Васа Решпект/0
Предговор Др. Јована Скерлића
Последњих петнаестак година два наша старија писца су књижевно васкрсла. То су Јован Ст. Поповић и Јаков Игњатовић. Поповић, који је од шездесетих година прошлога века почео падати у репертоар скромних дилетантских и путничких позоришних дружина, око 1900 године победнички се вратио у књижевност и на велику позорницу Јаков Игњатовић у последњим годинама свога живота осетио је горчину заборава, публика се отпадила од њега, а књижевна критика, у колико је тада у опште и било, смањивала га је, одрицала, гурала у назад, све то више из политичких но књижевних разлога. У последње време, и књижевна критика и читалачка публика поправиле су ту велику неправду учињену према старом и заслужном писцу, и данас влада неподељено мишљење да је Јаков Игњатовић један од првих и најкарактеристичнијих реалиста наших, један од најоригиналнијих и најјачих талената у нашој књижевности, у свакоме случају писац који и данас заслужује и може да се чита.
Српска Књижевна Задруга може се похвалити да се у њој, још у доба реакције према несхваћеном Игњатовићу, видела историјско-књижевна вредност његових романа. 1900 године издала је Српска Књижевна Задруга један од најпопуларнијих и у своје доба најчитанијих његових романа, Милана Неранџића, са предговором Г. Момчила Иванића у којем се са више правде и признања говори о Игњатовићу као писцу. У својим књижевним програмима Српска Књижевна Задруга је обећала да ће издати и Игњатовићев роман Вечити Младожења, који је остајао изгубљен у већ ретким примерцима Српске Зоре за 1878, 1910 изишао је тај сочни и снажни роман, можда најбоље књижевно дело Игњатовићево, и то је било читаво једно мало откровење за данашње читаоце. Најбољи живи романсијер српскохрватске књижевности, Г. Љубомир Бабић Ђалски, био је задивљен снагом и замашајем Вечитог Младожење, и у једном писму приређивачу тога романа са дивљењем је говорио о дотле непознатоме му Игњатовићу. Роман се допао великој публици својом занимљивошћу и хумористичном страном својом, живописним и забавним личностима које се у њему са много живота крећу; књижевној критици се Вечити Младожења допао као широка и крепка слика једне средине, као један докуменат нашега народнога живота у прошлости. Тај успех охрабрио је Српску Књижевну Задругу да убрза и изда и други роман Јакова Игњатовића, Васу Решпекта, који је врло мало познат и који до сада никако није издаван у засебну књигу.
Васа Решпект, иде у боље Игњатовићеве романе. Он је из оног плодног периода Игњатовићеве духовне и књижевне зрелости, из седме десетине прошлога века, година равнотеже у његовој немирној глави, када се био сасвим ослободио романтичарских фантазија и утицаја из своје младости и када године старости и неуредан и пуст живот још нису били оштетили његове књижевне способности. Седамдесетих година Игњатовић је био на врхунцу свога књижевнога стварања. Тада је написао најбоља и најзрелија своја књижевна дела, три одлична романа: Трпен спасен (1874-1875), Васа Решпект (1875) и Вечити Младожења (1878). Сва та три романа остала су мало позната: Трпен Спасен, велики "роман у три књиге", остао је недовршен у Србадији за 1874-1875, и рђаво је довршен невероватно слабом шаљивом игром Адам и Берберин (1881); Вечитог Младожењу прештампала је Српска Књижевна Задруга из Српске Зоре за 1878 ; Васа Решпект прештампава се сада из Отаџбине за 1875 годину, где је био у целини штампан.
У низу Игњатовићевих романа Васа Решпект има засебно место. То је авантуристички, пикарски роман, врсте Ле Сажова Жила Бласа, широка слика једног живописног и занимљивог типа, као Милан Неранџић, као Љуба Чекмеџић (1862), као Трпен спасен, који би могао носити наслов Ђока Глађеновић. Али у оном делу где се описује трагедија посрнуле породице Стеве Огњана, то је и социјални роман, приказ пропадања једне српске грађанске породице на несолидном основу, и подсећа на социјалне романе Игњатовићеве као што су Чудан Свет (1868-1869), Вечити Младожења, Стари и Нови Мајстори (1883) и Пашаница (1888).
