Буњевци и Шокци у Угарској

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Нема већега ругла од оног циркуса, што се зове маџарски парламенат. Срамота је за цијели свијет, да се онако шта може да држи сред цивилизоване Европе. Само у окорјела злочинца моћи ћеш наћи онаки цинизам, каким се одликују »либерални« заступници »витешкога« народа, кад се ради о немаџарским народима у Угарској. И ти »заступници«, које је новац преко љешина и крви довео у »сабор«, закључише љетос прославу. г. 1848., прославу слободе и једнакости. Може ли бити још веће гњусобе? Они славе успомену стечене слободе, а цијели су народи у ропству, они славе једнакост, а немаџарски народи не смију својим језиком ни говорити, славе братинство - а жандармерија проваљује у цркву и пери бајунете у народ, да га присили на маџарску молитву и маџарску црквену пјесму! Прославу г. 1848. закључује парламенат, који је тек недавно створио закон о помаџаривању имена мјеста, вода - парламенат, у коме је најодурнији шовинизам обладао свим странкама почевши од пучке па до »либералне« тако, да данас међу свим странкама маџарским нема ниједне, која би стајала на ишто праведнијем стајалишту спрам немаџарских народа, - парламенат, у коме већина пучанства нема свога заступника!

Али као да се више не дају ни сакрити ни прикрити резултати злочиначке политике маџ. владе, и као да не доносе благослова и среће новци, што их је покрала маџ. влада другим народима, кад су сабирали новац, да си дигну културне заводе, које им је влада била дужна да дигне, а није хтјела. Она диже палаче, баца новац на разна »културна« друштва за однарођивање других народа, бахата се маџ. аристокрација шири, протепље тисуће и тисуће, - док властити маџарски народ скапава и гине од глади и сели у Америку, alföldski се сељак буни и тражи хљеба - а сва је земља тако деморализирана, да нема скоро дана, а да не избије најаву каки шкандал

У такову положају дочекују немаџарски народи педесетгодишњицу онога часа, кад су мислили, да је освануло ново доба слободе и једнакости. А кад се узме у обзир, да ни немаџарски народи од више милијуна немају не само грађанских, него ни најпримитивнијих људских права, онда морамо управо стрепити за онај лијепи дио нашега народа, који се настанио по јужној и западној Угарској, а коме већ не дају готово ни да дише. »Нар. Новине« виде тлачење Пољака у Њемачкој, али још нијесу могле да запазе нечовјечни поступак с нашом прекодравском браћом, која се додуше опиру маџарско-жидовском шовинизму, но уз наш нехај и слабу или никакову потпору губе наду и падају у очај. А за нас је то питање од еминентне важности, јер се ту не ради само о крви наше крви, - него и о томе, да смо ми у савезу с државом, гдје су цијели народи државни робови, - која подржава ропство. И док знаду Маџари рећи Аустрији, да ће с њоме расправљати само за уређених уставних одношаја, требали бисмо и ми да се замислимо, што нам је радити код углављивања разних наших послова с државом, која под крај XIX. вијека подржава ропство, гдје је све: уставност, слобода, једнакост, право - само велика, маџарска лаж!

