[Вала Богу, вала јединому!]
Вала Богу, вала јединоме!
Две јетрве верно живувале,
Једна Смиљка, а друга Ковиљка,
И обе су дечицу имале,
Лепо су им име наденуле: 5
Једно Мирко, а друго Маринко.
Разболе се јетрва Ковиљка,
Па дозива јетрвицу Смиљку:
— Оди ближе, јетрвице Смиљке,
Ја ћу тебе премлада умрети, 10
Па кад деци дајеш леба бела,
Твом Маринку леба бијелога,
Моме Мирку леба огорела,
Нек’ се зиаде што је сирочаде!
Кад ће деци одело да кројиш, 15
Твом Маринку свилено одело,
Моме Мирку нек’ је закрпено,
Нек’ се знаде што је сирочаде,
Нек’ се види што си мајку нема!
Кад ће пођеш на сокак при друшке, 20
Твог Маринка у криоцу носи,
Мога Мирка за ручицу води,
Нек’ се знаде што је сирочаде!
Ал’ јетрва од доброга рода,
Када деци леб треба да дели, 25
Како Мирку, тако и Маринку;
Кад је ишла на сокак при друшке,
Обе децу за ручице води,
Не се знаје које мајку нема.
Очува ги двадесет година. 30
Цар ги зове у бој да му иду.
Пуче пушка, уби ми Маринка,
А притрча братац му Мирко:
— Можеш ли ми, брате, преболети?
— Приђи ближе, аманет остављам, 35
Ти си био дете сирочаде,
Моја те је мајка очувала,
Ти ми чувај остарелу мајку,
Да је раниш и да је сараниш,
Да наследиш и моје и твоје. 40
