Буљук-баша Мујо на Малти (Травник)

0001 Вино пију до два побратима
0002 На Кладуши у каменој кули:
0003 Једно главом буљук-баша Мујо,
0004 Друго побро Бабић Хусеине.
0005 Пију вино, еглен заметнули
0006 О јунаштву и о дјевојкама.
0007 Бабић Хусо Мују говорио:
0008 „Побратиме буљук-баша Мујо,
0009 Што с’ не жениш, слатки побратиме?”
0010 Њему Мујо тихо проговара:
0011 „Побратиме, Бабић Хусеине,
0012 И ја знадем, слатки побратиме,
0013 Да с’ у мене брци процватили.
0014 Гдје ја нађем за себе дјевојку,
0015 Ондје за ме нема пријатеља:
0016 С отог остах неожењен, побро.”
0017 Њему Бабић приче говорити:
0018 „Побратиме, буљук-баша Мујо,
0019 Ако чеш ме послушати, Мујо,
0020 Ја ти знадем за красну дјевојку,
0021 Знадем за те срцем пријатеља:
0022 То је Злате Глинић Осман аге,
0023 А ага је срцем пријатељу.
0024 И ја јесам цури муштерија,
0025 Вен хајдемо кули Осман аге,
0026 Да видимо кићену дјевојку.
0027 Ак’ вољедне тебе нег’ менека,
0028 Ја ћу бити кумом код дјевојке,
0029 Потрошићу двјеста маџарија.”
0030 А кад чуо буљук-баша Мујо,
0031 Он говори Бабић Хусеину:
0032 „Хајдмо, пробро, кули од камена,
0033 Да видимо кићену дјевојку.
0034 Ак’ вољедне тебе нег’ менека,
0035 Бићу и ја кумом код дјевојке;
0036 Потрошићу триста перуклија.”
0037 То рекоше, на ноге скочише,
0038 Опремише ате у подруму,
0039 Изведоше под камену кулу
0040 Обојица коње узјахаше
0041 Од Кладуше испод Алатуше,
0042 Испод гаја Огрешевић Ала.
0043 Глину воду на бродовим’ прешли,
0044 Управише кули Глинић аге.
0045 Кад се близу кули прикучили,
0046 У њој сједи Глинић Осман ага,
0047 Виш њег стоји кићена дјевојка,
0048 А дјевојка тихо проговара:
0049 „Ето бабо, двају коњаника!”
0050 Кад је ага оба угледао,
0051 Он говори својој кћери Злати:
0052 „Кћери Злато, из очију виду,
0053 Оно с’, кћери, твоји загледачи,
0054 Оно јесу оба побратима.
0055 Штоно јаше, кћери, на ђогату,
0056 Оно јесте буљук-баша Мујо;
0057 Што за њиме јаше на алату,
0058 Оно јесте Бабић Хусеине”.
0059 У том момци под камену кулу.
0060 Дочека их Глинић Осман ага,
0061 Мујо њему турски селам викну,
0062 Њима ага хош-ђелдију даје,
0063 Па рекоше, да су здраво били.
0064 Мало вр’јеме за дуго не било,
0065 У одаји полетјеше врата,
0066 А на врата кићена дјевојка
0067 Носи кахву на табаку златну,
0068 Замедена па зашећерена;
0069 Слатка кахва, љепши кахвеџија.
0070 А говори Бабић Хусеине:
0071 „Чујеш ага, Глинић Осман ага
0072 Ми ти јесмо оба побратима,
0073 Па смо чули за твоју дјевојку,
0074 Да ј’ у тебе на наму дјевојка,
0075 А ми јесмо оба муштерије.”
0076 Хусо цури тихо проговара;
0077 „Л’јепа Злате Глинић Осман аге,
0078 Видиш Злате, буљук-баше Муја,
0079 Мала има, па ирада свога,
0080 А јунак је нада све јунаке,
0081 Добру има на Кладуши кулу,
0082 А теби је Мујо муштерија;
0083 У менека нигдје ништа нема,
0084 У наруч сам нашо одијело.
