Буба
| ←Мали погреб | Буба Писац: Милета Јакшић |
Једног пролетњег дана→ |
У башти пуно је сунца,
Кајсија цвета, пчеле зује...
На клупи он седи
И кашље сухим, безвучним кашљем —
Он ће под земљу скоро.
Немоћно погнуо труп и главу
И опустио мршаве руке,
С последњом надом предао се сунцу
Да га огреје, живота му да,
Гледа у земљу... загледао се
У једну бубу, малу бубицу
Што је баш сада, пробуђена сунцем,
Измилила;
Па сметена изненадним
Обиљем сјаја и топлоте,
Потрчи тамо, потрчи онамо —
Застане часком, крилца протегне:
Живот, живот!
„Подигао си полумртву биљку,
Ниси је убио зимус, —
Повратио си снагу
Пчелиним крилима,
Да милом зу̏ком потреса ваздух,
Да ме растужи радошћу живота
Који ме оставља...
Ох, — улиј у мене макар капљицу —
Тога живота што се разлива
Около мене. Дај ми, позајми
Од пчеле, од црва, од мрава,
Да живим, — јер њих би нестало
Ко̑ росе, која нит’ знаде
Како се роди, ни како умре —
А ја умирем свесно —
Неисказан бол!...
Или, најпосле, —
Узми од мене разум
Па ме претвори у ову бубицу,
У бубицу ме претвори
Да живим! Само под земљу —
Под земљу не!“
Тако се моли он, —
Моли се... и поче кашљати
Сухим, безвучним кашљем —
Он под земљу мора.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 124
|