Vasa Rešpekt/VI
VI
Vasa postade već poveći.
Vasa se nije rđavo učio, i rad je dalje učiti. Otac rad bi ga učiti, ali tako da ide u bogosloviju, a posle opet u kaluđere, da postane vladika, ekselencija.
Treba znati da su Sent-Andrejci svoje sinove rado davali u kaluđere, da postanu vladike, u soldate, da postanu đenerali; ako se to pokida, onda za advokate i trgovce. Čika Ignja strašno je mrzio advokate. Uvek bi sinu govorio: "Hoćeš valjda da budeš advokat? Od tog neće ništa biti! To su varalice! Ima ih kao kusih pasa". Kada je video da se dva psa kolju, rekao bi: "Gle kako alegiraju"[1]. Kad je pitao Vasu hoće li u kaluđere da postane vladika, on je kazao da voli biti husar nego vladika. I već od dvanaest godina deran treba na što da se odvaži, da ne bude od njega klupoder. Ali Vasa neće da bude drugo nego husar. Tu čika Ignji ni bitka ne pomaže.
Dok je mati živela, donde je još sve dobro išlo: Vasa je imao zaštite. Do duše, sirota mati jako ga je mazila, što strogom ocu nije išlo u račun. Mati mu kradom dodavala što za decu nije, kao novac, i naučio se kockati, pa posle i kartati. Počeo je od "friše fire", pa će docnije doterati do "makau".
Već u detinjstvu su mu rešile sudbu dve krajnosti: preterana strogost očeva i materino maženje. Izmeđ njih će sad kao izmeđ Scile i Harivde broditi, no hoće li dobra pristaništa naći, videćemo. Bolje je da je otac malo popustljiviji bio, a mati oštrija.
Posle materine smrti otac je držao gazdaricu, - a da šta će? - a pokraj gazdarice jednu malu devojčicu, Anicu, jedno siroče dve godine od Vase mlađe.
Gazdarica, Sofija stara, nije baš u volji imala Vasu, jer se u ćudi mnogo sa ocem slagala, pa dokazivala[2] sve, i zbog nje je mnogo puta bio Vasa lupan. Anica, pak, držala je Vasi stranu, i uvek mu svaku opasnost dokazivala. Uvek bi plakala kad otac Vasu tuče. Iskrena, dobra duša!
Vasa je u bitke tako već oguglao da je naposletku primao ih kao svakidašnji hlebac.
Deca mu se rugala: "rešpekt". Bio je vrlo kuražan, pa kad mu ko to reče, a on juriši na šegrte i đake, ma ih koliko bilo. U nuždi i kamenjem se pomagao. Već iz daleka je na sokaku poznao ko će ga zadirkivati, pa već ide da ga tuče pre nego što će mu viknuti: "rešpekt".
Tako jedared vidi iz daleka jednog koji mu obično "rešpekt" podvikivaše. Vasa je na sokaku, a otac mu stoji kod kapijskih vrata, raskrečio noge, pa puši, i gledi derana. Vasa vidi oca, priđe k njemu pa reče:
- Otac.
- Šta ćeš?
- Vidiš onog onamo?
- Pa onda?
- Pa onda, tuci me najpre.
- Zašto?
- 'Oću onog tamo da tučem, pa volem napred biti biven, jer ćeš me i onako posle tući.
- A zašto da ga tučeš?
- Čućeš, viknuće mi: "rešpekt".
Otac ga uhvati za kiku, prodrma ga i zaošija unutra.
Vasa, ako i jeste bio nestašan i mnogo puta kaznu zaslužio, ipak svet ga je držao za mnogo goreg nego što jeste. Držali ga za najnevaljalije derište u varoši. Kad je koji otac koreo svoje dete, uvek bi rekao: "Bićeš kao Vasa Rešpektov". Sve nevaljalstvo je u njemu sabijeno, tako su mislili, i nikad neće biti dobar, već je rođen rđav. Roditelji su deci zabranjivali s njime družiti se, naposletku se i sama deca ispred njega uklanjala, da već ni društva ni druga nije imao.
Nema više materinske ruke, otac neutoliv; nikom se ne može izjadikovati, jer nikog nema; ništa mu se ne veruje, ma najistinitije što rekao. Tako je bio već kao dete prezren i sam sebi ostavljen. Nije čudo što je sve gori divljak bivao.
Samo jedina Anica imala je saučešća. Ona je plakala kad bi on patio. Kad ga gazdarica glađu kazni, ona sirota otkida od svojih usta, ili malo nevidimke na stranu metne sa sirom rezanaca, pite, mesa, pa mu kradom u kačaru odnese, i tu, u jednom većem buretu sakriven, Vasa jede. Anica stoji kod bureta, na jedno uvo sluša poluokrenuta vratima da ne iznenadi gazdarica, pa opet gledi kako Vasa jede. Svaki zalogaj Vasin čini joj se da ga ona progutala, kad vidi kako Vasa slatko jede. Kada je kraj, Vasa se izvuče iz bureta, a Anica ga detinjski zagrli i poljubi, pa, zarumeniv se, s vlažnim očima iz kačare istrči.
Bog zna kako osećanje Anicu Vasi veže!
I ona je siroče, te kako siroče. U gladnoj godini, u oravskoj varmeđi, županiji gde se tako snažni slovački momci i devojke rađaju, a žita nije ni videti, jer su same gore; u gladnoj godini, kad ni krompir nije rodio, ljudi i deca su od gladi umirali. Spusti se od gore, rekom Vagom, u Dunav jedna lađa, i doplovi do Pešte. U toj su lađi premrle od gladi slovačke porodice. Tu su sad na bairu[3] decu kupovali i prodavali. To jest, kupovali su i prodavali ne onako baš kao roblje, kao na primer u Africi, no sasvim po moderno hrišćanskom načinu. Slovaci mole da se smiluju na decu i da ih uzmu "pod svoje". Milosrdni ljudi uzmu ih, koji muško koji žensko, pa još roditelju dadu po forint-dva "kao bakšiš". Tako je pokojna tetka Sara baš onda u Pešti na vašaru bila, i videvši kod dunavskog baira kako decu nose, smiluje se i ona i uzme jedno devojče od pet godina, da za nj dva forinta i odnese kući.
Čika Ignja nije se tome protivio. Šta više uzeo je kao neku sreću, kao amanet. Dete se zvalo Hanka, no posle postade Anica. To je ova naša Anica, dobra duša.
Objašnjenja[uredi]
[1] - Alegirati, latin. allegare, navoditi, upućivati.
[2] - U smislu: kazivala mu sve.
[3] - Bair, arap., neobrađena zemlja, ovde u smislu obala.