Браћа Хрњице и Вид бајрактар (Сарајево)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Пију вино тријест капетана,
0002 На бијелој кули Смиљанића,
0003 Међу њима Гавран капетане;
0004 Пију вино, а просе дјевојку,
0005 Милу секу Смиљанић сердара
0006 За ђидију, Гавран капетана;
0007 Цури име дилбер Анђелија.
0008 Ну да видиш Гавран капетана,
0009 Он погледа пољем зеленијем,
0010 Док избише магле на сврдлове,
0011 А из магле јунак испануо,
0012 На дорату ко на горској вили,
0013 Вас у срми и чистому злату,
0014 Мрки су га поклопили брци,
0015 Пали брци до на пушке мале.
0016 На рамену џида костоломна;
0017 До пол џида опшивена вуком,
0018 Од пол џида у крв огрезнула,
0019 На сриједи златом утегнута,
0020 Наврх џиде од аждахе глава;
0021 Џида с’ цимни, а глава зијевни. —
0022 Ето момка пољем зеленијем,
0023 А што вели Гавран капетане:
0024 „Браћо драга моји капетани,
0025 Ето пољем незнана јунака,
0026 Бора ми је страшив на очима,
0027 Ја га бели познати не могу.”
0028 Када зачу тријест капетана,
0029 Сви су очи на пенџер бацили;
0030 Угледа га тријест капетана,
0031 Ни један га познати не може.
0032 Па што вели Гавран капетане:
0033 „Чујеш мене, Смиљанић сердаре,
0034 Ето пољем момка на дорату,
0035 Ми га чисто познат не можемо;
0036 Он да није Турчин од Крајине,
0037 Свију ће нас грдом изгрдити!” —
0038 Кад је чуо Смиљанић сердаре,
0039 Бијаше му чаша у шакама,
0040 Бистру чашу одмах оставио,
0041 Примаче се џаму и пенџеру,
0042 Па погледа пољу приморскоме,
0043 Док угледа момка на дорату,
0044 Чим га видје, одмах га познаде:
0045 „Не бојте се, браћо капетани,
0046 Оно није Турчин од Крајине,
0047 Већ је оно Виде бајрактаре,
0048 Азгин Влашче од аде крваве,
0049 Бајрактар је Косовчић Илије.” —
0050 У ријечи, у којој бијаху,
0051 Виде дође кули и авлији,
0052 У авлији одјаха дората;
0053 Лете слуге Смиљанић сердара
0054 Да Видова прихвате дората.
0055 Никоме га не да прихватити,
0056 Нит’ га вода, нит’ га коме даје,
0057 Устури му дизгин на јабуку,
0058 Сам се дорат по авлији вода.
0059 Ето Вида уз камену кулу,
0060 Па изађе у шикли одају,
0061 Ту на скупу капетана нађе,
0062 Ну да видиш Вида бајрактара,
0063 Није скин’о са ногу чизама,
0064 Грвену им чоху погазио;
0065 Виде дође, у прочеље прође,
0066 Како дође, божју помоћ викну,
0067 Капетани на ноге скочише,
0068 Па му с ногу Бога прихватише,
0069 А не скаче Гавран капетане;
0070 Гавран сједи на меку шилтету,
0071 А Виде га криво погледао
0072 Преко ока и деснога брка.
0073 Ну да видиш Смиљанић сердара,
0074 Бајрактару пуну чашу даје,
0075 Пуну чашу лозовине вина,
0076 Дохвати је Виде бајрактаре:
0077 „Здраво да си Смиљанић сердаре,
0078 Ни у моје ни у твоје здравље,
0079 Већ у здравље двије пушке златне,
0080 Што су пушке за мојим појасом,
0081 На њих ћу ти срце извадити.” —
0082 А кад зачу Смиљанић сердаре,
0083 Он говори Виду бајрактару:
0084 „Јао мени од сад до вијека,
0085 За што Виде, ако Бога знадеш,
0086 Што ми чашу ти тако наздрави,
0087 Нијесам ти ништа учинио.”
0088 А вели му Виде бајрактаре:
0089 „Знаш сердаре није било давно,
0090 Ев’ од тадај три пуне године,
0091 Анђелија још је млада била,
0092 И ја дођох овдје у Приморје
0093 Кад до твоје ја долазих куле,
0094 У тебе се крсно име служи,
0095 Јеси листом сву господу зовн’о,
0096 Сву господу из твога Приморја;
0097 Ту бијаше тријест капетана,
0098 И војводе двадес’ и четири,
0099 И српскијех дван’ест харамбаша,
0100 Што ти воде на Крајину војску.