Цео роман, у опште, нема јединства. У њему управо има два паралелна романа, која су слабо међу собом везана. Главно је историја живота Васе Решпекта, од његова детињства у Сент-Андреји па док му верна Аница није очи склопила; али уз ту главну историју иде заједно и историја породице Стеве Огњана. Веза између оба романа је врло слаба, само у толико што су и Васа Решпект и Стева Огњан од исте породице. Иначе, Васа Решпект не утиче на судбу породице Стеве Огњана, и обратно, и од обе историје могла су се слободно направити два засебна романа, између којих би била иста веза која постоји између Золине групе романа Ругон-Макари "природне и социјалне историје једне породице за доба Другог Царства". Трагедија пропале породице Стеве Огњана је страшна, Игњатовић је дао врло живу слику, али нашто то у Васи Решпекту? Самом роману то не само да не помаже, но на против штети му. То више чини утисак проширених и излишних епизода, несразмерних излетања и ударања у страну, на штету целине и јединства романа. Игњатовић, који је био невешт писац, чији је књижевни план био увек врло несигуран и који конце догађаја у својим романима никада није могао да држи у својим рукама, није био у стању да савлада ту велику тешкоћу коју је сам себи створио. Зато је Васа Решпект заплетен и замршен, зато се у њему јасно осећају два слабо везана паралелна романа.
Јаков Игњатовић је дао бољих слика пропадања српске грађанске породице но што је то учињено у оном паразитском и излишном делу Васе Решпекта где се прича пад злосрећне породице лакоумног Стеве Огњана. Али слика самога главнога јунака романа, Васе Решпекта, приказ тога типа, иде у најбоље послове Игњатовићеве. Васа Решпект је од врсте Милана Неранџића и Ђоке Глађеновића, од авантуриста који су Игњатовићу увек били нарочито драги, јер је и сам у приличној мери био од њихове врсте. Он је имао нарочитих симпатија за пустолове, пропалице, нередовне људе, оне који су искочили из колосека обичнога живота, и који сваки час долазе у сукоб са јавним моралом и писаним законима. Ако такав човек има извесних добрих страна, ако зло чини из лакоумља или из силовитости свога темперамента, нарочито, ако је жив и занимљив, такав човек имао је Игњатовићеве велике, готово саучесничке симпатије. И са љубављу које је он увек имао за те људе с ону страну морала и закона, он је насликао и Васу Решпекта.
Васа Решпект је оно што би Г. Јован Цвијић назвао "виолентни тип динарског Србина": оштар, прек, плаховит, брз на зло и на добро, и који у тренутку када му крв удари на очи, када му слепоочнице стану ударати и ноздрве се ширити, ломи и гази све што се пред њиме нађе. У Васи Решпекту, сентандрејском Србину из прве половине XIX века, детету једне грађанске породице у једној од најдаљих српских оаза на Северу, остао је сав атавизам балканских предака који су се вековима крвавили и код којих су пушка и нож били судија. Још као дете Васа показује инстинкте који га одвајају од обичних људи из грађанске средине. У "славено-сербској" школи радије чита народне песме о Краљевићу Марку но Мразовићеву славенску граматику; у Будиму радије гледа како се на кланици волови кољу но што се труди да запамти латинске деклинације. Он је рђав ђак од кога "никад ништа неће бити". Отац, задрт, самовољан старац, чудњак на своју руку, није ни хтео ни знао изићи на крај са малим дивљаком, његове дечје мане узео је као неизлечиве грехове, и место да га подигне он га је скрхао, одсекао од себе и одгурнуо у свет. "Васа је већ осуђен, прича Игњатовић, прокажен, проклет. Нема никог у вароши који добро о њему мисли, и ако није ником зла учинио. Шта више, и ако га не познају, и то зато јер је у детињству био не знам какав онакав, и што га отац проклиње."
