Vasa Rešpekt/III
III
Sent-Andrejci su od vajkada vrlo gostoljubivi. Sedam crkava, svaka ima svoj "hram", i onda onamo dolaze gospoda i seljani, da proslave. Osobito "Hram Preobraženija" na glasu je u "Preobraženskoj Crkvi". i mnogi dolaze iz Pešte i Budima. Dođu čak iz donje zemlje, Bačke, Banata i Srbije. Već u oči Preobraženija mnogi se stranci pokazuju i "velikolepno bdenije" posećuju. Drugi dan, to jest o hramu, biva dupkom puna crkva.
Tako jedne godine na Preobraženije, baš 6 avgusta po starom, steče se silan narod. Dan što može biti lep, čisto azursko nebo, toplo ali bez prepeke. U crkvi služi se sveta leturđija. Crkva puna. Koji onde mesta nema, taj je u porti, i onde se čuje služba. Jedan mladić, pravi Sent-Andrejac, u porti razgleda ploče što mrtve pokrivaju. Pred vrati na desno jedna ploča, klekne pa na njoj čita: "Zdъ počivaetь rabь božiй S... O..., požive lъtь 87. g. 17..." Ostalo izglađeno. Jedan "Serbijanac" u anteriji i dimlijama stoji do njega i pita ga ko tu leži.
- Moj ded, reče, živeo 87 godina, a ja Bog zna hoću l' polovinu doživeti. On je došao iz Srbije sa ocem, pod Čarnojevićem, kao dete, sa još dva brata. A ko ste vi?
- Ja sam Janać Sarajlija, trgovac iz Beograda, Došao sam u Peštu trgovine radi, malo kod Miloša (Tako se zvao u Pešti jedan trgovac.).
- Pa gde ste odseli, i gde ćete ručati?
- Tamo u birtiji.[1]
- Vi ste danas moj gost.
- Evala!
Sad jevanđelje čitaju, prangije pucaju, Srbijanac se jednako krsti, moli se Bogu.
Posle službe Sent-Andrejci "fataju" goste. Tu stranac ne sme u birtiju; svaki dočepa jednog, dva ili više gostiju, pa s njima svojoj kući. Treba i to znati da su u Sent-Andreji najgore gostionice, jer Sent-Andrejci od gostioničara goste odmamljuju, pa ne mogu na kraj izići. Za to u Sent Andreji u birtiji retko da ima dobra vina.
Sad taj mladić dovede Srbijanca u jednu starodrevnu kuću, nedaleko od Preobraženske Crkve. Jedna stara kapija s boka, a s fronta mala niska vrata. Kad uđeš, basamak dole, na levo dva basamaka gore, pa soba, pa opet tri basamaka više, pa soba: nešto orientalno-evropski. Kuća, ili kućica, zidana 1700 godine.
- Eto vidiš, tu je taj živeo što sam mu ploču čitao.
Kad su ušli, a već tu je bilo više stranih gostiju. Naš mladić nije bio pravi domaćin ove kuće; danas je i on gost, ali tek kuća mu je dedovina. Njegov srodnik je pravi domaćin, ali može i on koga hoće dovesti. To je Vlada Ognjan.
Gosti se predstave i brzo se upoznadu. Najlakše je tako prilikom "hrama" upoznati se. Služe šljivu, hleb i rakiju, pa eto i ručka. Posle ručka odu da vide kolo u porti. Opet se vrate, prispe vreme večeri. Ta će ranije početi i svršiti se, jer će biti u školi bal.
Baš da se večera svrši, a našem polu-domaćinu, tome mladiću koji je Srbijanca doveo, donesu sa pošte pismo.
Mladić taj zvao se Vojko Ognjan.
Čita pismo, na licu mu se boja menja. Pusti pismo na sto.
- Dakle umro siromah Vasa!
- Naš Vasa! Vasa Ognjan! Vasa Rešpekt!
Svi od rodbine začuđeni; čitaš na jednom licu zadovoljstvo, na drugom sažaljenje. Stranci zablenuto glede.
Od rodbine neko reče:
- Neka ga, dobro jedared što je skončao!
Drugi opet:
- Šteta! Bio je Mordkerl,[2] junak!
Vojko uzdahne; njemu je najteže bilo.
- Sad neću ići na bal. Svi spomeni njegova žalosna žića sabili mi se u glavu. Ko hoće, nek ide na bal; ko ostane, tome ću ispričati život tog nesrećnika, kog iz sveg srca žalim.
Nekoliko njih kažu da neće ići na bal, samo da čuju kakav je to čovek. Tu ostade i Janać Sarajlija.
Objašnjenja[uredi]
[1] - Birtija, nem. Wirtshaus, krčma.
[2] - Mordkerl, nem. đido, delija.