0085 Ако волиш њега нег’ менека,
0086 Ја ћу бити куме код дјевојке,
0087 Потрошићу двјеста маџарија.”
0088 И Мујо јој тако говорио.
0089 Кад је чула кићена дјевојка,
0090 Диже главу, Хусу говорила:
0091 „Добро знадем, буљук-башу Муја,
0092 Мујо има мала и ирада,
0093 Има добру на Кладуши кулу,
0094 А јунак је нада све јунаке.
0095 Што ми лажеш, Бабић Хусеине,
0096 Да у тебе нигдје ништа нема?
0097 Добар имаш чардак на Крбави,
0098 А алата јашеш владикина,
0099 Што си њега руком уморио,
0100 Испод њега измако алата.
0101 Вен хвала вам на вашем ићраму;
0102 И ја знадем за бољу дјевојку,
0103 И љепша је и виша од мене.
0104 Кад хвалите да сте ви јунаци,
0105 Ниско цура у проклетој Малти,
0106 Л’јепа Ана малтарскога бана;
0107 Који сиђе у проклету Малту,
0108 Па изнесе банову дјевојку,
0109 Бићу њему љуба уз кољено.”
0110 А кад чула оба побратима,
0111 Обојица на ноге скочише
0112 И под кулом коње појахаше.
0113 Откренуше од камене куле
0114 До чардака Новић Јусуф аге.
0115 Кад чардаку близу прикучили,
0116 Угледо их ага са пенџера;
0117 Пред њих ага под чардак изиђе.
0118 Добро их је ага дочекао
0119 На селаму и на хош-ђелдији,
0120 Тудје момци коња одјахаше,
0121 Уведе их у чардак дрвени.
0122 Кад на чардак оба побратима,
0123 Мујо мучи, ништа не говори;
0124 А говори Новић Јусуф ага:
0125 „Гдје сте били, оба побратима,
0126 Да ви н’јесте кули саходили,
0127 Б’јелој кули Глинић Осман аге?
0128 Је л’ вас цура резил учинила,
0129 Л’јепа Злата Глинић Осман аге?” —
0130 „Јесмо, ага, кули саходили,
0131 Па нас Злате у Малту опреми,”
0132 А кад чуо Новић Јусуф ага,
0133 Пред њих баци катанско од’јело.
0134 Говорио буљук-баша Мујо:
0135 „Чујеш ага, Новић Јусуф ага,
0136 Не знам краја, на којем је Малта.”
0137 А говори Бабић Хусеине:
0138 „Побратиме, буљук-баша Мујо,
0139 Што говориш, од тог’ фајде нема,
0140 Ваља ићи у Малту проклету.”
0141 Кад је чуо буљук-баша Мујо,
0142 Они себе тебдил учинише,
0143 Па под кулом коње појахаше.
0144 Окренуше оба од чардака,
0145 Све путују мору у шкуљеве;
0146 Кад су мору на обалу сишли
0147 Онда рече Бабић Хусеине:
0148 „Побратиме буљук-баша Мујо,
0149 Ти окрећи, куд је теби драго.”
0150 Обојица туј се растадоше:
0151 Оде Мујо уз обалу мору,
0152 Мујо тежи у шкуљеве мору
0153 Б’јелој кули Петра Миљковића;
0154 Хусо оде низ обалу мору.
0155 Касно Мујо у шкуљеве сиђе
0156 Б’јелој кули Петра Миљковића
0157 Мујо викну под каменом кулом:
0158 „Побратиме, Петре Миљковићу,
0159 Јеси л’ дома у каменој кули?”
