Бјелице

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Бјелице
Писац: Петар II Петровић Његош




Подиже се Кузман од Бјелицах
и за њим су три четири друга,
а отиде преко Горе Црне,
доклен дође нахији Црмничкој
у малахно село Бољевиће. 5
Отолен је књигу написао,
а шиље је у Бар на крајину
баш на руке барском Мехмед-аги:
„Мехмед-ага, слушај што ти пишем!
Ако зулум нећеш оставити 10
што га чиниш барској сиротињи,
кунем ти се вјером и законом,
ал’ ћу моју изгубити главу
али твоју пријед окинути.“
Кад Мехмета књига допанула 15
и кад виђе што му Кузман пише,
подруга се књиги Кузмановој,
и овако ријеч бесједио:
„Чудна влаха – јад га задесио! –
који мене предаје законе 20
како имам запов’једат раји!
Сад он каже у књизи овојзи:
ако њега послушати нећу
да ми хоће главу окинути,
ка да сам му свезан украј пута 25
баш за грмен од јеле зелене.“
Пак је Вуку књигу отписао:
„Чујеш ли ме, Кузмановић Вуче!
Што ми пишеш, од горе хајдуче,
да не прштим лашку сиротињу, 30
ја везира за то не обадам
кад ја имам од цара фермана,
а раја је Турчину нафака.“
   Кад Кузману така књига
и кад био књигу разумио, 35
причекао за неђељу данах,
па је малу чету сакупио
и отиде Суторман-планином,
докле дође Шари поноситој.
Ту су један данак преданили 40
и бијеле куле разгледали
по Крајини и по Бару граду.
А кад била нојца долазила,
отидоше Бару проз вароша,
докле бегу до дворовах доше, 45
па дружини Вуче бесједио:
„Ја отидох у бијелу кулу
да од куле ја отворим врата,
а ви стан’те пред врата од куле.“
То им река, па Вук ускочио, 50
ал’ га клети опазише Турци,
не даше му отворити врата,
већ у кулу Вука затворили,
а четири пушке опалише,
тек олово не приону Вуку. 55
Па Вук ужди двије пушке мале,
те погоди агу Мехмет-агу
и Османа, брата хагинога;
још Вук аги токе уграбио
и четири пушке срмајлије, 60
па изиде пред бијелу кулу,
ал’ пре кулу не нађе дружину.
Он помишли да су му утекла,
те овако њима бесједио:
„О хрђава браћо и дружино, 65
да грдно ли мене издадосте,
а да бисте код Бога платили! ...“
Кад лелекну нешто наврх куле:
„Јаох, Вуче, срамотно л’ погибе!
Ми ал’ ћемо изгубити главе 70
али ћемо тебе осветити!“
А Вук им је био завикао:
„Не погибох, но слазите амо!“
То дружина њега разумјела,
брж’ сидоше са бијеле куле 75
и с Вуком се онди састадоше.
У Црмницу отле се вратише,
из Црмнице здраво у Бјелице.