Podiže se Kuzman od Bjelicah
i za njim su tri četiri druga,
a otide preko Gore Crne,
doklen dođe nahiji Crmničkoj
u malahno selo Boljeviće. 5
Otolen je knjigu napisao,
a šilje je u Bar na krajinu
baš na ruke barskom Mehmed-agi:
„Mehmed-aga, slušaj što ti pišem!
Ako zulum nećeš ostaviti 10
što ga činiš barskoj sirotinji,
kunem ti se vjerom i zakonom,
al’ ću moju izgubiti glavu
ali tvoju prijed okinuti.“
Kad Mehmeta knjiga dopanula 15
i kad viđe što mu Kuzman piše,
podruga se knjigi Kuzmanovoj,
i ovako riječ besjedio:
„Čudna vlaha – jad ga zadesio! –
koji mene predaje zakone 20
kako imam zapov’jedat raji!
Sad on kaže u knjizi ovojzi:
ako njega poslušati neću
da mi hoće glavu okinuti,
ka da sam mu svezan ukraj puta 25
baš za grmen od jele zelene.“
Pak je Vuku knjigu otpisao:
„Čuješ li me, Kuzmanović Vuče!
Što mi pišeš, od gore hajduče,
da ne prštim lašku sirotinju, 30
ja vezira za to ne obadam
kad ja imam od cara fermana,
a raja je Turčinu nafaka.“
Kad Kuzmanu taka knjiga
i kad bio knjigu razumio, 35
pričekao za neđelju danah,
pa je malu četu sakupio
i otide Sutorman-planinom,
dokle dođe Šari ponositoj.
Tu su jedan danak predanili 40
i bijele kule razgledali
po Krajini i po Baru gradu.
A kad bila nojca dolazila,
otidoše Baru proz varoša,
dokle begu do dvorovah doše, 45
pa družini Vuče besjedio:
„Ja otidoh u bijelu kulu
da od kule ja otvorim vrata,
a vi stan’te pred vrata od kule.“
To im reka, pa Vuk uskočio, 50
al’ ga kleti opaziše Turci,
ne daše mu otvoriti vrata,
već u kulu Vuka zatvorili,
a četiri puške opališe,
tek olovo ne prionu Vuku. 55
Pa Vuk uždi dvije puške male,
te pogodi agu Mehmet-agu
i Osmana, brata haginoga;
još Vuk agi toke ugrabio
i četiri puške srmajlije, 60
pa izide pred bijelu kulu,
al’ pre kulu ne nađe družinu.
On pomišli da su mu utekla,
te ovako njima besjedio:
„O hrđava braćo i družino, 65
da grdno li mene izdadoste,
a da biste kod Boga platili! ...“
Kad leleknu nešto navrh kule:
„Jaoh, Vuče, sramotno l’ pogibe!
Mi al’ ćemo izgubiti glave 70
ali ćemo tebe osvetiti!“
A Vuk im je bio zavikao:
„Ne pogiboh, no slazite amo!“
To družina njega razumjela,
brž’ sidoše sa bijele kule 75
i s Vukom se ondi sastadoše.
U Crmnicu otle se vratiše,
iz Crmnice zdravo u Bjelice.
