Будимска Краљица и Зорлић Гавран

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Будимска Краљица и Зорлић Гавран

(Из Драгачева)

Пошетала Будимска Краљица,
По бијелом Будимскоме граду,
За њом шеће питома Ружица.
Тада рече Будимска Краљица:
„Кћери моја питома Ружице! 5
„Тебе просе тридесет сердара,
„И тридесет и три ђенерала,
„Још те просе три српске војводе:
„Једно јесте Зорлићу Гавране,
„Друго јесте Милош Обилићу, 10
„А треће је Топлица Милане,
„Бирај кћери кога теби драго,
„Па ти пођи за кога ти драго.“
Вели њојзи питома Ружица:
„Мати моја Будимска Краљице! 15
„Што ми хвалиш тридесет сердара,
„И тридесет и три ђенерала,
„Што ми хвалиш три српске војводе,
„Ја за тога нећу ни једнога,
„Већ ја хоћу из Удбине Муја.“ 20
Кад то зачу Будимска Краљица,
Узе Ружу за бијеле руке,
Те је баци на дно у тамницу,
Па отиде на бијелу кулу,
Одмах седе ситну књигу писат, 25
На колено Зорлићу Гаврану,
У књизи га вако поздрављаше:
„О мој зете Зорлићу Гавране!
„Кад си прије просио Ружицу,
„Онда није за удају била, 30
„А сада је већем за удају,
„Но ти купи кићене сватове,
„С' њима хајде зете за девојку.“
Књигу гледа Зорлићу Гавране,
Па кад виђе шта му књига каже. 35
Од радости Гавран подиграва,
Пита њега остарила мајка,
„О мој сине Зорлићу Гавране:
„Одкле књига од кога ли града?
„Те је читаш а смејеш са на њу.“ 40
Говори јој Зорлићу Гавране,
„Знадеш мајко да л' си упамтила?
„Кад сам прије просио Ружицу
„Онда није за удају била,
„А сада је већем за удају; 45
„Па ме зове Будимска Краљица.
„Да ја купим кићене сватове,
„Па да водим лијепу девојку.“
Вели њему остарила мајка:
„О мој сине Зорлићу Гавране! 50
„Ти не иди тако по девојку,
„Већ ти пиши књиге шаровите,
„Прву пиши Попу Риђанину,
„У књизи ћеш њега поздревити:
„„Мој рођаче Попе Пиђанине! 55
„„Покупи ми хиљаду сватова,
„„С'њима хајде мени у сватове.“
„Другу пиши Црногорцу Јови,
„И њега ћеш тако поздравити.
„Трећу пиши бијелом Сибињу, 60
„На колено Бановић Секули,
„Нека пође теби у сватове,
„Да ти буде девер уз девојку.“
Тад је Гавран послушао мајку,
Па он седе ситне књиге шисат, 65
Прву шаље Попу Риђанину.
Другу пише Црногорцу Јови,
Трећу пише бијелом Сибињу,
На колено Бановић Секули,
Све им каза шта је и како је. 70
Кад је Зорлић књиге растурио,
Он узима крсташа барјака,
Те под њега сакупи сватове,
Док ето ти Попа Риђанина,
Са својијех хиљаду сватова; 75
За њим иде Црногорац Јово,
И он води пет-стотина свата.
Мало време затим постајало,
Док ето ти Бановић Секуле,
Са својијех пет-стотин Маџара, 80
Одатле се свати опремише
Па ходоше бијелом Будиму,
Кад то виђе питома Ружица,
Она гледа тамници на пенџер,
Док угледа бијело Латинче, 85
Па га поче Богом братимити:
„Богом брате бијело Латинче!
„Ево теби три дуката жута,
„Донеси ми дивит и хартију,
„Да напишем неколико речи, 90
„Мојој мајци Будимској Краљици.“
Латинче је за Бога примило,
Донесе јој дивит и хартију.
Кад се Ружа тога добавила,
Она седе ситну књигу писат, 95
На кољено Удбињанин Мују,
У књизи га цура поздрављаше:
„Чујеш мене из Удбине Мујо!
„Мајка ме је другом обећала.
„Обећала Зорлићу Гаврану, 100
„И данас ће мене да одведу,
„Него Мујо, када књигу примиш
„Ти покупи неколико друга,
„Па ти хајде у гору Кунару,
„Те ме отми од Србаља Мујо.“ 105
Кад је Ружа књигу направила,
Она даде белом Латинину,
Па га поче Богом братимити:
„Богом брате бијело Латинче!
„Носи књигу у турску Удбину, 110
„На колено Удбињанин Муји;
Кад Латинче ситну књигу прими,
Ходе право у турску Удбину,
Те је даде Удбињаиин Муји.
Када Турчин ситну књигу прими, 115
То је њему врло мучно било,
Па извади тридесет дуката,
Те их даде белом Латинину,
Па покупи три стотине друга,
С’ њима ходе у гору Кунару, 120
У Кунари похвата бусије.
Мало време за тим постајало,
Док ето ти кићених сватова,
Из Будима бијелога града,
Они воде питому Ружицу. 125
Кад су били под гору Кунару,
Тада рече попе Риђанине:
„Браћо моја кићени сватови!
„Ова гора иикад није сама,
„Ил' без вука или без хајдука, 130
„Него браћо да се приправимо,
„Танке пушке да ми подпрашимо.
„Јер ће нама бити до невоље.“
То рекоше па се послушаше,
Подпрашише бистре џевердане, 135
Па пођоше друмом уз планину.
Кад су били на сред горе чарне,
Опазише Удбињанин Муја,
И са њие тристотин Турака,
Па тргоше сабље оковане, 140
Те погнаше по планини Турке,
И свију их туна исекоше,
Па и оног Крајнића Муја.
Ухватише па га погубише,
Па ходоше двору бијеломе. 145
Кад дођоше бијеломе двору,
Свадбоваше недељицу дана,
Свадбоваше па се растадоше,
Свати иду сваки своме двору,
Гавран оста с' питомом Ружицом. 150

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 107-112, № 17