Budimska Kraljica i Zorlić Gavran
(Iz Dragačeva)
Pošetala Budimska Kraljica,
Po bijelom Budimskome gradu,
Za njom šeće pitoma Ružica.
Tada reče Budimska Kraljica:
„Kćeri moja pitoma Ružice! 5
„Tebe prose trideset serdara,
„I trideset i tri đenerala,
„Još te prose tri srpske vojvode:
„Jedno jeste Zorliću Gavrane,
„Drugo jeste Miloš Obiliću, 10
„A treće je Toplica Milane,
„Biraj kćeri koga tebi drago,
„Pa ti pođi za koga ti drago.“
Veli njojzi pitoma Ružica:
„Mati moja Budimska Kraljice! 15
„Što mi hvališ trideset serdara,
„I trideset i tri đenerala,
„Što mi hvališ tri srpske vojvode,
„Ja za toga neću ni jednoga,
„Već ja hoću iz Udbine Muja.“ 20
Kad to začu Budimska Kraljica,
Uze Ružu za bijele ruke,
Te je baci na dno u tamnicu,
Pa otide na bijelu kulu,
Odmah sede sitnu knjigu pisat, 25
Na koleno Zorliću Gavranu,
U knjizi ga vako pozdravljaše:
„O moj zete Zorliću Gavrane!
„Kad si prije prosio Ružicu,
„Onda nije za udaju bila, 30
„A sada je većem za udaju,
„No ti kupi kićene svatove,
„S' njima hajde zete za devojku.“
Knjigu gleda Zorliću Gavrane,
Pa kad viđe šta mu knjiga kaže. 35
Od radosti Gavran podigrava,
Pita njega ostarila majka,
„O moj sine Zorliću Gavrane:
„Odkle knjiga od koga li grada?
„Te je čitaš a smeješ sa na nju.“ 40
Govori joj Zorliću Gavrane,
„Znadeš majko da l' si upamtila?
„Kad sam prije prosio Ružicu
„Onda nije za udaju bila,
„A sada je većem za udaju; 45
„Pa me zove Budimska Kraljica.
„Da ja kupim kićene svatove,
„Pa da vodim lijepu devojku.“
Veli njemu ostarila majka:
„O moj sine Zorliću Gavrane! 50
„Ti ne idi tako po devojku,
„Već ti piši knjige šarovite,
„Prvu piši Popu Riđaninu,
„U knjizi ćeš njega pozdreviti:
„„Moj rođače Pope Piđanine! 55
„„Pokupi mi hiljadu svatova,
„„S'njima hajde meni u svatove.“
„Drugu piši Crnogorcu Jovi,
„I njega ćeš tako pozdraviti.
„Treću piši bijelom Sibinju, 60
„Na koleno Banović Sekuli,
„Neka pođe tebi u svatove,
„Da ti bude dever uz devojku.“
Tad je Gavran poslušao majku,
Pa on sede sitne knjige šisat, 65
Prvu šalje Popu Riđaninu.
Drugu piše Crnogorcu Jovi,
Treću piše bijelom Sibinju,
Na koleno Banović Sekuli,
Sve im kaza šta je i kako je. 70
Kad je Zorlić knjige rasturio,
On uzima krstaša barjaka,
Te pod njega sakupi svatove,
Dok eto ti Popa Riđanina,
Sa svojijeh hiljadu svatova; 75
Za njim ide Crnogorac Jovo,
I on vodi pet-stotina svata.
Malo vreme zatim postajalo,
Dok eto ti Banović Sekule,
Sa svojijeh pet-stotin Madžara, 80
Odatle se svati opremiše
Pa hodoše bijelom Budimu,
Kad to viđe pitoma Ružica,
Ona gleda tamnici na pendžer,
Dok ugleda bijelo Latinče, 85
Pa ga poče Bogom bratimiti:
„Bogom brate bijelo Latinče!
„Evo tebi tri dukata žuta,
„Donesi mi divit i hartiju,
„Da napišem nekoliko reči, 90
„Mojoj majci Budimskoj Kraljici.“
Latinče je za Boga primilo,
Donese joj divit i hartiju.
Kad se Ruža toga dobavila,
Ona sede sitnu knjigu pisat, 95
Na koljeno Udbinjanin Muju,
U knjizi ga cura pozdravljaše:
„Čuješ mene iz Udbine Mujo!
„Majka me je drugom obećala.
„Obećala Zorliću Gavranu, 100
„I danas će mene da odvedu,
„Nego Mujo, kada knjigu primiš
„Ti pokupi nekoliko druga,
„Pa ti hajde u goru Kunaru,
„Te me otmi od Srbalja Mujo.“ 105
Kad je Ruža knjigu napravila,
Ona dade belom Latininu,
Pa ga poče Bogom bratimiti:
„Bogom brate bijelo Latinče!
„Nosi knjigu u tursku Udbinu, 110
„Na koleno Udbinjanin Muji;
Kad Latinče sitnu knjigu primi,
Hode pravo u tursku Udbinu,
Te je dade Udbinjaiin Muji.
Kada Turčin sitnu knjigu primi, 115
To je njemu vrlo mučno bilo,
Pa izvadi trideset dukata,
Te ih dade belom Latininu,
Pa pokupi tri stotine druga,
S’ njima hode u goru Kunaru, 120
U Kunari pohvata busije.
Malo vreme za tim postajalo,
Dok eto ti kićenih svatova,
Iz Budima bijeloga grada,
Oni vode pitomu Ružicu. 125
Kad su bili pod goru Kunaru,
Tada reče pope Riđanine:
„Braćo moja kićeni svatovi!
„Ova gora iikad nije sama,
„Il' bez vuka ili bez hajduka, 130
„Nego braćo da se pripravimo,
„Tanke puške da mi podprašimo.
„Jer će nama biti do nevolje.“
To rekoše pa se poslušaše,
Podprašiše bistre dževerdane, 135
Pa pođoše drumom uz planinu.
Kad su bili na sred gore čarne,
Opaziše Udbinjanin Muja,
I sa njie tristotin Turaka,
Pa trgoše sablje okovane, 140
Te pognaše po planini Turke,
I sviju ih tuna isekoše,
Pa i onog Krajnića Muja.
Uhvatiše pa ga pogubiše,
Pa hodoše dvoru bijelome. 145
Kad dođoše bijelome dvoru,
Svadbovaše nedeljicu dana,
Svadbovaše pa se rastadoše,
Svati idu svaki svome dvoru,
Gavran osta s' pitomom Ružicom. 150
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
