Vasa Rešpekt/0
Predgovor Dr. Jovana Skerlića
Poslednjih petnaestak godina dva naša starija pisca su književno vaskrsla. To su Jovan St. Popović i Jakov Ignjatović. Popović, koji je od šezdesetih godina prošloga veka počeo padati u repertoar skromnih diletantskih i putničkih pozorišnih družina, oko 1900 godine pobednički se vratio u književnost i na veliku pozornicu Jakov Ignjatović u poslednjim godinama svoga života osetio je gorčinu zaborava, publika se otpadila od njega, a književna kritika, u koliko je tada u opšte i bilo, smanjivala ga je, odricala, gurala u nazad, sve to više iz političkih no književnih razloga. U poslednje vreme, i književna kritika i čitalačka publika popravile su tu veliku nepravdu učinjenu prema starom i zaslužnom piscu, i danas vlada nepodeljeno mišljenje da je Jakov Ignjatović jedan od prvih i najkarakterističnijih realista naših, jedan od najoriginalnijih i najjačih talenata u našoj književnosti, u svakome slučaju pisac koji i danas zaslužuje i može da se čita.
Srpska Književna Zadruga može se pohvaliti da se u njoj, još u doba reakcije prema neshvaćenom Ignjatoviću, videla istorijsko-književna vrednost njegovih romana. 1900 godine izdala je Srpska Književna Zadruga jedan od najpopularnijih i u svoje doba najčitanijih njegovih romana, Milana Nerandžića, sa predgovorom G. Momčila Ivanića u kojem se sa više pravde i priznanja govori o Ignjatoviću kao piscu. U svojim književnim programima Srpska Književna Zadruga je obećala da će izdati i Ignjatovićev roman Večiti Mladoženja, koji je ostajao izgubljen u već retkim primercima Srpske Zore za 1878, 1910 izišao je taj sočni i snažni roman, možda najbolje književno delo Ignjatovićevo, i to je bilo čitavo jedno malo otkrovenje za današnje čitaoce. Najbolji živi romansijer srpskohrvatske književnosti, G. Ljubomir Babić Đalski, bio je zadivljen snagom i zamašajem Večitog Mladoženje, i u jednom pismu priređivaču toga romana sa divljenjem je govorio o dotle nepoznatome mu Ignjatoviću. Roman se dopao velikoj publici svojom zanimljivošću i humorističnom stranom svojom, živopisnim i zabavnim ličnostima koje se u njemu sa mnogo života kreću; književnoj kritici se Večiti Mladoženja dopao kao široka i krepka slika jedne sredine, kao jedan dokumenat našega narodnoga života u prošlosti. Taj uspeh ohrabrio je Srpsku Književnu Zadrugu da ubrza i izda i drugi roman Jakova Ignjatovića, Vasu Rešpekta, koji je vrlo malo poznat i koji do sada nikako nije izdavan u zasebnu knjigu.
Vasa Rešpekt, ide u bolje Ignjatovićeve romane. On je iz onog plodnog perioda Ignjatovićeve duhovne i književne zrelosti, iz sedme desetine prošloga veka, godina ravnoteže u njegovoj nemirnoj glavi, kada se bio sasvim oslobodio romantičarskih fantazija i uticaja iz svoje mladosti i kada godine starosti i neuredan i pust život još nisu bili oštetili njegove književne sposobnosti. Sedamdesetih godina Ignjatović je bio na vrhuncu svoga književnoga stvaranja. Tada je napisao najbolja i najzrelija svoja književna dela, tri odlična romana: Trpen spasen (1874-1875), Vasa Rešpekt (1875) i Večiti Mladoženja (1878). Sva ta tri romana ostala su malo poznata: Trpen Spasen, veliki "roman u tri knjige", ostao je nedovršen u Srbadiji za 1874-1875, i rđavo je dovršen neverovatno slabom šaljivom igrom Adam i Berberin (1881); Večitog Mladoženju preštampala je Srpska Književna Zadruga iz Srpske Zore za 1878 ; Vasa Rešpekt preštampava se sada iz Otadžbine za 1875 godinu, gde je bio u celini štampan.
