Buba
| ←Mali pogreb | Buba Pisac: Mileta Jakšić |
Jednog proletnjeg dana→ |
U bašti puno je sunca,
Kajsija cveta, pčele zuje...
Na klupi on sedi
I kašlje suhim, bezvučnim kašljem —
On će pod zemlju skoro.
Nemoćno pognuo trup i glavu
I opustio mršave ruke,
S poslednjom nadom predao se suncu
Da ga ogreje, života mu da,
Gleda u zemlju... zagledao se
U jednu bubu, malu bubicu
Što je baš sada, probuđena suncem,
Izmilila;
Pa smetena iznenadnim
Obiljem sjaja i toplote,
Potrči tamo, potrči onamo —
Zastane časkom, krilca protegne:
Život, život!
„Podigao si polumrtvu biljku,
Nisi je ubio zimus, —
Povratio si snagu
Pčelinim krilima,
Da milom zȕkom potresa vazduh,
Da me rastuži radošću života
Koji me ostavlja...
Oh, — ulij u mene makar kapljicu —
Toga života što se razliva
Okolo mene. Daj mi, pozajmi
Od pčele, od crva, od mrava,
Da živim, — jer njih bi nestalo
Kȏ rose, koja nit’ znade
Kako se rodi, ni kako umre —
A ja umirem svesno —
Neiskazan bol!...
Ili, najposle, —
Uzmi od mene razum
Pa me pretvori u ovu bubicu,
U bubicu me pretvori
Da živim! Samo pod zemlju —
Pod zemlju ne!“
Tako se moli on, —
Moli se... i poče kašljati
Suhim, bezvučnim kašljem —
On pod zemlju mora.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 124
|