vesti da je Karađorđe od leta do jeseni 1803. krstario kroz Šumadiju i pripremao ljude za opšti ustanak. U isto vreme i Aleksa Nenadović piše neka pisma i šalje poruke susednim austriskim vlastima.
Nema pouzdanih podataka da utvrde: koliko ima zajedničkog ili bliže veze u svemu ovom što su radili Gagović, Hadži-Ruvim, Karađorđe i drugi; ali, nama se danas sve više čini verovatno da je u svemu ovom radu bilo nekih dodirnih tačaka i da čitav ustanak od 1804. nije samo spontana momentana reakcija, kako se dosad uzimalo. Da je to tako uverava nas donekle i jedno veoma važno pismo Petra I Petrovića, ako je autentično, upućeno Hadži-Danilu Paštroviću u Dečane, 10. januara 1804. U tom pismu vladika Petar izrično veli da nameravaju Crnogorci i „Srbi s beogradske strane“ skočiti na oružje i početi veliko delo oslobođenja. Najposle, za izvesnu širu akciju srpskog ustanka govorilo bi i to što je bački vladika Jovan Jovanović još 14. januara 1804., dakle pre ustanka, pisao petrogradskom mitropolitu, opisujući teško stradanje srpsko, i napominjao mu da Srbi veliku nadu polažu u moćnog pravoslavnog cara.
Dosad se obično uzimalo da je Prvi Ustanak buknuo kao neposredna reakcija na seču knezova i da je čist spontani akt Šumadije. Po ovim vestima, koje gore spomenusmo, stvar bi izgledala dosta drukčija, Seča knezova, prema ovom, došla bi kao posledica dahiskih obaveštenja o ozbiljnim pripremama za ustanak, kao njihovo sredstvo da se akcija uguši u klici i da se narod sasvim obezglavi; i to u sred zime, pre nego što gora olista, i dok su još svi domaćini u svojim kućama. Na seču knezova izbija onda ustanak, doista kao neposredan, ali donekle već spremljen odgovor. Brzina, kojom se on raširio po zemlji, i uspesi, koje je odmah postigao, svedoče dovoljno da je stvar bila i ranije ugovarana. Prema tome, ustanak je bio uglavljen pre, samo nije bilo određeno kad će da počne. Inicijativu u tom pravcu uzeli su Turci i tim donekle preduhitrili ustanak, bar u zemljama van Šumadije.
Sve ovo pripremanje i veze ustanika iz raznih naših krajeva: iz Šumadije, Crne Gore, Hercegovine i Vojvodine daju jedan važan kriterij za prosuđivanje kako je narodna svest zajednice bila jaka i živa i kako je bila vanredno lepo upućena u dobrom pravcu. Na početku XIX veka, još gotovo svi roblje, Srbi jasno hoće zajedničko oslobođenje, i, verovatno, samo jednu državu, Gagovićevo „c a r s t v o s l a v j a n o – s e r b s k o j e “. Pravac njihove nacionalne politike određen je već tada. Vođstvo u toj politici dopalo je, sasvim prirodno, najsilnijem pokretaču i najaktivnijem članu zajednice, buntovnoj i herojskoj Šumadiji.