0101 Ја сам тадар у прочеље сио,
0102 Тамам бијах мало се опио,
0103 Па погледах са пенџера твога,
0104 Па погледах доље на авлију,
0105 Очи турих к води шадрвану,
0106 А на води угледах дјевојку,
0107 Цура своје лице умиваше;
0108 Ја веома цуру севдисао
0109 Севдисао и бегенисао,
0110 Ја не знадох чија је дјевојка,
0111 Па ја тебе викнух, Смиљанићу,
0112 А ти к мени и пенџеру приђе,
0113 Ја сам тебе тадај упитао:
0114 „ „А борати Смиљанић сердаре,
0115 Чија ј’ оно лијепа дјевојка,
0116 Што на води разхлађује лице?” ”
0117 А ти си ми ондар говорио:
0118 „ „Оно сестра моја Анђелија.” ”
0119 Ондар сам ти Анђу заискао,
0120 А ти си ми цуру поклонио.
0121 Сад ја чујем и људи ми кажу,
0122 Гдје су дошли, да просе дјевојку.
0123 Који ми се надхвати дјевојци,
0124 Нек’ се данас у одаји каже;
0125 Ко је мојој Анђи муштерија,
0126 Нек’ изађе на поље зелено,
0127 Да јуначки мејдан дијелимо.”
0128 Кад то чуше силни капетани,
0129 Згледаше се један на другога,
0130 Капетани ником поникнуше;
0131 Тудар не би никака јунака,
0132 Да са њиме на мејдан изиђе.
0133 Ал да видиш Вида бајрактара,
0134 Он се руком хвати у џапове,
0135 Па извади од злата јабуку,
0136 Уз јабуку триста маџарија,
0137 Па их даде Смиљанић сердару,
0138 А сердар му покупи дукате.
0139 А од страха Вида бајрактара
0140 Друге неби, испроси дјевојку
0141 Рад инада Гавран капетана,
0142 На захвалу од Кладуше Мују.
0143 И Мујо је цури муштерија,
0144 Давно му се рекла Анђелија.
0145 Има пуне четири године,
0146 Видјели се код бијеле цркве,
0147 Видјели се и бегенисали.
0148 Сада Виде испроси дјевојку,
0149 Хесабљаху да се чути не ће
0150 На Турћију, на турску Крајину.
0151 Ал то слуша Рамова Фатима
0152 Амиџична са Кладуше Муја,
0153 Пуно има шест година дана,
0154 Како су је Власи заробили,
0155 Па је дали дилбер Анђелији,
0156 Те јој хизмет чини у одаји.
0157 Стала Фата пред одајска врата,
0158 Ал Фатиму нико не видаше,
0159 Све слушаше што говори Виде.
0160 Фата оде к дилбер Анђелији,
0161 Анђелији у одају дође,
0162 Анђелији Бога називала,
0163 Анђа госпа љепше прихватила.
0164 Па јој вели Рамова Фатима:
0165 „Госпо моја, да ти чудо кажем
0166 Сад те млади свати испросише.”
0167 А пита је дилбер Анђелија:
0168 „Ко је Фато лијепог ти дина?” —
0169 „Испроси те Виде бајрактаре.”
0170 Заплакала цура у одаји:
0171 „Је л’ истина, лијепог ти дина?” —
0172 „Истина је, млада господице.”
0173 А вели јој Анђа лакрдију:
0174 „О Фатимо, ако Бога знадеш,
0175 Би л’ ти мене нешто послушала?
0176 Ти си до сад робињица била,
0177 А одселе Богом посестрима,
0178 Баш од данас, до вијека Фато!”
0179 Говори јој Рамова Фатима:
0180 „Бих ја тебе послушала, Анђо.”
0181 Анђелија руке у џепове,
0182 Па извади двије маџарије:
0183 „Мај ти Фато, два дуката жута,
0184 Хајде право у нову чаршију,
0185 До дућана Тодор базрђана,
0186 Па ми купи дивит и калема
0187 И у њему мурећефа црна,
0188 И донеси лист књиге бијеле.”
0189 Оде Фата у нову чаршију,
0190 Она дође Тодор базрђану,
0191 Па му двије маџарије баци,
0192 А вели му Туркиња дјевојка:
0193 „Чујеш мене Тодор базрђане,
0194 Да ми дивит и калема дадеш
0195 И у њему црна мурећефа,
0196 Да ми дадеш лист књиге бијеле.”
