Валила се Валисава,
Кад се стане удавати
Да ће момке пробирати,
Голобраде, голобрке,
И сувише висок стаса. 5
Кад то чуо стари старче,
Брадвом браду обријао,
А кустуром застругао,
Те он иде Валисави,
Па он проси Валисаву: 10
„Пођи за ме Валисаво,
Имам благо небројено,
Имам коња некованих,
Имам брашна од три љета,
Имам кулу од три пода”. 15
Превари се Валисава.
Када дошла старом старцу,
Стаде старац кости пећи,
Валисава сузе тећи:
„Камо кула од три пода, 20
Камо брашно од три љета,
Камо благо небројено,
Ђе л’ су коњи нековани”?
Одговара стари старче:
„Паучина по зидини, 25
То је кула од три пода;
Благо моје небројено,
Ситни мрави по путини;
Коњи врани нековани,
Они миши у зидини; 30
Брашно моје од три љета,
То ми је луг на огњишту”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 102-103.