U nizu Ignjatovićevih romana Vasa Rešpekt ima zasebno mesto. To je avanturistički, pikarski roman, vrste Le Sažova Žila Blasa, široka slika jednog živopisnog i zanimljivog tipa, kao Milan Nerandžić, kao Ljuba Čekmedžić (1862), kao Trpen spasen, koji bi mogao nositi naslov Đoka Glađenović. Ali u onom delu gde se opisuje tragedija posrnule porodice Steve Ognjana, to je i socijalni roman, prikaz propadanja jedne srpske građanske porodice na nesolidnom osnovu, i podseća na socijalne romane Ignjatovićeve kao što su Čudan Svet (1868-1869), Večiti Mladoženja, Stari i Novi Majstori (1883) i Pašanica (1888).
Ceo roman, u opšte, nema jedinstva. U njemu upravo ima dva paralelna romana, koja su slabo među sobom vezana. Glavno je istorija života Vase Rešpekta, od njegova detinjstva u Sent-Andreji pa dok mu verna Anica nije oči sklopila; ali uz tu glavnu istoriju ide zajedno i istorija porodice Steve Ognjana. Veza između oba romana je vrlo slaba, samo u toliko što su i Vasa Rešpekt i Steva Ognjan od iste porodice. Inače, Vasa Rešpekt ne utiče na sudbu porodice Steve Ognjana, i obratno, i od obe istorije mogla su se slobodno napraviti dva zasebna romana, između kojih bi bila ista veza koja postoji između Zoline grupe romana Rugon-Makari "prirodne i socijalne istorije jedne porodice za doba Drugog Carstva". Tragedija propale porodice Steve Ognjana je strašna, Ignjatović je dao vrlo živu sliku, ali našto to u Vasi Rešpektu? Samom romanu to ne samo da ne pomaže, no na protiv šteti mu. To više čini utisak proširenih i izlišnih epizoda, nesrazmernih izletanja i udaranja u stranu, na štetu celine i jedinstva romana. Ignjatović, koji je bio nevešt pisac, čiji je književni plan bio uvek vrlo nesiguran i koji konce događaja u svojim romanima nikada nije mogao da drži u svojim rukama, nije bio u stanju da savlada tu veliku teškoću koju je sam sebi stvorio. Zato je Vasa Rešpekt zapleten i zamršen, zato se u njemu jasno osećaju dva slabo vezana paralelna romana.
Jakov Ignjatović je dao boljih slika propadanja srpske građanske porodice no što je to učinjeno u onom parazitskom i izlišnom delu Vase Rešpekta gde se priča pad zlosrećne porodice lakoumnog Steve Ognjana. Ali slika samoga glavnoga junaka romana, Vase Rešpekta, prikaz toga tipa, ide u najbolje poslove Ignjatovićeve. Vasa Rešpekt je od vrste Milana Nerandžića i Đoke Glađenovića, od avanturista koji su Ignjatoviću uvek bili naročito dragi, jer je i sam u priličnoj meri bio od njihove vrste. On je imao naročitih simpatija za pustolove, propalice, neredovne ljude, one koji su iskočili iz koloseka običnoga života, i koji svaki čas dolaze u sukob sa javnim moralom i pisanim zakonima. Ako takav čovek ima izvesnih dobrih strana, ako zlo čini iz lakoumlja ili iz silovitosti svoga temperamenta, naročito, ako je živ i zanimljiv, takav čovek imao je Ignjatovićeve velike, gotovo saučesničke simpatije. I sa ljubavlju koje je on uvek imao za te ljude s onu stranu morala i zakona, on je naslikao i Vasu Rešpekta.