0197 Поштен Тодор, да му краја нема,
0198 Па преда се очи оборио,
0199 Он никако не гледа дјевојку,
0200 Већ јој даје, што је заискала,
0201 Не хтједе јој двије маџарије,
0202 Веће узе једну маџарију.
0203 Па се Фата натраг повратила,
0204 Она кули и авлији дође,
0205 Она дође у одају Анђи,
0206 Пред њу тури дивит и калема,
0207 И даде јој лист књиге бијеле,
0208 А вели јој дилбер Анђелија:
0209 „Посестримо, Рамова Фатимо,
0210 Што те питам, да ми право кажеш.”
0211 А вели јој Рамова Фатима:
0212 „Што год знадем, све ћу ти казати.”
0213 Анђелија говори јој тихо:
0214 „А Бога ти, Рамова Фатимо,
0215 Кад си тамо на Крајини била,
0216 Јеси л’ Фато у мејтеф ходила,
0217 А јеси ли у хоџе учила?”
0218 „Јесам Анђо, мојега ми дина!”
0219 „О Фатимо, ако Бога знадеш,
0220 Умијеш ли књигу начинити,
0221 Да је пишем на Крајини Мују.”
0222 „Ја умијем књигу начинити,
0223 Да ја имам царева мухура,
0224 Ја бих могла ферман накитити.”
0225 А вели јој дилбер Анђелија:
0226 „Пиши књигу, Богом посестримо,
0227 Ти је пиши, ја ћу казивати.”
0228 Кад то чула Туркиња дјевојка,
0229 По кољену папир раширила,
0230 По папиру калем полетио,
0231 Фата сједи, ситну књигу пише,
0232 Казује јој дилбер Анђелија:
0233 „Гдје си Мујо, нигдје те не било,
0234 Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио,
0235 Испроси се дилбер Анђелија
0236 За ђидију, Вида бајрактара.
0237 Ето Мујо, књиге посланице,
0238 Знаш ли болан, није било давно,
0239 Ево пуне четири године,
0240 Видјесмо се код бијеле цркве;
0241 Ондар си ми вјеру заложио,
0242 Да се другом оженити не ћеш,
0243 Него мноме, дилбер Анђелијом;
0244 Кам’ ти вјера, она те убила?!
0245 Ево Мујо четири године,
0246 Како сам се млада потурчила,
0247 Све ја клањам пет вакти намаза,
0248 И све постим шехри-рамазана,
0249 Када дође у години дана.
0250 Ево амо Рамове Фатиме;
0251 Кад су Фату Власи заробили,
0252 Ондар сам је за благо купила,
0253 Када се је робље продавало.
0254 Ако незнаш у коме је граду,
0255 Болан Мујо, Рамова Фатима,
0256 Код мене је она у Приморју;
0257 Досад ми је била робињица,
0258 А одселе Богом посестрима;
0259 Све ме Фата учи турковању
0260 Ето теби књиге шаровите,
0261 Не ћеш ли нас обје избавити.”
0262 Кад су ситну књигу начиниле,
0263 Ондар вели дилбер Анђелија:
0264 „О Фатимо, моја посестримо,
0265 По коме ћу књигу отправити
0266 На кољено од Кладуше Мују?”
0267 А вели јој Рамова Фатима:
0268 „Не знм Анђо, мојега ми дина!”
0269 Говори јој дилбер Анђелија:
0270 „Једнак смо у образу Фато,
0271 И на нама једнаке хаљине.”
0272 Анђелија мудра и паметна: —
0273 „Чујеш море Туркињо дјевојко,
0274 С хаљинама да се пром’јенимо,
0275 Кад обучем твоје одијело,
0276 Прихватићу књигу шаровиту,
0277 Пошетаћу плацом и сокаком,
0278 Пошетаћу уз нашу чаршију,
0279 Гледаће ме млади базрђани.
0280 Ја се уздам, Рамова Фатимо,
0281 Да ме они познавати не ће.
0282 Ја хесабим, да ће мислит они,
0283 Да сам млада Рамова Фатима,
0284 Па ћу доћи на чекме ћуприју
0285 Гдје пролазе љутити Маџари,
0286 За канатом лице заклонити,
0287 Па гледати црнијем очима,
0288 Не ће л’ Бог дат и намјерит срећа,
0289 Не би л’ кога знана потрефила,
0290 Не ће л’ ићи на турску Крајину,
0291 Да оправим књигу шаровиту.” —
0292 То рекоше, на ноге скочише.