И младић, од кога се породица одрекла и којега је друштво одбацило, иде у хусаре, где су пред 1848 налазили уточишта "протерани и непротерани ђаци, екценсивне калфе, или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени, момци". Остављен самом себи и свом несрећном плаховитом карактеру, он допада робије, у свађи убија два човека, котрља се по блату и по крви, увек праћен својим добрим анђелом хранитељем, срдачном, милостивом, оданом Аницом, која је најлепша женска личност у богатој Игњатовићевој галерији. И за тога Решпекта, какав да је, Игњатовић не крије своје симпатије, чак ни извесно дивљење. Он гледа на овога робијаша од прилике онако као Виктор Иго на свога Жана Валжана у Јадницима.
И сам у неколико одметник од друштва и његових конвенција, он је имао неприкривену слабост за људе који су дошли у сукоб са грађанским моралом и законом, и волео је у њима слободну природу људску, која се, некресана и неспутана, расцветала у злу. Поред тога, била је код њега и нека филозофска благост према посрнулим и грешницима. Слаб човек и сам, који је и сам грешио и много претурио преко главе, попустљив пред људима и благ према њиховим слабостима, као и сви људи који су много живели, - јер живети значи праштати - он се бунио против онога што је он називао "грађанска тесногрудост", тражио један хуманији морал благости и праштања.
Са тим детерминистичким објашњењима, прича он живот Васе Решпекта. Његова несрећа је што су му се још из детињства "замрсили конци живота", што се није имало никаквих обзира према његовим дечјим манама и младићким гресима, што га нико није хтео прихватити када је посрнуо. "Има таквих људи које судба од постанка гони и готово људи их нагнају да буду рђави. Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет." Своју несрећу носи он у себи, у својој плаховитој ћуди, када му се сама рука диже на онога који се испрси преда њ. Њему је "нарав таква која се са већ усвојеним друштвеним конвенцијама не слаже; манир му је опор, готово диваљ..." Несрећа је његова што се родио у доба када се све мери рифом и параграфом. "...За рад никакав није у мирно, обично доба, а њему за љубав, богме, неће се буне правити. Нити је ратар, нити трговац, нити занатлија, нити за чиновника. Страшан положај за човека који ипак већим духом дише, а за њега радње нема..." Тако Игњатовић правда свога јунака, који је жртва своје природе и чија је кривица што се није родио у своје доба. "Он има душу једнога ритера из доба кад је владало песничко право, то је кондотјер из дана када су се мале талијанске републике међу собом клале, ландскнехт из времена Тридесетогодишњега Рата, а са таквим темпераментом не пролази се у доба параграфа, жандарма и препрека сваке врсте. Он је требао бити рођен у дане када је песница владала и мишица пресуђивала, у доба феудалне анархије и барона разбојника, у великим ратовима где такви људи показују сву своју меру. И његова природа која се у младости није стезала, савијала, дисциплиновала, његове страсти које васпитање није разумно канализовало, морале су праснути, искочити из граница закона и конвенционалности, нанети толико зла и њему и онима који су били око њега."[1]
То је мишљење Јакова Игњатовића о Решпекту, то је смисао и морал целог његовог морала, - ако у Игњатовићевом роману у опште може бити говора о моралу. Завршетак романа то најбоље потврђује:
"Решпект је био човек од калибра једног Крастина, који у битци код Фарсале са сто двадесет својих ветерана решио се да битку против Помпеја започне, и, окренув се Јулију Цезару, рекао: "Данас, војводо, или ћеш ми живом или мртвом захвалити", и - Јуриш! И заплете Помпејеву војску да је Цезару прилике дао душмана смождити, и нашли га мртва, са сабљом у устима. Или од калибра једнога Мансдорфа, који је у Тридесетолетном Рату, у Задру, наместити се дао, самртно већ болестан, међу два топа, и тако, држећи се руком за топове, издане.
Да је отац био мало мекши, а мати мало строжа, боље би било.
И опет вам кажем: то је Васа Решпект!"
Једни повичу: "Mordker!"' Јанаћ Сарајлија: "Bе аферим, то је делија!"
И за Јакова Игњатовића као за Јанаћа Сарајлију, Васа Решпект је "делија", - изванредан човек који се није родио у своје доба.
Као Борисав Станковић, који не излази из свог Врања, тако и Јаков Игњатовић остаје готово увек у својој Сент-Андреји. Он је сент-андрејски писац, а Васа Решпект је сав сент-андрејски роман, и почиње једном апотеозом "Сент-Андреји славној".