Vasa Rešpekt je ono što bi G. Jovan Cvijić nazvao "violentni tip dinarskog Srbina": oštar, prek, plahovit, brz na zlo i na dobro, i koji u trenutku kada mu krv udari na oči, kada mu slepoočnice stanu udarati i nozdrve se širiti, lomi i gazi sve što se pred njime nađe. U Vasi Rešpektu, sentandrejskom Srbinu iz prve polovine XIX veka, detetu jedne građanske porodice u jednoj od najdaljih srpskih oaza na Severu, ostao je sav atavizam balkanskih predaka koji su se vekovima krvavili i kod kojih su puška i nož bili sudija. Još kao dete Vasa pokazuje instinkte koji ga odvajaju od običnih ljudi iz građanske sredine. U "slaveno-serbskoj" školi radije čita narodne pesme o Kraljeviću Marku no Mrazovićevu slavensku gramatiku; u Budimu radije gleda kako se na klanici volovi kolju no što se trudi da zapamti latinske deklinacije. On je rđav đak od koga "nikad ništa neće biti". Otac, zadrt, samovoljan starac, čudnjak na svoju ruku, nije ni hteo ni znao izići na kraj sa malim divljakom, njegove dečje mane uzeo je kao neizlečive grehove, i mesto da ga podigne on ga je skrhao, odsekao od sebe i odgurnuo u svet. "Vasa je već osuđen, priča Ignjatović, prokažen, proklet. Nema nikog u varoši koji dobro o njemu misli, i ako nije nikom zla učinio. Šta više, i ako ga ne poznaju, i to zato jer je u detinjstvu bio ne znam kakav onakav, i što ga otac proklinje."
I mladić, od koga se porodica odrekla i kojega je društvo odbacilo, ide u husare, gde su pred 1848 nalazili utočišta "proterani i neproterani đaci, ekcensivne kalfe, ili inače u životu utešnjeni, uvređeni, ožalošćeni, momci". Ostavljen samom sebi i svom nesrećnom plahovitom karakteru, on dopada robije, u svađi ubija dva čoveka, kotrlja se po blatu i po krvi, uvek praćen svojim dobrim anđelom hraniteljem, srdačnom, milostivom, odanom Anicom, koja je najlepša ženska ličnost u bogatoj Ignjatovićevoj galeriji. I za toga Rešpekta, kakav da je, Ignjatović ne krije svoje simpatije, čak ni izvesno divljenje. On gleda na ovoga robijaša od prilike onako kao Viktor Igo na svoga Žana Valžana u Jadnicima.
I sam u nekoliko odmetnik od društva i njegovih konvencija, on je imao neprikrivenu slabost za ljude koji su došli u sukob sa građanskim moralom i zakonom, i voleo je u njima slobodnu prirodu ljudsku, koja se, nekresana i nesputana, rascvetala u zlu. Pored toga, bila je kod njega i neka filozofska blagost prema posrnulim i grešnicima. Slab čovek i sam, koji je i sam grešio i mnogo preturio preko glave, popustljiv pred ljudima i blag prema njihovim slabostima, kao i svi ljudi koji su mnogo živeli, - jer živeti znači praštati - on se bunio protiv onoga što je on nazivao "građanska tesnogrudost", tražio jedan humaniji moral blagosti i praštanja.
Sa tim determinističkim objašnjenjima, priča on život Vase Rešpekta. Njegova nesreća je što su mu se još iz detinjstva "zamrsili konci života", što se nije imalo nikakvih obzira prema njegovim dečjim manama i mladićkim gresima, što ga niko nije hteo prihvatiti kada je posrnuo. "Ima takvih ljudi koje sudba od postanka goni i gotovo ljudi ih nagnaju da budu rđavi. Tako Vasa od postanka nema mira: gonio ga otac, goni ga ceo svet." Svoju nesreću nosi on u sebi, u svojoj plahovitoj ćudi, kada mu se sama ruka diže na onoga koji se isprsi preda nj. Njemu je "narav