0293 Но да видиш дилбер Анђелије,
0294 Све обуче Фатине хаљине,
0295 Па завуче руке у џепове,
0296 Па ето је низ бијелу кулу.
0297 Анђа паде на демир капију,
0298 Из капије плацом окренула,
0299 Она дође у нову чаршију;
0300 Гледају је млади базрђани
0301 Гледају је, ал је не познају,
0302 Веће мисле дућанџије младе,
0303 Да је оно Рамова Фатима.
0304 Анђа дође на крај од вароши,
0305 Дође Анђа на чекме ћуприју,
0306 За канат је заклонила лице,
0307 Не би л’ кога знана потрефила,
0308 Да пошаље књигу на Кладушу,
0309 Да је даде сердар аги Мују.
0310 Чекала је дилбер Анђелија,
0311 Док бијаше подне претурило,
0312 Па не може никог потрефити,
0313 Да ће ићи на турску Крајину.
0314 Анђелија срцем уздисаше:
0315 „Јао мени, сињој кукавици,
0316 Гдје не могох никог потрефити,
0317 Да оправим књигу на Кладушу!” —
0318 Па помисли лијепа дјевојка:
0319 „Бих ли ишла кули и авлији?” —
0320 Па погледа црнијем очима;
0321 На ћуприји чудо угледала,
0322 На ћуприју момак ударио,
0323 Све на њему тебдил одијело,
0324 Па он пјеше иде на ногама,
0325 А за собом водаше вранина.
0326 Када момак паде до капије,
0327 За канатом угледа дјевојку.
0328 Он дјевојци божју помоћ викну,
0329 Анђелија љепше прихватила.
0330 Но да видиш незнана јунака,
0331 Кроз капију пролазити хтјаше.
0332 А вели му дилбер Анђелија:
0333 „Богом брате, незнани јуначе,
0334 Стани мало, да те нешто питам.”
0335 ’нако момак стаде на ћуприји:
0336 „Питај мене, што је теби драго.”
0337 А вели му дилбер Анђелија:
0338 „А Бога ти серхатлинче младо,
0339 Отклен ли си, од кога си града,
0340 А како се по имену вичеш?
0341 Није л’ Бог д’о, срећа донијела
0342 Нијеси ли из турске Крајине?
0343 Ти ако си оздол из Крајине,
0344 Кажи ми се, ако Бога знадеш!
0345 Ако мислиш, момче јабанџија,
0346 Да бих тебе коме проказала,
0347 Кунем ти се и Бога ти дајем,
0348 Да те ником проказати не ћу,
0349 Да ми обје осијеку руке.”
0350 А вели јој момак јабанџија:
0351 „О Бога ми, лијепа дјевојко,
0352 Кад ме питаш, да ти право кажем.
0353 Јеси л’ по чем чула по чувењу
0354 За некога личког Мустај бега?
0355 Ја сам његов танак бајрактаре,
0356 По имену Блажевић Омере,
0357 Па ме беже давно оправио,
0358 Спремио ме низ сву Далмацију,
0359 Да уходим земље и градове.
0360 Ево сада три мјесеца дана,
0361 Како ме је беже оправио,
0362 Сад сам пошо на нашу Крајину.”
0363 А вели му госпођица Анђа:
0364 „Блажевићу, мој брате по Богу,
0365 Да ти књигу шаровиту дадем,
0366 Па је подај на Кладуши Мују.”
0367 А вели јој Блажевић Омере:
0368 „О Бога ми, лијепа дјевојко,
0369 На заход је мени на Кладушу,
0370 Ја не смијем књигу прихватити,
0371 Ваља мени кроз Јадику проћи.
0372 По планини чести чардакови,
0373 На њим’ многе влашке харамбаше,
0374 Наћи ће ми књигу у њедрима,
0375 Могу своју изгубити главу.”
0376 А вели му дилбер Анђелија:
0377 „Блажевићу, ако Бога знадеш,
0378 Јер ми књиге прихватити не ћеш?
0379 Даћу теби двјеста маџарија!”
0380 А вели јој Блажевић Омере:
0381 „Проди ме се, ако Бога знадеш!”
0382 Опет Анђа њему проговара:
0383 „Даћу теби триста маџарија.”
0384 Кад Блажевић опази дукате,
0385 Рече њојзи Блажевић Омере:
0386 „Дај дер амо књигу шаровиту,
0387 И дај мени триста маџарија.”
0388 Анђелија књигу опружила,
0389 Дохвати је Блажевић Омере,
0390 Анђелији тихо проговара:
0391 „Дај дјевојко триста маџарија.”