У таквом су положају и наша браћа, о којој мислимо сада проговорити: Буњевци и Шокци. Настанише се у већем броју у Бачкој, Барањи и Банату, а има их и у пештанској, биоградској и ђурској жупанији свега скупа преко 300.000 (у самој Суботици 50.000). Њихов долазак у Угарску спајају неки с 13. вијеком, кад је послије татарске провале остала Угарска опустошена, па је краљ Бела ондје насељивао друге народе, а по свој прилици и Хрвате, из захвалности, што су му спасли живот. Но главна сеоба пада у 16. стољеће. Како су Турци силно напредовали и освајали земљу за земљом, бјежао је народ из Херцеговине у Далмацију, а из Босне у Хрватску. Ал кад у 16. ст. освајају Турци и Далмацију, Хрватску и Славонију, стане наш народ бјежати у Угарску, Аустрију и Моравску, само да не падне под власт турску. Тако се настанило много народа по јужној Угарској, гдје су нови дошљаци нашли старије, и ту остадоше Буњевци послије и под турском влашћу и под крајишком управом, много тога претрпише, али се ипак одржаше. Кад се 1742. год. укинула крајина мед Дунавом и Тисом, освану Буњевцима боље вријеме. Купе се већ у мјеста и оснивају градове Сомбор и Суботицу. А кад овако све лијепо приредише, долазе са сјевера Маџари и Нијемцина готово. Зна се, да се на пр. у Суботици први Маџари настанише тек 1754., у Канижи 1751., у Бечеју 1760., у Зенти 1765. године. Име Буњевци мисле неки да полази од ријеке Буне у Херцеговини, која утјече код села Буне у Неретву. Кад их је турска сила потисла из Херцеговине у Далмацију, - оста им уз име буњевачко и - далматинско. А кад им ни тамо није било мира, кренуше у Угарску једни преко Велебита и Хрватске под поглавицама Марковићем и Ђуром Видаковићем, док је друге преко Босне водио у нову постојбину фра. Анђелија Шарчевић. Кад је нестало зулума турског, стиже их зулум маџарски. Нови досељеници Маџари и Нијемци бијаху намах с почетка у великој милости властодржаца и уживаху у сваком погледу предност пред Буњевцима. Ал што даље то и горе. Маџари се више не задовољавају с пуком предношћу, већ траже све засебе, а за другога ништа.[1] Од год. 1879. пако зачеше буњевачки језик управо затирати, тјерати из цркве и школе. А Буњевци, чини се само зато, да покажу на што очитији начин приврженост маџ. државној идеји, и да отклоне од себе и најмању сумњу о својој невјери, да теже ван Угарске, не наглашиваху ни име хрватско ни српско. Али све то не помаже. Незаситност и шовинизам маџарски не зна мјере, већ гуши нашу ријеч гдје може, тјера је из школе и цркве, а почео већ сезати и у обитељ. Занимиво је, како красно схваћа народно наше јединство буњевачки мјесечник »Невен«. Кад се наиме од стране неких српских новина приговорило, да он (»Невен«) радије вели, да су Буњевци Хрвати, одговорио им је »Невен«: »Жао нам је, што се међу рођену браћу Хрвате и Србе на толико уврижила мржња, да заборављају заједничке интересе, заједнички језик и све народно благо на културном пољу и о маленом питању имена бију главе своје онда, кад их и на једном и на другом крају рода свога чекају пуне шаке посла. ... »Невен« свој обљубљени народ, у којем је позван диловати, буњевачким-шокачким назива. А ако нам који брат Хрват или Србин пише штогод, он код нас има право писати онако, како хоће. Јер народ је један, па окрстио га којим год именом! То не миња ствар. Буњевци и Шокци знаду, да су они један огранак »српско-хрвацког« народа. А тко је од нас потеко од српске тко ли од хрватске крви, то се доказати не може ...«

У брзо осјетише буњевачки родољуби потребу, да своме народу, који радо чита и пјева, подаду згодно штиво. Тако видимо ето, гдје се 1870. год. појављују прве буњевачке новине: »Буњевачке и шокачке новине« под уредништвом Ивана Антуновића. Тај - »отац буњ. народа«, како га зову - први је увидио потребу, да даде своме народу књигу, да га поучи и просвијети, да га научи цијенити матерински свој језик, да га подигне, да буде свој на своме. Осим ових новина, написао је он сву силу књига, и тако створио сам готово цијелу литературу. Његове су књиге: »Бог с човиком на Земљи«, »Човик с Богом«, »Славјан у свом дому«, Талијански пут, »Одметник« и др. још и данас обљубљеним штивом Буњеваца. Осим тога је он лијетао од аркива до аркива и скупљао хисторијске податке о доласку и повјести свога народа, те своја истраживања отиснуо у књизи: »Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих«. Антуновић је осим књига, на које је издао готово сав свој иметак, наговарао свој народ, да чита хрватску и српску књигу, препоручао му Прерадовића, Змаја, Шеноу, Марковића и др. Да је био наображен човјек, доказом је, што се успео до високих части. Од жупника поста зачасним бискупом, а да се није изневјерио своме народу као многи други, који који су се прије борили за народ и језик, а послије се одметнули (као на пр. данашњи суботички начелник Лаза Мамужић, који је г. 1874. издао маџарски писану брошуру на обрану буњ. народа и језика). Год. 1872. поче изилазити и други часопис »Буњевачка и шокачка Вила«, под уредништвом »буњевачког писника« и побратима пок. Антуновића - Блажа Модрошића. Једанајст година послије тога поче излазити врло лијепи забавнопоучни часопис »Невен«, који хвала богу до данас срећно живи и битише. Осим тога излазе »Суботичке Новине« које су недавно постале политичким тједником, »Пучки лист«, сваке године каледар »Даница«, која се у више тисућа примјерака шири у народ, и др. Омиљело је народно штиво Качићев разговор, Релковићев сатир, многобројни молитвеници, а нијесу непознате ни књиге друштва св. Јеронима и »Матице Хрватске«. Од признатих »буњевачких« књижевника спомињемо: добро нам познатог пјесника Мирољуба, Станишу Јабуковића и Стипана Мукића. Пучки је пјесник Симе Ивић, који са својим простим саставцима угађа народу и народ га радо чита, а припознат је писац и Косталић, брат пјесника Мирољуба.

