Брижан Раде
| Брижан Раде Писац: Јован Илић |
Брижан Раде
»О Господе, што ме створи,
На бијелом овом св'јету,
Да ме тешка туга морн
У најбољем мом цвијету?
Ништ' не видим, куд погледам,
Све је тамно за менека,
И кад ходим, и кад сједам
Једна жалост мене чека.
Шта помажу све красоте,
Кад навале брига триста?
Коме брига срце оте,
Том узалуд сунце блиста!«
Тако брижан Раде рече,
Од жалости сузе рони,
Па пред рајска врата клече,
Гдје анђелска пјесма звони.
Опази га Петар свети,
Сажали се, зборит оде:
»Немој, душо, св'јета клети!
Св'јет је ови пунан згоде.
Нај ти гусле и тамбуру,
Па одлази брго доли;
Успи винца у чутуру,
Кад те мука преодоли.«
Пробуди се брижан Раде,
(Видје да је санак пусти)!
Прсбуди се, мислит стаде,
Свети Петар што изусти.
»Бог и душа, добар санак!«
Па чутуру он загледа,
Ста пјевати сваки данак —
Неста бриге, неста једа !
Напомене[уреди]
- Ова песма издата у: Песме 1858 ; I рукопис; Дахире.
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 180 - 181 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|