0392 А каже му дилбер Анђелија:
0393 „Чујеш мене, Блажевић Омере,
0394 Ја сам млада пошла изненада,
0395 А ја паре ни динара немам,
0396 Ко год први на Крајину пође,
0397 Од овијех знанијех јунака,
0398 Спремићу ти триста маџарија.”
0399 Кад то чуо Блажевић Омере.
0400 Он јој књигу на ћуприји баци;
0401 Турчин прође на демир капију,
0402 Узе Анђа књигу са ћуприје,
0403 Па за њиме цура полетјела:
0404 „Стан Омере, мој по Богу брате!”
0405 Омер стаде опет на ћуприји,
0406 К њему дође лијепа дјевојка,
0407 Те се Анђа под грло хватила,
0408 Па јој пуче струка маџарија,
0409 А дукате пружи Блажевићу;
0410 Узе паре Блажевић Омере,
0411 И дукате држи на рукама,
0412 Па он пита дилбер Анђелију:
0413 „Има л’ овдје триста маџарија?”
0414 А рече му лијепа дјевојка:
0415 „Тамам триста. мање ни једнога.”
0416 Омер паре у џепове баци,
0417 Прихвати јој књигу шаровиту,
0418 Па својега посједе вранина:
0419 „Остај с Богом, лијепа дјевојко.”
0420 Отлен оде Блажевић Омере;
0421 Куд год ишо, до Јадике дошо,
0422 И све прође редом чардакове.
0423 Кад је био врху на планину,
0424 Туди нађе зелено језеро,
0425 Па језеро Омер пролазио,
0426 Паде Омер на дугу пољану,
0427 Па погледа црнијем очима.
0428 На пољани чудо угледао,
0429 Ал ту видје тридесет Турака,
0430 Ни на једном главе не бијаше,
0431 Ал су скоро Турци изгинули.
0432 Кад је мртве Турке угледао,
0433 Он својега застави вранина,
0434 Па завика грлом бијелијем:
0435 „Леле мени до Бога милога,
0436 Ово међер Мујо погинуо
0437 И Мујово друштво изгинуло!”
0438 Омер свога одјаха вранина,
0439 Па ето га до Турака дође;
0440 Оде Омер Турке претурати,
0441 Не ће л’ леша сердарева наћи;
0442 Сердар Муја ил’ брата Халила.
0443 Њих не може тудјер познавати,
0444 Нити знаде, ко је изгинуо,
0445 Па се Орнер до вранина врати.
0446 „Јалах!” рече, посједе хајвана.
0447 Омер оде кроз Јадику пусту.
0448 Кад је мало по напријед био,
0449 Ондер нађе студена бунара.
0450 Код воде је чудо угледао,
0451 Два је нова гроба опазио,
0452 Јако мрци истом покопати.
0453 Помислио Омер на вранину:
0454 „Овдје ти је Мујо погинуо,
0455 Сердар Мујо са братом Халилом.”
0456 Па својега протјера вранина.
0457 Куд год иде Блажевић Омере,
0458 Омер сиђе пољу кладушкоме,
0459 Па Мујову кулу угледао
0460 Ал му кула невесело в’ома,
0461 Авлинска су отворена врата.
0462 Омер кули и авлији дође
0463 На авлији шадервана нађе
0464 Па на води угледа дјевојку,
0465 А Ајкуну сестру сердареву.
0466 Блажевић јој турски селам викну,
0467 Ајкуна му љепше прихватила:
0468 „О Бога ти, Ајкуна дјевојко,
0469 Што прољеваш сузе од очију,
0470 Чије переш крваве хаљине?”
0471 А вели му Ајкуна дјевојка:
0472 „Не питај ме, Блажевић Омере,
0473 Синоћ Мујо рањен долазио,
0474 И Мујово друштво изгинуло.”
0475 А пита је Омер на Авлији:
0476 „О Бога ти, Ајкуна дјевојко,
0477 Да ли није Халил погинуо?” —
0478 „Богме није, Блажевић Омере,
0479 Отишо је Халил низ Крајину,
0480 Одазво га бег Мустај бег лички.”
0481 У ријечи у којој бијаху,
0482 Рањен Мујо у одаји јекну.
0483 Зачу јеку Ајкуна дјевојка,
0484 Она баци крваве хаљине,
0485 Мују брату у одају дође.
0486 Пита њега Ајкуна дјевојка:
0487 „Брате Мујо, ако Бога знадеш,
0488 Што толико у одаји јечиш,
0489 Боле ли те ране по тијелу?” —
0490 „Сестро моја, Ајкуна дјевојко,
0491 С ким ти збориш доље на авлији?