Како се из свега види народ воли књигу, па га се зато немило коснуло насилно наривавање маџарскога језика, којим хоће да истисну буњевачки најприје из школе, из цркве и уреда, а онда и даље. Зато се Буњевци томе опријеше и учинише све, што се дало учинити, да стеку своје право и закону задовољштину прибаве, али узалуд. Ма да је слово закона јасно, ма да им закон даје право на народне школе, - све то не смета маџарске шовинисте почевши од градског капетана па до министра, да најбездушније погазе закон, који су им најумнији маџ. државници: Deak, Eötvös и др. створили. Дакако Deak и Eötvös нијесу били такови Маџари, каки су данас разни Kohni, Rosenzweigi и Jeitelesi!

По законима од г. 1868. XXXVIlI и 1879. XVIII. имаду сви народи у Угарској право, да се уз учење маџарскога језика врши обучавање у материнском језику. Год. 1868. буде узакоњено: »да државним језиком маџарски буде, али да зато свака народност има право својим материнским језиком служити се у званији, пред судом итд и да су званичници дужни језик онога пука разумјети и говорити, гдје званију обнашају; да се свака важнија наредба материнским језиком дотичнога пука издаде, да се дијете у школама својим језиком подучавати има« § 58. з. XXXVIII. одг. 1868 вели дакле: »да се свако дијете материнским језиком има поучавати, у колико би се тај језик у опћини међу осталима говорио«. Но да је тај закон само на папиру, као и сви иоле праведнији закони у Угарској, доказом је барбарски поступак Маџара у погледу школе и буњевачког језика у Суботици, који се год. 1896. љуто заоштрио. Министарском наредбом од год. 1870. бр. 17.284. одређено је, да се у пучким школама има уложити особити труд у поучавање материнског и маџарскога језика... Закон одређује основну науку у материнском језику у свих 6 разреда. - Овако је по закону, али другојачије у пракси. У Суботици, гдје је од 73.000 житеља 50.000 Буњеваца, има 12 школа, а по салаших, гдје готово ни циглога маџарчета нема, 10 школа, - али ни у којој од ових школа не чујеш ни ријечи буњевачке, не видиш ни листка буњ. школске књиге, јер је и црква и држава укинула издавање буњевачких школских књига. Умјесто да се дјеца у школама чему науче, излазе из њих глупља, но што су у ње ступила. Не само да не науче маџарски, него уопће ништа, отупе и често су неспособна за даљу наобразбу. Науче додуше ову или ону пјесму на изуст, али већим дијелом ни не разумију оно, што хоће пјесма. Да се томе доскочи, притуже се Буњевци најприје школској области, гдје предложише њихови предаци, да се буњевачка »абецеда« уведе барем у доње разреде, јер да навластито она дјеца, која не полазе горњих разреда, не знаду никако: ни буњевачки ни маџарски читати ни писати. Буњевачки нијесу учили, а маџарски брзо ишчезне у буњевачкој обитељи. Требало је доста времена, док су тај предмет ставили на дневни ред и напокон одбише ту праведну молбу са 19 против 8 гласова. Маџари рекоше, да је то Маџарска, па да се зато мора само искључиво маџарски учити. Та барбарштина не само да се противи здравој памети и педагогији, него је и лоповлук, да му треба пара. Ако Маџари одатле, што је то »Маџарска«, закључују, да се само маџарски има учити, онда нека и само маџарски џепови - плаћају!

