Васа Решпект/VI
VI
Васа постаде већ повећи.
Васа се није рђаво учио, и рад је даље учити. Отац рад би га учити, али тако да иде у богословију, а после опет у калуђере, да постане владика, екселенција.
Треба знати да су Сент-Андрејци своје синове радо давали у калуђере, да постану владике, у солдате, да постану ђенерали; ако се то покида, онда за адвокате и трговце. Чика Игња страшно је мрзио адвокате. Увек би сину говорио: "Хоћеш ваљда да будеш адвокат? Од тог неће ништа бити! То су варалице! Има их као кусих паса". Када је видео да се два пса кољу, рекао би: "Гле како алегирају"[1]. Кад је питао Васу хоће ли у калуђере да постане владика, он је казао да воли бити хусар него владика. И већ од дванаест година деран треба на што да се одважи, да не буде од њега клуподер. Али Васа неће да буде друго него хусар. Ту чика Игњи ни битка не помаже.
Док је мати живела, донде је још све добро ишло: Васа је имао заштите. До душе, сирота мати јако га је мазила, што строгом оцу није ишло у рачун. Мати му крадом додавала што за децу није, као новац, и научио се коцкати, па после и картати. Почео је од "фрише фире", па ће доцније дотерати до "макау".
Већ у детињству су му решиле судбу две крајности: претерана строгост очева и материно мажење. Измеђ њих ће сад као измеђ Сциле и Харивде бродити, но хоће ли добра пристаништа наћи, видећемо. Боље је да је отац мало попустљивији био, а мати оштрија.
После материне смрти отац је држао газдарицу, - а да шта ће? - а покрај газдарице једну малу девојчицу, Аницу, једно сироче две године од Васе млађе.
Газдарица, Софија стара, није баш у вољи имала Васу, јер се у ћуди много са оцем слагала, па доказивала[2] све, и због ње је много пута био Васа лупан. Аница, пак, држала је Васи страну, и увек му сваку опасност доказивала. Увек би плакала кад отац Васу туче. Искрена, добра душа!
Васа је у битке тако већ огуглао да је напослетку примао их као свакидашњи хлебац.
Деца му се ругала: "решпект". Био је врло куражан, па кад му ко то рече, а он јуриши на шегрте и ђаке, ма их колико било. У нужди и камењем се помагао. Већ из далека је на сокаку познао ко ће га задиркивати, па већ иде да га туче пре него што ће му викнути: "решпект".
Тако једаред види из далека једног који му обично "решпект" подвикиваше. Васа је на сокаку, а отац му стоји код капијских врата, раскречио ноге, па пуши, и гледи дерана. Васа види оца, приђе к њему па рече:
- Отац.
- Шта ћеш?
- Видиш оног онамо?
- Па онда?
- Па онда, туци ме најпре.
- Зашто?
- 'Оћу оног тамо да тучем, па волем напред бити бивен, јер ћеш ме и онако после тући.
- А зашто да га тучеш?
- Чућеш, викнуће ми: "решпект".
Отац га ухвати за кику, продрма га и заошија унутра.
Васа, ако и јесте био несташан и много пута казну заслужио, ипак свет га је држао за много горег него што јесте. Држали га за најневаљалије дериште у вароши. Кад је који отац корео своје дете, увек би рекао: "Бићеш као Васа Решпектов". Све неваљалство је у њему сабијено, тако су мислили, и никад неће бити добар, већ је рођен рђав. Родитељи су деци забрањивали с њиме дружити се, напослетку се и сама деца испред њега уклањала, да већ ни друштва ни друга није имао.
Нема више материнске руке, отац неутолив; ником се не може изјадиковати, јер никог нема; ништа му се не верује, ма најистинитије што рекао. Тако је био већ као дете презрен и сам себи остављен. Није чудо што је све гори дивљак бивао.
Само једина Аница имала је саучешћа. Она је плакала кад би он патио. Кад га газдарица глађу казни, она сирота откида од својих уста, или мало невидимке на страну метне са сиром резанаца, пите, меса, па му крадом у качару однесе, и ту, у једном већем бурету сакривен, Васа једе. Аница стоји код бурета, на једно уво слуша полуокренута вратима да не изненади газдарица, па опет гледи како Васа једе. Сваки залогај Васин чини јој се да га она прогутала, кад види како Васа слатко једе. Када је крај, Васа се извуче из бурета, а Аница га детињски загрли и пољуби, па, заруменив се, с влажним очима из качаре истрчи.
Бог зна како осећање Аницу Васи веже!
И она је сироче, те како сироче. У гладној години, у оравској вармеђи, жупанији где се тако снажни словачки момци и девојке рађају, а жита није ни видети, јер су саме горе; у гладној години, кад ни кромпир није родио, људи и деца су од глади умирали. Спусти се од горе, реком Вагом, у Дунав једна лађа, и доплови до Пеште. У тој су лађи премрле од глади словачке породице. Ту су сад на баиру[3] децу куповали и продавали. То јест, куповали су и продавали не онако баш као робље, као на пример у Африци, но сасвим по модерно хришћанском начину. Словаци моле да се смилују на децу и да их узму "под своје". Милосрдни људи узму их, који мушко који женско, па још родитељу даду по форинт-два "као бакшиш". Тако је покојна тетка Сара баш онда у Пешти на вашару била, и видевши код дунавског баира како децу носе, смилује се и она и узме једно девојче од пет година, да за њ два форинта и однесе кући.
Чика Игња није се томе противио. Шта више узео је као неку срећу, као аманет. Дете се звало Ханка, но после постаде Аница. То је ова наша Аница, добра душа.
Објашњења[уреди]
[1] - Алегирати, латин. allegare, наводити, упућивати.
[2] - У смислу: казивала му све.
[3] - Баир, арап., необрађена земља, овде у смислу обала.