0492 Није л’ Бог д’о, срећа намјерила,
0493 Није л’ доље Блажевић Омере?
0494 Ако биде Омер на авлији,
0495 Ти га зови мени у одају;
0496 Сад је Омер из земље каурске,
0497 Не ће ли ми какав хабер казат.” —
0498 А вели му Ајкуна дјевојка:
0499 „О Бога ми, брате Мустаф’ ага,
0500 Баш је оно Блажевић Омере.” —
0501 „Хајд’ га зови мени у одају.”
0502 Сађе Ајка доље на авлију,
0503 Туде нађе Блажевић Омера,
0504 Не бијаше вранца одјахао.
0505 А вели му Ајкуна дјевојка:
0506 „Блажевићу, брате од матере,
0507 Сад те виче Мујо у одају.”
0508 А кад Омер зачу лакрдију.
0509 Он својега осједе вранина,
0510 Па излетје у одају Мују.
0511 Отисла се крвца од сердара;
0512 А да видиш Блажевић Омера,
0513 У чизмама у крв угазио;
0514 Селам викну, паде по сердару,
0515 Омер писну у шикли одаји,
0516 Љуби Муја с обадвије стране,
0517 Па га пита Блажевић Омере:
0518 „Брате Мујо, ако Бога знадеш,
0519 Гдје ли бисте, гдје ли изгибосте,
0520 Гдје је теби Халил погинуо?”
0521 А вели му сердар ага Мујо:
0522 „Није мени Халил погинуо,
0523 Већ ме слушај дијете Омере.
0524 Кад је тебе беже оправио
0525 По тебдилу низ земљу каурску,
0526 Није прошло ни три хефте дана,
0527 Низ Крајину узбуни се раја,
0528 Сва се бутун одметнула раја.
0529 Бег поручи по Халила мога,
0530 Па он оде Лики и Крбави;
0531 Кад је дошо личком Мустај бегу,
0532 Бег му дао хиљаду пандура,
0533 Па Халила у нахију спреми,
0534 Не ће л’ Халил умирити рају,
0535 И да купи хаке од ћифлука,
0536 Од кметова личког Мустај бега.
0537 Ја се бијах осанисо в’ома,
0538 Па покупих тријест Крајишника,
0539 И ја узех два моја сестрића,
0540 Два сестрића, оба Куртагића,
0541 С четом сађох до равна Приморја,
0542 Друштво сведох к лугу Мандушића,
0543 И бијелој цркви Петровића.
0544 Тамна ноћца паде на ледину,
0545 Друштво сакрих по гори зеленој,
0546 Сви пјешаци, само ја на коњу,
0547 Па завиках на моју дружину:
0548 „ „Браћо драга, моји Крајишници,
0549 Послушајте што ћу говорити!
0550 Овдје ћете ночас останути,
0551 Ја ћу код вас оставит ђогата,
0552 Ваља мени ноћас салазити
0553 До бијеле куле Смиљанића.
0554 Ја ћу ноћас кулу уходити,
0555 Да ли има калабалук Влаха
0556 Код бијеле куле Смиљанића,
0557 Да ја видим, моја браћо драга,
0558 Смијемо ли кули ударити?” ”
0559 А вели ми тријест Крајишника:
0560 „ „Хајде Мујо, кули Смиљанића,
0561 Но се чувај, да те не потпазе.” ”
0562 Отлен одох Смиљанића кули,
0563 Кули часом Смиљанића дођох,
0564 Од авлије отворена врата;
0565 Увукох се у мермер авлију,
0566 Па се сакрих кули за ћошета.
0567 Бјеху ноћи четири сахата,
0568 Уз бијелу ја погледах кулу,
0569 Танка кула, а в’ома висока;
0570 Ту ја скидох с леђа упртњачу,
0571 Ибришимли стубе извадио,
0572 Стубе бацих под сачаке кули,
0573 До пенџера куке долетјеше,
0574 Закучише куке за демире,
0575 Ја се попех уз бијелу кулу.
0576 Кад се попех кули на пенџере,
0577 Па погледах у шикли одају,
0578 Ал ту сједе тридес’т капетана,
0579 Међу њима Гавран капетане,
0580 Они сједе, хладно пиво пију,
0581 Опет сиђох низ ћемерли кулу,
0582 Извукох се лако из авлије,
0583 Каурска ме не спазила стража.