Кад им је ту најправеднију жељу одбила школска област на управни одбор, који је опет ту ствар отпутио државном школском надзорнику Gräfu, а тај је морао то питање тек - проучавати! Надзорник суботичких школа мора тек да проучава питање, на које је имао бити спреман сваки час на одговор! Кад ни то не поможе, подаше вође Буњеваца: Пајо Кујунџић, гим. вјероучитељ и одвјетници Др. Душан Петровић и Др. Вецо Мамужић призив на министарство богоштовља и наставе, који потписа само у Суботици 1200 грађана Буњеваца. Требала је пуна година дана, да им министарство одговори негативно. Наредбом бр. 60211/897. забрани и славно министарство буњевачки језик у школама и тако је из свију суботичких школа, које великим дијелом плаћају буњевачки џепови, успркос закона и правде, искључен буњевачки језик, забрањена иста буњевачка почетница!

До какових резултата води овакова обука доказује примјер, што се збио у једној оваковој »маџарској« школи. Био испит, па дошао - први пута за 11 година - и надзорник. Пита учитељица неко дијете. Упита га једном, упита поновно, а дијете само сједи и не миче се. Упита друго дијете, и оно сједи као да га се то ни не тиче. Умијеша се и надзорник - ништа те ништа. Ал тек што прозбори и упита буњевачки, већ му дијете устане и одговара. Учитељица доби - укор!! - Има школа, гдје учитељи дјецу туку, кад их не разумију, а кад родитељи ваде дјецу из школе, онда вичу Маџари: Еле, - не дајете дјецу у школе, а онамо вичете за својим школама! Али да - дајте им њихове школе!

Како с пучким, тако је и са свим другим школама. Год. 1896. одлучише дигнути у Суботици земљорадничку школу, која би имала да подучи и упути онај најзанемаренији сталеж ратара, који, може се рећи, једини и носи готово све терете. Али и при том није господи Маџарима до опћенитога напретка, није им на срцу брига о ваљаној одгоји и наобразби ратаревој, него само и нада све - маџаризација. Зато маџарски шовинисте формуловаше питање, кога ће у те школе примати, овако: У првом ће се реду у ту школу примати онаки младићи, који довољно говоре маџарски језик. То значи другим ријечима, да се буњевачки младићи, који због зло уређених школа нијесу могли научити маџарски, не ће примати. Да им је и овдје само маџаризација на уму, доказује чињеница, да су бијесно напали опћинара Буњевца, који је предложио, нека с обзиром на то, што је овдје толико Буњеваца, не чини разлике знање или незнање маџ. језика, да се тако и буњевачки пук узмогне окористити том школом, намијењеном просвјети простог ратара. Ако им споменете, да морате имати и једнака права, кад имате једнаке терете - а и више - онда вас обједјују, да буните и сијете раздор мед пуком буњевачким и маџарским. Бранити себе и тражити своје право значи њима бунити, бити велеиздајник, панславист. ... Нека нико не мисли, да је тако само у Суботици. Навест ћу само неколико примјера из других мјеста. У мјесту Душноку је 2836 житеља, све сами наши људи. И ту истиснуше наш језик из школе, премда се сав народ. томе противио. У Баћину, гдје је готово сам наш пук, истиснуше из школе и сеоске управе буњевачки језик. У Ванцаги, гдје је од 3368 житеља 3/4, нашега народа, а 1/4 Маџара покушаше искључити буњевачки језик из школе, а кад се против тога дигнуо сав народ и школски одбор закључио, да се у школама буњевачки учи, дрекне жупник Györffy, да то у »Маџарској« није дозвољено, јер да у »Маџарској« само Маџари правице имаду. Итд. итд. Види се уопће, да се тако ради по неком систему. Ако се нађе буњевачки учитељ или учитељица, не буду намјештени на буњевачке школе они, него други, који не знају ни ријечи буњевачке. У Суботици су намјештени учитељи, који тек од дјеце уче буњевачки, премда је било домаћих синова, који су тражили она мјеста. На буњевачке школе имаду предност они, који не знаду ни ријечи језика оне дјеце, коју имаду да поучавају! У једну ријеч, свуд се настоји било угушити било забашурити, да Буњевци у опће егзистирају. У извјештајима средњих школа фалзификују, смањују број ђака Буњеваца, професори силом хоће да помаџаре немаџарске ђаке. (Сомбор) - Бити маџарски патриота значи однарођивати друге, а у том се послу управо натјечу и сви, па и тако хумани заводи, као што су сиротишта. У Сомборском је сиротишту било од 16 дјеце 12 Буњеваца, па им је забрањено и мед собом буњевачки говорити, тако те кад их је ко од рода посјетио за годину дана, нијесу га више разумјели! У истим самостанским школама забрањују дјеци, да пишу својим родитељима листове материнским језиком. Тако је дао неки сомборски грађанин своју кћерку у такову школу у Калочи. С почетка су писали буњевачки, а послије му пише кћи, да јој бране материнским језиком кући писати и да је жеља поглаварства, да јој и он (отац) маџарски пише. Отац се зажалио над тим, али дакако да није хтио испунити ту дивљачку жељицу славнога поглаварства у једној самостанској школи! Ево, не само да помаџарују дјецу, него хоће да и родитеље помаџаре! - Кад се маџарски шовинизам не жаца више ни овакога најгњуснијег и најнеморалнијег средства, онда није више далеко вријеме, кад ће ти модерни барбари расписивати награде онима, који ће Немаџаре - убијати!