takva koja se sa već usvojenim društvenim konvencijama ne slaže; manir mu je opor, gotovo divalj..." Nesreća je njegova što se rodio u doba kada se sve meri rifom i paragrafom. "...Za rad nikakav nije u mirno, obično doba, a njemu za ljubav, bogme, neće se bune praviti. Niti je ratar, niti trgovac, niti zanatlija, niti za činovnika. Strašan položaj za čoveka koji ipak većim duhom diše, a za njega radnje nema..." Tako Ignjatović pravda svoga junaka, koji je žrtva svoje prirode i čija je krivica što se nije rodio u svoje doba. "On ima dušu jednoga ritera iz doba kad je vladalo pesničko pravo, to je kondotjer iz dana kada su se male talijanske republike među sobom klale, landskneht iz vremena Tridesetogodišnjega Rata, a sa takvim temperamentom ne prolazi se u doba paragrafa, žandarma i prepreka svake vrste. On je trebao biti rođen u dane kada je pesnica vladala i mišica presuđivala, u doba feudalne anarhije i barona razbojnika, u velikim ratovima gde takvi ljudi pokazuju svu svoju meru. I njegova priroda koja se u mladosti nije stezala, savijala, disciplinovala, njegove strasti koje vaspitanje nije razumno kanalizovalo, morale su prasnuti, iskočiti iz granica zakona i konvencionalnosti, naneti toliko zla i njemu i onima koji su bili oko njega."[1]
To je mišljenje Jakova Ignjatovića o Rešpektu, to je smisao i moral celog njegovog morala, - ako u Ignjatovićevom romanu u opšte može biti govora o moralu. Završetak romana to najbolje potvrđuje:
"Rešpekt je bio čovek od kalibra jednog Krastina, koji u bitci kod Farsale sa sto dvadeset svojih veterana rešio se da bitku protiv Pompeja započne, i, okrenuv se Juliju Cezaru, rekao: "Danas, vojvodo, ili ćeš mi živom ili mrtvom zahvaliti", i - Juriš! I zaplete Pompejevu vojsku da je Cezaru prilike dao dušmana smožditi, i našli ga mrtva, sa sabljom u ustima. Ili od kalibra jednoga Mansdorfa, koji je u Tridesetoletnom Ratu, u Zadru, namestiti se dao, samrtno već bolestan, među dva topa, i tako, držeći se rukom za topove, izdane.
Da je otac bio malo mekši, a mati malo stroža, bolje bi bilo.
I opet vam kažem: to je Vasa Rešpekt!"
Jedni poviču: "Mordker!"' Janać Sarajlija: "Be aferim, to je delija!"
I za Jakova Ignjatovića kao za Janaća Sarajliju, Vasa Rešpekt je "delija", - izvanredan čovek koji se nije rodio u svoje doba.
Kao Borisav Stanković, koji ne izlazi iz svog Vranja, tako i Jakov Ignjatović ostaje gotovo uvek u svojoj Sent-Andreji. On je sent-andrejski pisac, a Vasa Rešpekt je sav sent-andrejski roman, i počinje jednom apoteozom "Sent-Andreji slavnoj".
Slabe mašte, ljubitelj samo života i istine u književnosti, Ignjatović je u svojim delima pričao ono što je lično doživeo i što je svojim očima video. Njegovo delo sadrži sažet život i puno je živih ličnosti i stvarnosti. U Vasi Rešpektu Ignjatović je pričao istoriju svoje rođene porodice, u kojoj je, kako sam veli, "svaki bio više manje osobenjak". Ta veza vidi se, u ostalom, na prvi pogled: prezime Ognjan nije ništa drugo do na srpski prevedeno prezime Ignjatović (Ignatius, ignis). Sam Vasa Rešpekt je jedan od bliskih rođaka piščevih, koji je mnogo neprilika naneo svojoj porodici. Stric Josa Ognjan u romanu, to je budimski senator Jovan Ignjatović, koji je podjednako predstavljen u romanu i u jednom nepotpisanom, ali bez sumnje Ignjatovićevom članku.