0160 То не чује Петре Миљковићу,
0161 Вен му чује љуба са оџака;
0162 Вјерна љуба тихо проговара:
0163 „Господине, Петре Миљковићу,
0164 Неко тебе испод куле виче,
0165 Канда ти је Богом побратиме,
0166 Са Кладуше буљук-баша Мујо.”
0167 Диже главу Петре Миљковићу,
0168 Па је љубу плеском ударио:
0169 „Што ми ноћас ране повријеђаш,
0170 Што спомињеш буљук-башу Муја;
0171 Ево има три пуне године,
0172 Како мени побратима нема.”
0173 Опет Мујо испод куле виче.
0174 А кад чуо Петре Миљковићу,
0175 Он полети низ камену кулу;
0176 Кад угледа побратима свога,
0177 Прама њему раскрилио руке.
0178 Гдје с’ састали, ту се загрлили,
0179 За јуначко упиташе здравље.
0180 Уведе га у камену кулу,
0181 Па пред Муја трмпез поставио.
0182 Петар пије, као да прољева,
0183 Мучи Мујо, ништа не говори.
0184 Говори му Петре Миљковићу:
0185 „Побратиме, буљук-баша Мујо,
0186 Што не пијеш, слатки побратиме?
0187 Кад си годјер мени доходио,
0188 Вав’јек пио шенли и весело,
0189 А сад мучиш, ништа не говориш.”
0190 Онда Мујо Петру говорио:
0191 „Побратиме Петре Миљковићу,
0192 Ти не знадеш драги побратиме,
0193 Мене цура резил учинила,
0194 Л’јепа Злата Глинић Осман аге,
0195 Па сам пошо у Малту проклету;
0196 А ја не знам, на којем је крају,
0197 Јер јој никад силазио н’јесам;
0198 Ево муке и невоље тешке
0199 Порад Малте, проклете паланке.”
0200 А говори Петре Миљковићу:
0201 „Побратиме, буљук-баша Мујо,
0202 Бахта нема венда у тебека;
0203 Ево има три пуне године,
0204 Што ја градим ђемију под кулом,
0205 У њу мећем робу свакојаку,
0206 А с’јутра ћу покрећат ђемију,
0207 Окрећем је у Малту проклету.
0208 Ја ћу тебе у Малту превести,
0209 Чекаћу те мјесец и годину,
0210 Док се вратиш из Малте проклете.”
0211 Кад то чуо буљук-баша Мујо,
0212 Мујо пије, као да прољева,
0213 Пије пиво шенли и весело.
0214 Ноћ ноћили, рано подранили,
0215 Па се спрема Петре Миљковићу,
0216 Опреми се буљук-баша Мујо;
0217 Па сједоше оба у ђемију,
0218 Окренуше преко мора сињег’,
0219 Све дан по дан, а конак по конак,
0220 Па ђемију крају притурили
0221 До под Малту четири сахата.
0222 Из ђенрије изведе ђогата,
0223 А Петар му тихо говорио:
0224 „Побратиме, буљук-баша Мујо,
0225 До на гору два пуна сахата;
0226 На гори је чардак од дрвета,
0227 У чардаку Голуб харамбаша.
0228 Кад ти побро натјераш ђогата
0229 Познаће те Голуб харамбаша,
0230 Викнуће те по имену, побро.
0231 Ти се хвати руком у џепове
0232 Даруј, побро, Голуб харамбашу
0233 Сербез хајде у Малту проклету.”
0234 Оде Мујо у Малту проклету.
0235 Кад избио горе на раскршће,
0236 Крај чардака Голуб харамбаше,
0237 Њега Голуб из чардака викну:
0238 „Стан’ Турчине,буљук-баша Мујо,
0239 Ево има дванаест година,
0240 Како чувам чардак у планини
0241 Све од тебе и ђогата твога.”
0242 Кад је Мујо разумио р’јечи,
0243 Он говори Голуб харамбаши:
0244 „Не будали, Голуб харамбаша,
0245 Мујо т’ никад до чардака не ће.”
