Васа Решпект/III
III
Сент-Андрејци су од вајкада врло гостољубиви. Седам цркава, свака има свој "храм", и онда онамо долазе господа и сељани, да прославе. Особито "Храм Преображенија" на гласу је у "Преображенској Цркви". и многи долазе из Пеште и Будима. Дођу чак из доње земље, Бачке, Баната и Србије. Већ у очи Преображенија многи се странци показују и "великолепно бденије" посећују. Други дан, то јест о храму, бива дупком пуна црква.
Тако једне године на Преображеније, баш 6 августа по старом, стече се силан народ. Дан што може бити леп, чисто азурско небо, топло али без препеке. У цркви служи се света летурђија. Црква пуна. Који онде места нема, тај је у порти, и онде се чује служба. Један младић, прави Сент-Андрејац, у порти разгледа плоче што мртве покривају. Пред врати на десно једна плоча, клекне па на њој чита: "Здъ почиваеть рабь божiй С... O..., поживе лъть 87. г. 17..." Остало изглађено. Један "Сербијанац" у антерији и димлијама стоји до њега и пита га ко ту лежи.
- Мој дед, рече, живео 87 година, а ја Бог зна хоћу л' половину доживети. Он је дошао из Србије са оцем, под Чарнојевићем, као дете, са још два брата. А ко сте ви?
- Ја сам Јанаћ Сарајлија, трговац из Београда, Дошао сам у Пешту трговине ради, мало код Милоша (Тако се звао у Пешти један трговац.).
- Па где сте одсели, и где ћете ручати?
- Тамо у биртији.[1]
- Ви сте данас мој гост.
- Евала!
Сад јеванђеље читају, прангије пуцају, Србијанац се једнако крсти, моли се Богу.
После службе Сент-Андрејци "фатају" госте. Ту странац не сме у биртију; сваки дочепа једног, два или више гостију, па с њима својој кући. Треба и то знати да су у Сент-Андреји најгоре гостионице, јер Сент-Андрејци од гостионичара госте одмамљују, па не могу на крај изићи. За то у Сент Андреји у биртији ретко да има добра вина.
Сад тај младић доведе Србијанца у једну стародревну кућу, недалеко од Преображенске Цркве. Једна стара капија с бока, а с фронта мала ниска врата. Кад уђеш, басамак доле, на лево два басамака горе, па соба, па опет три басамака више, па соба: нешто ориентално-европски. Кућа, или кућица, зидана 1700 године.
- Ето видиш, ту је тај живео што сам му плочу читао.
Кад су ушли, а већ ту је било више страних гостију. Наш младић није био прави домаћин ове куће; данас је и он гост, али тек кућа му је дедовина. Његов сродник је прави домаћин, али може и он кога хоће довести. То је Влада Огњан.
Гости се представе и брзо се упознаду. Најлакше је тако приликом "храма" упознати се. Служе шљиву, хлеб и ракију, па ето и ручка. После ручка оду да виде коло у порти. Опет се врате, приспе време вечери. Та ће раније почети и свршити се, јер ће бити у школи бал.
Баш да се вечера сврши, а нашем полу-домаћину, томе младићу који је Србијанца довео, донесу са поште писмо.
Младић тај звао се Војко Огњан.
Чита писмо, на лицу му се боја мења. Пусти писмо на сто.
- Дакле умро сиромах Васа!
- Наш Васа! Васа Огњан! Васа Решпект!
Сви од родбине зачуђени; читаш на једном лицу задовољство, на другом сажаљење. Странци забленуто гледе.
Од родбине неко рече:
- Нека га, добро једаред што је скончао!
Други опет:
- Штета! Био је Mordkerl,[2] јунак!
Војко уздахне; њему је најтеже било.
- Сад нећу ићи на бал. Сви спомени његова жалосна жића сабили ми се у главу. Ко хоће, нек иде на бал; ко остане, томе ћу испричати живот тог несрећника, ког из свег срца жалим.
Неколико њих кажу да неће ићи на бал, само да чују какав је то човек. Ту остаде и Јанаћ Сарајлија.
Објашњења
[уреди][1] - Биртија, нем. Wirtshaus, крчма.
[2] - Mordkerl, нем. ђидо, делија.