Везак везла Златија дјевојка
на ђерђефу у бијелу двору,
док долеће зелена јабука
те је Злати у крило панула.
Гледа Злата, оклен је јабука. 5
Док завика танана робиња:
— Аој, Злато, жалосна ти мајка,
умрије ти твој мили Мујага!
Долетјела сеја Мујагина,
у црну се свилу замотала, 10
бацила ти на пенџер јабуку.
Кад је Злата ријеч разумдла,
ђерђев паде, Злата не устаде,
већ умрије у бијелу двору.
У то доба Мују понијеше, 15
а Златију опремила мајка.
Однесоше Злату и Мујагу
до мезара у зеленој башчи.
Кад су били ситнијем сокаком,
сјаји сокак на четири стране: 20
на Мујаги чоха окићена,
седамдесет и седам махрама,
а на Злати ни броја им нема.
Кад су били Беговој џамији,
рони сузе мало и велико. 25
Кад су били вјечноме мезару,
говориле аге Сарајлије:
— Покидајте са мејита злато!
Са Мујаге скидају махраме,
све скидоше, једну не могоше, 30
што је Злата на прстену дала,
кад је Муји лице обећала.
Укопаше Злату и Мујагу.
Из мезара цвијеће проницало,
проницало па се савијало 35
са мезара једног до другога.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 515-516.
