ВЛАДИМИР

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВЛАДИМИР
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




        ВЛАДИМИР

„Кунем ти се вишњим богом,
Што облачи и што ведри;
Кунем ти се добрим мачем,
Што о мојој виси бедри!

Па дођи ми на договор
Зарад слоге, зарад мира....“
Овакове речи чита
Краљ Владимир са папира.

Краљ изађе из дворане,
Зове слугу веренога:
„Оседлај ми, добар слуго,
Хата мога крилатога!“

Слуга уђе у ахаре,
Краљ се врати из дворане,
А са цвета трепавица
Бисерна му суза кане.

Скине сабљу с чивилука,
О бедра је јунак паше:
„Давор, мила отаџбино,
Давор лепе среће наше!

Срб десницу Србу пружа,
Друг радосно грди друга:
Ново сунце родило се
Отаџбини с чиста југа!“

Ал униђе са чардака
Лепа љуба Вдадимира,
Нежно лице, меко лице
Беље јој је од папира.

Млађано јој око сузи,
Руке јој се беле шире:
„Хој остани! хој не иди
Владаоче Владимире!

Слутња ме је обрвала,
Од руке ћеш пасти клете;
Владислав је љута гуја:
Ујешће те, убиће те!“

Краљ Косари одговара:
„Алем-цвете моје круне!
Од невера може л’ бити,
Ко се вишњим богом куне?“

—„Нека господ бдагосдови,
Светли краљу, твоје путе!
Пратиоци оружани
На дворишту чекају те...”

„Чекају ме, велиш, слуго?
Чекати ме не ће дуго!...
„Хој не иди владаоче!..“
„Збогом, љубо, збогом, друго!“

.....И крену се мала свита
Добра краља Владимира,
И отиде на договор
Зарад слоге, зарад мира.

Ал супарник Владимиров ,
Арамзаде купи љуте,
Те међ њима у табору
Све дукате дели жуте.

Што ће дуго, да се мисли?
Што ће дуго да разбира?
Та за српску светлу круну
Шта је живот Владимира?

Владиславе, Владиславе!
Убиство је гнусно дело;
Па можеш ли кришом, тајно,
Да распориш срце врело?

Чиста крвца проливена
На небо ће да вапије....
Бацај маче наоштрене,
Бацај сабље крвопије!

Владиславе, Владиславе!
Тако њему савест збори,
Ал у недри срце кивно
Још силније кипи, гори.

Владимир са свитом својом
На границу српску стиже;
Не зна, да се против њега
Холујина страшна диже.

У чадору разапетом
Владислав је краља чек’о.
Кад вестници рекоше му
Да већ није на далеко.

Тад на лаке ноге скочи
Те о бедру сабљу веже...
„Сложно, вуче, побратиме
И соколе и витеже!“

„Здраво, шуре, здраво, друже!
— Краљ поздрави Владислава; —
Као сунце са истока
Засијнуће српска слава.

Од севера, па до југа,
Од истока до запада:
Србин ће да заповеда
Да краљује и да влада!

Па пружи ми руку твоју,
Владиславе мили, пружи!
Једнокрвну верну браћу
С једнокрвном браћом здружи!“

„Хај! кукавче, црн скакавче!
Тек кад си ми шака пао!
Доле, куго, са престола
Доста си већ краљевао!“

И Владислав сабљу трже,
А за њиме арамзаде,
А краљевска мала свита,
А Владимир бегат’ стаде.

Ал за њиме у потеру
Цела војска пустаија....
„Не бојиш се не, не страшиш се
Овог светог распетија?

Не бојиш се живог бога,
Којим си се мени клео?
Та ја сам и теби, шуре,
И Србији добра хтео!“

Ал издајник, ал одметник,
Ал Владислав мамно виче:
„Погазите клету змију,
Да не трује, да не сиче!“

И Бугари пред олтаром
Окују га, убију га....
А Косара оста дома
И без краља и без друга!



Извор[уреди]

  • Одабране песме Мите Поповића, 1874., Накладом књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 24-29.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.