Слабе маште, љубитељ само живота и истине у књижевности, Игњатовић је у својим делима причао оно што је лично доживео и што је својим очима видео. Његово дело садржи сажет живот и пуно је живих личности и стварности. У Васи Решпекту Игњатовић је причао историју своје рођене породице, у којој је, како сам вели, "сваки био више мање особењак". Та веза види се, у осталом, на први поглед: презиме Огњан није ништа друго до на српски преведено презиме Игњатовић (Ignatius, ignis). Сам Васа Решпект је један од блиских рођака пишчевих, који је много неприлика нанео својој породици. Стриц Јоса Огњан у роману, то је будимски сенатор Јован Игњатовић, који је подједнако представљен у роману и у једном непотписаном, али без сумње Игњатовићевом чланку.[2] Отац Васе Решпекта, стари Игња Решпект, има много заједничких црта са Игњатовићевим тутором и братом од стрица Симом Игњатовићем, кога је он живо описао у својој лепој успомени о Сими Милутиновићу.[3] Личност која прича сам роман, Војко Огњан, јесте сам Јаков Игњатовић (Војко је анаграм од Јаков), и у почетку V главе романа он узгред помиње и своје доживљаје какве их знамо из његових занимљивих Мемоара.[4] Милан Неранџић, главни јунак познатог Игњатовићевог романа истог имена, који је одиста постојао (старији људи у Сент Андреји знају да је то био Ђорђе Митровић, бележник у великом и лепом српском селу Помазу код Будима), и у овом роману се јавља као епизодна личност, али сасвим у својој улози. Догађај са питом због које су се две сентандрејске породице парничиле десет година и о чему у овом роману разговарају стари Игња Решпект и Деникола, јесте истински догађај, који је Игњатовић опширније обрадио у овећој приповетци Пиша хиљаду форината[5] У XIII глави овога романа прича се како је Стева Огњан, када није могао да подели наследство и у спору око једне куће, извео "дунђере и зидаре да тестеришу кућу на двоје". Иста сцена, која је опет један доживљај из ексцентричне породице Игњатовића, описује се и у Вечитом Младожењи (глава XXI), када се Пера Кирић дели са братом Шамиком. И таквих елемената непосредно узетих из живота могло би се још наћи и у овом Игњатовићевом роману. И то, и толики живи типови, показују да је Игњатовић и у овом роману остао веран своме реалистичном методу преношења живота у књиге и непосредног сликања, што даје његовим романима снажан утисак стварности и истине.
Тим својим реалистичним особинама Игњатовић је представљао новину у српској књижевности започињао један нов правац који ће доцније сасвим преовладати. Почетком седамдесетих година његов реализам је био примећен, и Светозар Марковић га је стављао за углед сувременим српским писцима. Један непознати писац, у књижевном прегледу једног ондашњег политичког листа у Београду, тачно је оцртавао његов значај: "Он је први показао како је богата ризница за песника - свакидашњи живот. Он је показао нашим писцима да није нужно тражити доба крстоносаца, нити византинске палате наших давно иструлелих краљева, ако ће се једна прича или роман да пише. Он показа нашим белетристичарима да није само оно велико што изгледа да је, нити да је само оно узвишено што се патосом говори с узвишенога амвона, и показа како се може из наше свакидашње околине написати најлепши роман, само ваља живети с отвореним очима, само ваља посматрати, учити..."[6]
Духовно и књижевно осамљен у свом нараштају, који је више волео снове но стварност, Игњатовић је имао очију да види, знао је да посматра, и зато његови романи толико одскачу над осталим покушајима те врсте у ондашњој српској књижевности, и зато Игњатовић остаје у историји српске књижевности више но и један од наших старијих романописаца. И зато Васа Решпект, поред свих својих техничких мана, и поред извесних моралних, а нарочито политичких наивности, заслужује да буде истргнут из заборава и изнет пред данашње српске читаоце.
Васа Решпект није могао бити изнесен пред данашње српске читаоце онакав какав се појавио пре скоро четрдесет година.