Школи је дакле прва и једина сврха: маџаризирати. Али ни иста црква није тога проста, и она има да буде мјесто, гдје ће своју снагу показати маџарски шовинизам. Не гледа се ни не пита, да се тиме вријеђа најдубљи и најфинији осјећај у пуку, не пита се за жалосне посљедице, које су се већ на многим мјестима показале, гдје је пук, видећи, да му се језик и у цркви прогони, оставио своју цркву и прешао у назарене. Срамота је, да иду у том послу држави у помоћ и сами црквени достојанственици од жупника до бискупа, а и сама је пучка странка, о којој су многи мислили, да ће бити праведнија према другим народима, управо тако шовинистичка, као и друге маџ. странке, што је најбоље доказала својим гласовањем у пештанском »сабору«, кад се радило о поротама и поротницима. Пуку се не да, да својим језиком пјева црквене пјесме, у чисто буњевачким крајевима проповиједи су маџарске или у најбољем случају 8 пута маџарске, у 1 буњевачке. Пук зато ни не ће да полази цркву, на многим се мјестима грозио, да ће из цркве иступити, ако му се не да, што га по богу и правди иде. Тако се сантовачки Шокци загрозише, да ће иступити из цркве, ако им опет не уведу њихов језик.

– Каким се начином увлачи маџарштина, нека служи примјером случај, што се десио у Суботици, гдје је неки старешина дао служити requiem за своју снаху. Под мисом је било маџ. пјевање. Сва се родбина узбунила, а покојничина мати горко плакала и тужила се, што јој је за покојну кћер била маџ. миса. Послије мисе отпутише се гвардијану, (- то је било у цркви самостанској -) да им растумачи, како је дошло до маџарске мисе. Он је сву кривњу бацао на кантора Стипу, а он се опет изговарао, да му је било наложено маџарски пјевати. Овако ето смућују и кршћанску побожност, обешчашћују и саму цркву! Но што се догодило у Ерчину, надвисује све, што смо доселе навели, показује, да већ нема светиње, крију би се бојала погазити маџарска влада. Ту је готово искључиво елеменат буњевачки, тек од недавна доселило се овамо неколико маџарских обитељи, које су у брзо подале молбеницу најприје на министарство, а онда на црквену област, да се у ерчинску цркву уведе маџарски језик. Но црквена област, видећи да на молбеници нема ни једнога потписа огромне већине пучанства, одврати, да то не може учинити. Но Маџари и потурице не мироваху, него купише од 3 одметника потписе за 600 фор. Дакако да је у оваким приликама ријешење веома брзо. Ал кад је жупник Главак прочитао наредбу у цркви, сав народ бризне у плач и побјеже из цркве. Народ вани куне и плаче, а жупник чита у цркви наредбу. Кад се имала служити прва велика маџ. миса, стаде кантор маџарски пјевати, а народ ко у један глас запјева - буњевачки. Да буде сметња још и већа, Нијемци пропјеваше - њемачки. Жамор и бука стаде велика. Мисник се застраши, прекине мису и сађе мед народ, да га умири, али не поможе ништа. Дођоше и жандари и затворише 16 особа што дјевојака што момака на 12 дана. - Кад је имала бити друга маџ. миса, и народ се још више узбунио, но тада је била оружана жандармерија поразмјештана по цркви и тако народ подлеже сили. Је ли, модерна држава? Витешки народ? Тако се дивљачки поступа с Буњевцима и у цркви. Ал тражиш ли, што те иде, ето намах денунцијаната, гдје ти вичу: Панслависта, (то је најгори злочин), непријатељ маџ. устава (!) и државе - и зову у помоћ полицију, да она погази закон - у име закона. Устреба ли новаца за цркве и олтаре, онда се дакако и Буњевцима даје право - плаћати; а тим су се правом они и послужили веома често, јер је буњевачки народ богољубан, па радо даје у те сврхе.

