[Vala Bogu, vala jedinomu!]
Vala Bogu, vala jedinome!
Dve jetrve verno živuvale,
Jedna Smiljka, a druga Koviljka,
I obe su dečicu imale,
Lepo su im ime nadenule: 5
Jedno Mirko, a drugo Marinko.
Razbole se jetrva Koviljka,
Pa doziva jetrvicu Smiljku:
— Odi bliže, jetrvice Smiljke,
Ja ću tebe premlada umreti, 10
Pa kad deci daješ leba bela,
Tvom Marinku leba bijeloga,
Mome Mirku leba ogorela,
Nek’ se ziade što je siročade!
Kad će deci odelo da krojiš, 15
Tvom Marinku svileno odelo,
Mome Mirku nek’ je zakrpeno,
Nek’ se znade što je siročade,
Nek’ se vidi što si majku nema!
Kad će pođeš na sokak pri druške, 20
Tvog Marinka u kriocu nosi,
Moga Mirka za ručicu vodi,
Nek’ se znade što je siročade!
Al’ jetrva od dobroga roda,
Kada deci leb treba da deli, 25
Kako Mirku, tako i Marinku;
Kad je išla na sokak pri druške,
Obe decu za ručice vodi,
Ne se znaje koje majku nema.
Očuva gi dvadeset godina. 30
Car gi zove u boj da mu idu.
Puče puška, ubi mi Marinka,
A pritrča bratac mu Mirko:
— Možeš li mi, brate, preboleti?
— Priđi bliže, amanet ostavljam, 35
Ti si bio dete siročade,
Moja te je majka očuvala,
Ti mi čuvaj ostarelu majku,
Da je raniš i da je saraniš,
Da naslediš i moje i tvoje. 40
