VLADIMIR
„Kunem ti se višnjim bogom,
Što oblači i što vedri;
Kunem ti se dobrim mačem,
Što o mojoj visi bedri!
Pa dođi mi na dogovor
Zarad sloge, zarad mira....“
Ovakove reči čita
Kralj Vladimir sa papira.
Kralj izađe iz dvorane,
Zove slugu verenoga:
„Osedlaj mi, dobar slugo,
Hata moga krilatoga!“
Sluga uđe u ahare,
Kralj se vrati iz dvorane,
A sa cveta trepavica
Biserna mu suza kane.
Skine sablju s čiviluka,
O bedra je junak paše:
„Davor, mila otadžbino,
Davor lepe sreće naše!
Srb desnicu Srbu pruža,
Drug radosno grdi druga:
Novo sunce rodilo se
Otadžbini s čista juga!“
Al uniđe sa čardaka
Lepa ljuba Vdadimira,
Nežno lice, meko lice
Belje joj je od papira.
Mlađano joj oko suzi,
Ruke joj se bele šire:
„Hoj ostani! hoj ne idi
Vladaoče Vladimire!
Slutnja me je obrvala,
Od ruke ćeš pasti klete;
Vladislav je ljuta guja:
Uješće te, ubiće te!“
Kralj Kosari odgovara:
„Alem-cvete moje krune!
Od nevera može l’ biti,
Ko se višnjim bogom kune?“
—„Neka gospod bdagosdovi,
Svetli kralju, tvoje pute!
Pratioci oružani
Na dvorištu čekaju te...”
„Čekaju me, veliš, slugo?
Čekati me ne će dugo!...
„Hoj ne idi vladaoče!..“
„Zbogom, ljubo, zbogom, drugo!“
.....I krenu se mala svita
Dobra kralja Vladimira,
I otide na dogovor
Zarad sloge, zarad mira.
Al suparnik Vladimirov ,
Aramzade kupi ljute,
Te međ njima u taboru
Sve dukate deli žute.
Što će dugo, da se misli?
Što će dugo da razbira?
Ta za srpsku svetlu krunu
Šta je život Vladimira?
Vladislave, Vladislave!
Ubistvo je gnusno delo;
Pa možeš li krišom, tajno,
Da rasporiš srce vrelo?
Čista krvca prolivena
Na nebo će da vapije....
Bacaj mače naoštrene,
Bacaj sablje krvopije!
Vladislave, Vladislave!
Tako njemu savest zbori,
Al u nedri srce kivno
Još silnije kipi, gori.
Vladimir sa svitom svojom
Na granicu srpsku stiže;
Ne zna, da se protiv njega
Holujina strašna diže.
U čadoru razapetom
Vladislav je kralja ček’o.
Kad vestnici rekoše mu
Da već nije na daleko.
Tad na lake noge skoči
Te o bedru sablju veže...
„Složno, vuče, pobratime
I sokole i viteže!“
„Zdravo, šure, zdravo, druže!
— Kralj pozdravi Vladislava; —
Kao sunce sa istoka
Zasijnuće srpska slava.
Od severa, pa do juga,
Od istoka do zapada:
Srbin će da zapoveda
Da kraljuje i da vlada!
Pa pruži mi ruku tvoju,
Vladislave mili, pruži!
Jednokrvnu vernu braću
S jednokrvnom braćom združi!“
„Haj! kukavče, crn skakavče!
Tek kad si mi šaka pao!
Dole, kugo, sa prestola
Dosta si već kraljevao!“
I Vladislav sablju trže,
A za njime aramzade,
A kraljevska mala svita,
A Vladimir begat’ stade.
Al za njime u poteru
Cela vojska pustaija....
„Ne bojiš se ne, ne strašiš se
Ovog svetog raspetija?
Ne bojiš se živog boga,
Kojim si se meni kleo?
Ta ja sam i tebi, šure,
I Srbiji dobra hteo!“
Al izdajnik, al odmetnik,
Al Vladislav mamno viče:
„Pogazite kletu zmiju,
Da ne truje, da ne siče!“
I Bugari pred oltarom
Okuju ga, ubiju ga....
A Kosara osta doma
I bez kralja i bez druga!