Недавно је рекао у угарском табору министар-предсједник Báнffy да су неоправдане тужбе немаџ. народа, јер да су им њихова права уређена и зајамчена законом, који им нико не ће одузети. Штета је само, што се није »забунио« па рекао истину, да су ти закони само - »за опсјенити простоту« - на папиру. У Угарској за немаџ. народе нема закона, ту влада проста самовоља владиних слуга, који смију радити што их је воља - они су под имунитетом. Нека краду, проневјерују, отимљу - само нека су маџарски »патриоте«! Они смију све, а Буњевцима се не дозвољава ни најневинији плес, игранка да не буде »буне«.

Било је то 1897. год., кад се као и сваке године спремала буњ. омладине да приреди послије ускрза прољетну забаву »Велико коло« Први је дио програма имао бити тамбурање и пјевање, декламације и поздрав предсједника, а други дио плес. Но градска капетанија изда наредбу, којом се забрањује то народно, суботичко весеље, јер да руши мир мед Буњевцима и Маџарима, а осим тога да добровољна дружина тамбураша нема права јавно дјеловати, кад нема од министарства потврђених правила. Што се дозвољава и посљедњем Циганину, не дозвољава се Буњевцима, јер да буне! На јаким се темељима мора да темељи »маџарска« држава, кад се боји да је не би оборила буњевачка - тамбура! Најљепше је то, да је коло младежи одаслало правила исте године министарству на потврду, а министарство им је одговорило, да младеж и без правила може пјевати и играти, колико је воља. То исто министарство одобрило је забрану градске капетаније!

Кад видје младеж, да јој градски капетан забранио игранку, пошаље на министра унутрашњих послова притужбу с молбом, да што прије позове на ред град. капетана, који је забранио коло зато, што нема на програму маџарских говора и пјесама. Не само у модерним државама, него ни у Угарској нема случаја, да је област коме одређивала, како ће се морати забављати - о свом трошку. Званично и незванично се говорило, да »приређивањем кола буне против маџ. државе, да руше мир и слогу мед Маџарима и Буњевцима, да се противе области и закону, да су гори од новосадских Срба и загребачких Хрвата и да ће као бунџије позатварани бити, јер, веле, ко маџарски крух једе, нек се не лаћа тамбуре и кола«.

Након године дана стиже одговор од министарства, у ком под бројем 111092/5-c вели, да нема разлога, чему би замјерило суботичкој капатанији!! Ето и опет доказа, да у Угарској не влада слобода ни уставност, него најсуровије насиље и да ту сви једнаки од пандура до министра-предсједника. Још љепше карактерише Маџаре њихов поступак у год. 1896., кад су Буњевци приредили своје »Велико коло“ и позвали на њ своје суграђане Маџаре. Њима за вољу дадоше штампати програме и маџарским језиком. Мјесто сусретливости наиђоше у маџ. штампи на најгадније и најнедостојније нападаје, што су се усудили (!) без њихове дозволе и милости (!) приредити своју забаву. Нешто се слична догодило на банкету, што га је приредио подузетник муњевке Lindheim и позвао на њ међу осталим иуредника »Суботичких новина« г. Ђуру Карановића. Кад су се изредале многе здравице маџарске и њемачке, држе се и уредник, да прозбори коју буњевачку. Ал кад то чуше Маџари, стаде их вика, бука, звоњава чаша све дотле, док говорник не сједе. Таково је то »витештво« наших сусједа Маџара, кад се огледа из ближе! А какоје тек код судова! Међу осталим: Буњевца не примају за свједока или му не даду дневницу зато, што не зна маџарски!!