Јаков Игњатовић је био рђав писац, аљкав, неписмен, не много бољи од његовог претходника у роману, Милована Видаковића. Бранко Радичевић је жалио што је своје неуглачане песме остављао "у траљама"; Игњатовић их је за живота пуштао "у траљама". Не знајући добро језик, немаран у раду, он је писао ствари готово сасвим неписмено. Игњатовић је давао себи рачуна о томе, али, као што то обично бива, налазио и извињења за себе: "Да је наш књижевни језик заиста сакат, мало ће их бити који ћеду посумњати. Код нас пребацују један другом хрђав језик, а и то и онај који пребацује од исте боље пати. Један прави кад пише германизме и т. д. Други, опет политирају речи, изразе, мисле бог зна шта су докучили, да је у томе неки урнек у пуризму, а унутарње есенције, која се тек из народа црпити може, нема, но све је љуска без језгра!"[7] Све то може бити посебно тачно, али остаје при свем том да Игњатовић рђаво пише. Он је знао за ту своју слабост, и уредницима и појединим пријатељима остављао је широко право да његове радове поправљају. Помишљајући на свој спис Увео Листак, писао је своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: "Волео бих да дође до ваше руке одмах, да га у језику исполирате."[8] Уредници су по правилу "полирали" његове списе, умивали колико год је то било могућно, али су остајали ипак слабо, каткада рђаво писани, и иду у стилски најслабије радове српске књижевности. Уредништво Отаџбине није било обратило довољно пажње на језик и правопис свога сарадника, и зато се Васа Решпект није могао понова пустити у свет онакав какав је првобитно изишао.
У овом издању морале су бити учињене поправке. Остављене су извесне битне особине Игњатовићева стила: архаизми, који су, ради"потреба шире читалачке публике, истумачени. Игњатовић у овом роману често се служио оним немачко-француско-мађарским "аргоом", аустријске и мађарске војске пред 1848, и ти војнички изрази остали су, али су се морали тумачити. Остављени су исто тако и извесни локални облици (пред врати, за леђи). Није мењана врло често неправилна конструкција реченица и погрешан ред речи.
Главне измене су ово. Игњатовић је роман делио на главе, и обележио је до XV главе. После Игњатовић, који је, по својој старој и сталној навици, писао за број, није више ни обележавао главе. Према садржини, и логичној целини, у овом издању обележене су даље главе.
Затим, поправљене су језичне грешке, којих је било много, на пример: трпио (трпео), мрзио (мрзео), вами (вама), бољне (боље), строжије (строже), си (себи), мазење (мажење), памтење (памћење), млого (много), сво (све), прејавити (пријавити), пристати (престати), препитомљен (припитомљен), таково (такво), каково (какво)," успеду (успеју), продрео (продро), допрео (допро), о толико мање (у толико мање), воле (воли), неутолим (неутољив), и т. д.
Правопис је поправљен према данашњем. Тако, умрео (умро), са свим (сасвим), де (где), не ћу (нећу), за шо (зато), за што (зашто), хфала (хвала), безпослен (беспослен), прем да (премда), вас дан (ваздан), кад кад (каткад), на спрам (наспрам), у след (услед), престави (представи), јевропски (европски), и т. д. Игњатовић готово редовно пише: ништ, ниш, нек, ал, чак и л; свуда је стављено како треба: ништа, нити, нека, али, ли.
Најзад, Игњатовићева недоследна, скроз произвољна интерпункција, у основу граматичка, измењена је потпуно и дотерана на данашњу логичку интерпункцију, која све више завлађује у српској књижевности.
Ј. Скерлић
Објашњења[уреди]
[1] Ј. Скерлић: Јаков Игњатовић. Књижевна студија. Издање Српске Краљевске Академије Београд, 1904, стр. 174-175.
[2] Наше Доба, 1888, бр. 27.
[3] Три српска списатеља, Даница, 1860; Дјела Јакова Игњатовића, књ. I, Нови Сад, 1874.
[4] Недељни Лист, 1879-1881; Бршљан, 1885-1886 Наше Доба, 1886-1888.
[5] Стражилово, 1886.
[6] Будућност. 1873, бр. 25, "Књижевни преглед".
[7] Из мемоара Ј. Игњатовића, Недељни лист. 1881, број 8.
[8] Два писма Јакова Игњатовића, Јавор, 1889, стр. 623,