0584 Ја побјегох пољем зеленијем,
0585 Те ја дођох лугу зеленоме,
0586 И ту нађох сву своју дружину,
0587 Па дружини стадох говорити:
0588 „ „Браћо драга моји Крајишници,
0589 Ја сам ишо кули Смиљанћа,
0590 Попео се кули на пенџере;
0591 Танкој кули ударит не см’јемо,
0592 Јер је туди тридес’т капетана,
0593 Међу њима Гавран од Котара,
0594 Они сједе. хладно пиво пију,
0595 Они просе дилбер Анђелију,
0596 Анђу просе бели за Гаврана.
0597 Чусте ли ме моји Крајишници:
0598 Да удримо кули Смиљанића,
0599 Тврда кула, камена авлија,
0600 У пољу се кула потрефила,
0601 А на кули силни капетани.” ” —
0602 Чујеш ли ме Блажевић Омере,
0603 Ја не смједох кули ударити,
0604 Вратих друштво уз Јадик планину,
0605 Па прођосмо зелено језеро,
0606 Па падосмо до зелен’ чаира,
0607 До чаира Мандушића Вука.
0608 А врућина угријала в’ома,
0609 Свратих ђога под танку јелику,
0610 Сјахах коња у зелену траву,
0611 Па по хладу тудер посједасмо.
0612 Ручана се доба потрефила,
0613 Па са леђа поскидасмо торбе,
0614 Извадисмо хљеба бијелога,
0615 Да ручамо на планини туде.
0616 Па ми друштво наточило пиво,
0617 Чашу узех у десницу руку;
0618 Тамам чашу бијах прихватио,
0619 Док запјева неко уз планину,
0620 Како пјева танко гласовито:
0621 „ „Вај планино да ти н’јеси хали,
0622 Ја л’ без вука, ја ли без хајдука?
0623 Није л’ Бог до, срећа нанијела,
0624 Није л’ овдје у Јадики Мујо,
0625 У Јадики зеленој планини!
0626 Ев’ имаду четири године,
0627 Како Муја по земљама тражим,
0628 По земљама и по планинама,
0629 Да ја с Мујом мејдан подијелим!” ” —
0630 За чудо ми, Блажевић Омере,
0631 Ко то смије пјеват уз планину!
0632 Бацих чашу у зелену траву,
0633 Па ја скочих од земље на ноге;
0634 Па сам друштву говорио своме:
0635 „ „Сјед’те туде, моји Крајишници,
0636 Идем доље у богазе саћи,
0637 Ја ћу стати за танку јелику,
0638 Па ћу видјет, ко је уз планину.” ” —
0639 Па ја сађох доље низ планину,
0640 Те ја стадох за танахну јелу,
0641 Па погледах својијем очима:
0642 Ето оздо Вида бајрактара
0643 На дорату, коњу коснатоме;
0644 На дорату ноге прекрстио,
0645 У рукам’ му тешка топузина,
0646 А све топуз баца под облаке,
0647 Колико га баца под облаке,
0648 Са јелика све обламља гране,
0649 Он под топуз подгони дората,
0650 У б’јеле га дочекује руке.
0651 Ја побјегох брду уз планину;
0652 Кад сам до свог друштва долазио,
0653 На друштво сам вику учинио:
0654 „ „Ха на ноге, моји соколови,
0655 Ето оздо Вида бајрактара,
0656 Да паднемо њему у бусију!” ” —
0657 Па сам друштву говорио моме:
0658 „ „Браћо драга, моји Крајишници,
0659 Да међу се Вида упушћамо,
0660 Немојте се који преварити,
0661 Да га ко год прије мене гађа.” ” —
0662 У то доба Виде бајрактаре,
0663 Ми међу се њега упуштисмо,
0664 Ја га згађах пушком од очију;
0665 Видио сам су два ока своја,
0666 Гдје га згодих у прса јуначка,
0667 Па од Вида зрна оскочише,
0668 И падоше у зелену траву. —
0669 За тим пуче тридесет пушака,
0670 Пушкари су сва дружина моја,
0671 Никаква га пушка не размину;
0672 Једне пушке бију бајрактара,
0673 Друге под њим његова дората,
0674 Нејма фајде што пушке пуцају,
0675 Све од Вида зрна оскакаху,
0676 Не ће пушка Вида ни дората.
0677 На Виду је панцијер кошуља,
0678 На дорату многе хамајлије,
0679 Има Виде древа свечевога,
0680 Није фајда крити му јунаштво.