0246 Па отишће руку у џепове
0247 И дарова друштво Голубово:
0248 Сваком другу по три маџарије,
0249 А Голубу двадес’т и четири.
0250 Говорио Голуб харамбаша:
0251 „Да си главом буљук-баша Мујо,
0252 Сербез хајде у Малту проклету.”
0253 Мујо оде путем низ планину.
0254 Када Мујо до у Малту сиђе,
0255 Низа Малту управио ђога,
0256 Па под кулу малтарскога бана.
0257 На големо чудо ударио,
0258 У авлији под каменом кулом
0259 У авлији толе поставили.
0260 Сва авлија бутун популата,
0261 Јер су просци укит’ли дјевојку,
0262 Просе Ану малтарскога бана;
0263 Јандај сила добрих капетана!
0264 Ни томе се није зачудио,
0265 Вен угледа буљук-баша Мујо:
0266 Вода с’ алат Бабић Хусеина
0267 Под калканом и под кубурама.
0268 Хусо сједи бану уз кољено
0269 И пред Хусом тола постављена,
0270 А до њег су сва три капетана,
0271 Пред сваким је од злата јабука;
0272 И пред Хусом од злата јабука.
0273 Онда Мујо одсједе ђогата,
0274 Па им Мујо бож’ју помоћ викну.
0275 Њему Хусо помоћ прихватио,
0276 Диже главу, па се поздравио:
0277 „Да си здраво, Петре генерале,
0278 Са Жегара од доњих котара.” —
0279 „Здраво јесам од Оточца бане.”
0280 И пред њега толу поставише.
0281 Мујо сједе хладао пити вино,
0282 Мујо метну од злата јабуку.
0283 Онда бане из свег’ грла викну:
0284 „О Анице, моја јединице,
0285 Ходи спани под камену кулу.”
0286 Мало вр’јеме за дуго не било,
0287 Стаде шкрипа дибе и кадифе,
0288 Ана спаде под камену кулу,
0289 Три пута се ћаћи поклонила;
0290 Њојзи ћаћа тихо проговара:
0291 „О Анице, моја јединице,
0292 Већ су мени просци додијали,
0293 Вен јабуку бирај у авлији.”
0294 Када цура оком погледала,
0295 По столицам’ јабуке од злата,
0296 Па се цура у пасу повила,
0297 Јабук’ узе Бабић Хусеина,
0298 Па је себи у њедра савила.
0299 Врло мило буљук-баши Мују.
0300 Оде цура у камену кулу,
0301 А авлији канат одскочио,
0302 А ускочи са мора трговче
0303 И подвикну малтарскога бана:
0304 „Зло ти пио, од Малтије бане,
0305 Зар не знадеш под каменом кулом,
0306 Ко ти сједи, бане, уз кољено?
0307 Са Крбаве Бабић Хусеине;
0308 Таке змије међу Турцим’ нема.”
0309 Кад то чуо буљук-баша Мујо,
0310 Он попаде бана малтарскога,
0311 С њим побјеже у камену кулу.
0312 А да видиш Бабић Хусеина,
0313 Хусо скаче испод камен-куле,
0314 У руци му голотрба ћорда;
0315 У авлији гадар учинио:
0316 Он погуби сва три капетана.
0317 Скочи Мујо из камене куле,
0318 А повика од Малтије бане:
0319 „Господине, Петре генерале,
0320 Ухвати ми Бабић Хусеина!”
0321 А кад чуо буљук-баша Мујо,
0322 Мујо турски Хусу проговара:
0323 „Предај с’ побро, Бабић Хусеине!”
0324 Па полетје буљук-баша Мујо,
0325 Хватише се у плећа јуначка,
0326 Носају се под каменом кулом;
0327 Обори га буљук-баша Мујо,
0328 Па он Хусу савезао руке,
0329 Поведе га у камену кулу.