Наведосмо тек неколико примјера, изнијети све, значило би не свршити, Па ипак, уза сву невољу своју, ипак некако животаре, скупљају се и држе. Осим својих новина имаду у Суботици и газдачку банку, заједнички имају т. зв. »Католички круг«, гдје се држе предавања у маџарском језику, премда је од 100 слушалаца 10 Маџара! Тек послије маџарског предавања изнесе пред Буњевце буњевачки - ексцерпт! - У Суботици - а то је њихов центрум - имаду и покопно друштво св. Ивана, а пред неколико мјесеци покренуше идеју о оснутку добротворног друштва, коме би била с једне стране сврха, да подупире »буњевачку дицу у шкуларењу« и настоји одгојити народну неодвисну интелигенцију, која би се могла и хтјела с народом бавити те га поучавати, (јер премда су Буњевци доста имућни, у Суботици а и по селима има људи, чији иметак вриједи преко 100.000 фор., то је ипак интелигенција већином однародјена: боји се и стиди свога имена) а с друге би стране била томе друштву сврха, створити књижевни збор за издавање најпотребитијих буњевачких књига и за протуривање хрватско-српских издања. У спомен славнога свог - можеме рећи - преповодитеља Ивана Антуновића, окрстише то друштво његовим именом.[2] Исти је предлог изнио год. 1897. »Невен«, надајући се, кад би каледар »Даницу« послужила срећа и претекла која крајцара, онда би тај новац постао почетком »народне фундације за издавање буњевачке књиге« - Осим тога имаду у Суботици »Пучки Касино«, у који се у новије доба уписује све више Маџара, да онда узмогну лакше сијати раздор међу рођеном браћом и да то народно друштво - народу отуђе.

Но сам »Невен« згодно опажа потребу организације и у стварима политике: код избора н. пр. За то »Невен« мисли, да треба 1. говорити о томе, како је од потребе удружење Буњеваца, 2. истакнути цијељ удружења (»бранити свој матерински језик у цркви, у шкули, у суду и управи«) и 3. основати странку. - код посљедњих саборских избора дакако да нијесу поставили својих кандидата - али је карактеристично, да н. пр. у Суботици преко половице изборника није гласовало! Поставили су додуше свога кандидата - али у посљедњи час! Занимиво је ово искрено писмо »старога буњев. родољуба«, отиснуто у »Невену«: »Допустите ми да одолијем горкој туги срца мога, што нас 50.000 субатичких буњеваца на сабору земаљском заступају посланици, који се противе животу љубљенога рода и народа нашега. То је прид свитом велика срамота; а прид Богом велика грихота! Тужан и жалостан.

Али једно мислимо да је од потребе: Буњевци имаду да ступе у ужу свезу с другим немаџ. народима. Поуздавати се у пучку странку, значило би хотице се варати. Та је странка дала у више прилика прилике немаџ. народима увјерити се, да је једнака другим маџ. странкама, што се тиче народносног питања у Угарској. - Али и на нама је велика дужност. Чињеница је, да не водимо о себи рачуна[3] да се не бринемо за своју прекодравску браћу онако, како бисмо морали. О Међумурју, гдје је сам наш живаљ, немамо доселе још нити брошуре, а нитко се право ни не миче, да се већ једном почне и тамо радити. Та ваљда не мислимо скрштених руку гледати, како нам убијају и однарођују наш народ? Питање наше прекодравске браће има да буде у нашим новинама непрестано на дневном реду. Наш нехај и неморална маџарска политика отуђила нам их је, наше занимање иопет маџ. политика има да нам их приближи!

Milan Heimrl

Белешке[уреди]

  1. Већ у прошлом стољећу започе бискуп Патачић, рођени Хрват, маџаризацију. Под пријетњом глобеод 12 фор. и 12 батина бијаше забрањено говорити буњевачки!
  2. Приноси се шаљу на Уредништво „Невена“ у Суботици (Szabádka) V. кр. 67. бр.
  3. Како н. пр. Чеши помњиво воде статистику о своме народу у Долњој Аустрији!

Извор[уреди]

  • Милан Хајмрл, Буњевци и Шокци у Угарској, Нова доба: лист сједињене хрватске, српске и словеначке омладине за политичка, социјална и књижевна питања, год. 1, бр. 1, 1898, стр. 246-254