[2] Otac Vase Rešpekta, stari Ignja Rešpekt, ima mnogo zajedničkih crta sa Ignjatovićevim tutorom i bratom od strica Simom Ignjatovićem, koga je on živo opisao u svojoj lepoj uspomeni o Simi Milutinoviću.[3] Ličnost koja priča sam roman, Vojko Ognjan, jeste sam Jakov Ignjatović (Vojko je anagram od Jakov), i u početku V glave romana on uzgred pominje i svoje doživljaje kakve ih znamo iz njegovih zanimljivih Memoara.[4] Milan Nerandžić, glavni junak poznatog Ignjatovićevog romana istog imena, koji je odista postojao (stariji ljudi u Sent Andreji znaju da je to bio Đorđe Mitrović, beležnik u velikom i lepom srpskom selu Pomazu kod Budima), i u ovom romanu se javlja kao epizodna ličnost, ali sasvim u svojoj ulozi. Događaj sa pitom zbog koje su se dve sentandrejske porodice parničile deset godina i o čemu u ovom romanu razgovaraju stari Ignja Rešpekt i Denikola, jeste istinski događaj, koji je Ignjatović opširnije obradio u ovećoj pripovetci Piša hiljadu forinata[5] U XIII glavi ovoga romana priča se kako je Steva Ognjan, kada nije mogao da podeli nasledstvo i u sporu oko jedne kuće, izveo "dunđere i zidare da testerišu kuću na dvoje". Ista scena, koja je opet jedan doživljaj iz ekscentrične porodice Ignjatovića, opisuje se i u Večitom Mladoženji (glava XXI), kada se Pera Kirić deli sa bratom Šamikom. I takvih elemenata neposredno uzetih iz života moglo bi se još naći i u ovom Ignjatovićevom romanu. I to, i toliki živi tipovi, pokazuju da je Ignjatović i u ovom romanu ostao veran svome realističnom metodu prenošenja života u knjige i neposrednog slikanja, što daje njegovim romanima snažan utisak stvarnosti i istine.
Tim svojim realističnim osobinama Ignjatović je predstavljao novinu u srpskoj književnosti započinjao jedan nov pravac koji će docnije sasvim preovladati. Početkom sedamdesetih godina njegov realizam je bio primećen, i Svetozar Marković ga je stavljao za ugled suvremenim srpskim piscima. Jedan nepoznati pisac, u književnom pregledu jednog ondašnjeg političkog lista u Beogradu, tačno je ocrtavao njegov značaj: "On je prvi pokazao kako je bogata riznica za pesnika - svakidašnji život. On je pokazao našim piscima da nije nužno tražiti doba krstonosaca, niti vizantinske palate naših davno istrulelih kraljeva, ako će se jedna priča ili roman da piše. On pokaza našim beletrističarima da nije samo ono veliko što izgleda da je, niti da je samo ono uzvišeno što se patosom govori s uzvišenoga amvona, i pokaza kako se može iz naše svakidašnje okoline napisati najlepši roman, samo valja živeti s otvorenim očima, samo valja posmatrati, učiti..."[6]
Duhovno i književno osamljen u svom naraštaju, koji je više voleo snove no stvarnost, Ignjatović je imao očiju da vidi, znao je da posmatra, i zato njegovi romani toliko odskaču nad ostalim pokušajima te vrste u ondašnjoj srpskoj književnosti, i zato Ignjatović ostaje u istoriji srpske književnosti više no i jedan od naših starijih romanopisaca. I zato Vasa Rešpekt, pored svih svojih tehničkih mana, i pored izvesnih moralnih, a naročito političkih naivnosti, zaslužuje da bude istrgnut iz zaborava i iznet pred današnje srpske čitaoce.
Vasa Rešpekt nije mogao biti iznesen pred današnje srpske čitaoce onakav kakav se pojavio pre skoro četrdeset godina.