0330 А ускочи од мора трговче:
0331 „Дај ми продај сужња у авлији.”
0332 А повика од Малтије бане:
0333 „Продај змију, Бабић Хусеина.”
0334 Онда Мујо у авлији виче:
0335 „Ови сужањ триста маџарија.”
0336 Па му даде Хуса и алата.
0337 Влашче води Бабић Хусеина,
0338 Мујо бану у кулу униђе.
0339 Мучи бане, ништа не говори,
0340 Јер он жали сва три капетана.
0341 Па је Мују трмпез поставио,
0342 Мујо пије у каменој кули.
0343 Ноћили су, рано подранили,
0344 Онда бане Мују говорио:
0345 „Чувај мени од камена кулу.”
0346 Па он узе хрте и загаре,
0347 Лов ловити у зелену лугу;
0348 Осто Мујо у каменој кули.
0349 У одаји полетјеше врата,
0350 А на врата банова дјевојка,
0351 Па говори кићена дјевојка:
0352 „Што ухвати Бабић Хусеина?
0353 Каква Хусо има побратима,
0354 Са Кладуше буљук-башу Муја,
0355 Зајам ће ти зајмом повратити.”
0356 Онда Мујо кад разумје р’јечи,
0357 Мујо њојзи по истини каже:
0358 „Ја сам главом буљук-баша Мујо.”
0359 Кад то чула прикладна дјевојка,
0360 Она Мују тихо проговара:
0361 „Хајд’ се, Мујо, опремај у кули.”
0362 А цура се у кулу поврати,
0363 Па се спрема у каменој кули.
0364 Мујо сиђе, изведе ђогата,
0365 Па посједе ђога у авлији,
0366 А дјевојку за се на ђогата;
0367 Загрну је мрком кабаницом,
0368 Па побјеже из камене куле.
0369 Мујо бјежи на ђогату своме
0370 До чардака Голуб харамбаше,
0371 А испаде Голуб харамбаша;
0372 Добро га је Мујо даровао.
0373 Па он спаде мору на обалу,
0374 Њега чека Петар код обале,
0375 Па униде Мујо у ђемију.
0376 Ленгер диже Петре Миљковићу,
0377 Све он бјежи преко сињег мора.
0378 У ђемији побратима нађе,
0379 Побратима Бабић Хусеина.
0380 Виш ђемија у шкуљеве дође
0381 Б’јелој кули Петра Миљковића.
0382 Кад се тамна ноћца ухватила,
0383 Петар б’јелу кулу оставио,
0384 А поведе бјелогрлу љубу.
0385 Што је имо мала готовога,
0386 Све понесе Петар Миљковићу
0387 Оде Петар с Мујом на Кладушу;
0388 Све путују Глини на бродове.
0389 Кад се бјаху Глини прикучили,
0390 Мујо носи од Малте дјевојку,
0391 Бабић иде на алату своме.
0392 Њиха гледа Злата са пенџера,
0393 Па говори своме родитељу:
0394 „Слатки бабо, Глинић Осман ага,
0395 Мујо носи банову дјевојку,
0396 Бит’ му нећу љуба код кољена.”
0397 А говори Глинић Осман ага:
0398 „Хајде спани под камену кулу,
0399 Па под Мујом ухвати ђогата,
0400 Па ћеш рећи буљук-баши Мују:
0401 „ „Јеси ли се брате уморио?” ” —
0402 Цура спаде под камену кулу.
0403 У том Мујо натјера ђогата,
0404 Даде Ану Бабић Хусеину.
0405 Мујо Злати тихо проговара:
0406 „Ја ти, Злато, муштерија н’јесам.”
0407 Па окрену кули на Кладушу
0408 Својим побром, Петром Миљковићем.
0409 Када Мујо на Кладушу дође,
0410 Петру б’јелу начинио кулу:
0411 Оста Петар зав’јек на Кладуши.