Jakov Ignjatović je bio rđav pisac, aljkav, nepismen, ne mnogo bolji od njegovog prethodnika u romanu, Milovana Vidakovića. Branko Radičević je žalio što je svoje neuglačane pesme ostavljao "u traljama"; Ignjatović ih je za života puštao "u traljama". Ne znajući dobro jezik, nemaran u radu, on je pisao stvari gotovo sasvim nepismeno. Ignjatović je davao sebi računa o tome, ali, kao što to obično biva, nalazio i izvinjenja za sebe: "Da je naš književni jezik zaista sakat, malo će ih biti koji ćedu posumnjati. Kod nas prebacuju jedan drugom hrđav jezik, a i to i onaj koji prebacuje od iste bolje pati. Jedan pravi kad piše germanizme i t. d. Drugi, opet politiraju reči, izraze, misle bog zna šta su dokučili, da je u tome neki urnek u purizmu, a unutarnje esencije, koja se tek iz naroda crpiti može, nema, no sve je ljuska bez jezgra!"[7] Sve to može biti posebno tačno, ali ostaje pri svem tom da Ignjatović rđavo piše. On je znao za tu svoju slabost, i urednicima i pojedinim prijateljima ostavljao je široko pravo da njegove radove popravljaju. Pomišljajući na svoj spis Uveo Listak, pisao je svome prijatelju Đorđu Rajkoviću: "Voleo bih da dođe do vaše ruke odmah, da ga u jeziku ispolirate."[8] Urednici su po pravilu "polirali" njegove spise, umivali koliko god je to bilo mogućno, ali su ostajali ipak slabo, katkada rđavo pisani, i idu u stilski najslabije radove srpske književnosti. Uredništvo Otadžbine nije bilo obratilo dovoljno pažnje na jezik i pravopis svoga saradnika, i zato se Vasa Rešpekt nije mogao ponova pustiti u svet onakav kakav je prvobitno izišao.
U ovom izdanju morale su biti učinjene popravke. Ostavljene su izvesne bitne osobine Ignjatovićeva stila: arhaizmi, koji su, radi"potreba šire čitalačke publike, istumačeni. Ignjatović u ovom romanu često se služio onim nemačko-francusko-mađarskim "argoom", austrijske i mađarske vojske pred 1848, i ti vojnički izrazi ostali su, ali su se morali tumačiti. Ostavljeni su isto tako i izvesni lokalni oblici (pred vrati, za leđi). Nije menjana vrlo često nepravilna konstrukcija rečenica i pogrešan red reči.
Glavne izmene su ovo. Ignjatović je roman delio na glave, i obeležio je do XV glave. Posle Ignjatović, koji je, po svojoj staroj i stalnoj navici, pisao za broj, nije više ni obeležavao glave. Prema sadržini, i logičnoj celini, u ovom izdanju obeležene su dalje glave.
Zatim, popravljene su jezične greške, kojih je bilo mnogo, na primer: trpio (trpeo), mrzio (mrzeo), vami (vama), boljne (bolje), strožije (strože), si (sebi), mazenje (maženje), pamtenje (pamćenje), mlogo (mnogo), svo (sve), prejaviti (prijaviti), pristati (prestati), prepitomljen (pripitomljen), takovo (takvo), kakovo (kakvo)," uspedu (uspeju), prodreo (prodro), dopreo (dopro), o toliko manje (u toliko manje), vole (voli), neutolim (neutoljiv), i t. d.
Pravopis je popravljen prema današnjem. Tako, umreo (umro), sa svim (sasvim), de (gde), ne ću (neću), za šo (zato), za što (zašto), hfala (hvala), bezposlen (besposlen), prem da (premda), vas dan (vazdan), kad kad (katkad), na spram (naspram), u sled (usled), prestavi (predstavi), jevropski (evropski), i t. d. Ignjatović gotovo redovno piše: ništ, niš, nek, al, čak i l; svuda je stavljeno kako treba: ništa, niti, neka, ali, li.
Najzad, Ignjatovićeva nedosledna, skroz proizvoljna interpunkcija, u osnovu gramatička, izmenjena je potpuno i doterana na današnju logičku interpunkciju, koja sve više zavlađuje u srpskoj književnosti.
J. Skerlić
Objašnjenja[uredi]
[1] J. Skerlić: Jakov Ignjatović. Književna studija. Izdanje Srpske Kraljevske Akademije Beograd, 1904, str. 174-175.
[2] Naše Doba, 1888, br. 27.
[3] Tri srpska spisatelja, Danica, 1860; Djela Jakova Ignjatovića, knj. I, Novi Sad, 1874.
[4] Nedeljni List, 1879-1881; Bršljan, 1885-1886 Naše Doba, 1886-1888.
[5] Stražilovo, 1886.
[6] Budućnost. 1873, br. 25, "Književni pregled".
[7] Iz memoara J. Ignjatovića, Nedeljni list. 1881, broj 8.
[8] Dva pisma Jakova Ignjatovića, Javor, 1889, str. 623,