0681 Влашче врисну, а Бога спомену,
0682 А потеже сабљу од појаса,
0683 Међу наске натјера дората,
0684 Хитар Виде да му краја нема:
0685 Док би мајка сина прихватила,
0686 И б’јелој га сиси принијела,
0687 Посјече ми тријес’т Крајишника!
0688 Једва мога уграбих ђогата,
0689 Ја побјегох кроз планину пусту.
0690 Када близу дођох до бунара.
0691 Нешто тутњи за мном кроз планину,
0692 Окренух се са ђогата мога,
0693 Ал ми бјеже два сестрића млада,
0694 Два сестрића, до два Куртагића.
0695 Ал их тјера Виде бајрактаре,
0696 Достиже их међу боровима,
0697 Обадва их Виде посијече,
0698 Виде викну грлом бијелијем:
0699 „ „Копилане, трбушати Мујо,
0700 А шта си се болан препануо,
0701 А од сама Вида бајрактара?” ” —
0702 Па ме, брате, изједе срамота,
0703 Ја мојега повратих ђогата,
0704 Па се сретох с Видом бајрактаром,
0705 Притјерасмо коње витезове,
0706 Притјерасмо један близу другог,
0707 Потегосмо пушке иза паса,
0708 Обојице пушке су пукнуле,
0709 Пушке моје обје погодише,
0710 Погодише Вида бајрактара,
0711 Ал од њега зрна оскочише.
0712 Кад пукоше пушке Видакове,
0713 Обје пушке мене обранише,
0714 Ранише ме изнад паса мога.
0715 Потегосмо сабље од појаса,
0716 Стадосмо се сабљам’ ударати.
0717 Куд ударах Вида бајрактара,
0718 Све онуда ватра посипаше,
0719 Ватра пада по зеленој трави,
0720 Ватра пржи дјетелину траву.
0721 Куда мене Виде удараше,
0722 По по литре одрезује меса,
0723 Блажевићу, од тијела мога;
0724 В’ома ме је сабљом изгрдио.
0725 По ђогату крвца покапала
0726 Кад ми ђогат крвцу опазио,
0727 Узе ђогат ђема на зубове,
0728 Побјеже ми ђогат низ планину.
0729 Бржи ђогат од коња дората,
0730 Рањена ме ђогат износио. —
0731 Казах теби јаде, Блажевићу.”
0732 Оде мислит Блажевић Омере:
0733 „Бих ли дао књигу Анђелину,
0734 Ал ћу сакрит књигу шаровиту?
0735 Бога ми је бели сакрит не ћу,
0736 Јер сам триста узо маџарија.”
0737 Па зарови руке у џепове,
0738 Извадио књигу из џепова,
0739 Опружи је Мују рањеноме:
0740 „Мај ти, Мујо, књигу посланицу.”
0741 Не би кадер руке подигнути,
0742 Да прихвати књигу шаровиту,
0743 Већ говори Блажевић Омеру:
0744 „Тури књигу крај мене, Омере.”
0745 Покрај Муја књигу оставио,
0746 Мујо викну Ајкуну дјевојку:
0747 „Ајко секо, к мени дођи брже!” —
0748 Дође цура Мују у одају,
0749 А Мујо јој оде бесједити:
0750 „Дер преда ме падни на кољена.”
0751 Ајка паде пред сердара Муја,
0752 А вели јој рањен Мустаф’ ага:
0753 „Ајко сестро, тако ти имана,
0754 Дер прихвати књигу шаровиту,
0755 Па погледни књизи низ јазију,
0756 Право кажи, што ми књига каже.”
0757 Ајка узе књигу шаровиту,
0758 Па погледа књизи низ јазију, —
0759 Право каже, што му књига вели.
0760 А кад Мујо ријеч разумио,
0761 Мујо јекну, а сва кула звекну,
0762 Од очију сузе упушћио.
0763 Ајкуна га разговарат оде:
0764 „Шути, брате, ако Бога знадеш.”
0765 У ријечи, у којој бијаху,
0766 Доклен пољем пушке запуцаше.
0767 Зачу Мујо пушке у одаји,
0768 Па на сестру вику учинио:
0769 „Приђи, Ајко, џаму и пенџеру,
0770 Па погледај пољем зеленијем,
0771 Што пуцају пушке преко поља, —
0772 Да ли није војска од Каура?”
0773 Па Ајкуна пенџеру прилази,
0774 И погледа пољем зеленијем,
0775 Па се њојзи даде погледати: —
0776 Пет стотина видје коњаника,
0777 А пред њима чудо угледала,
0778 Свог Халила на коњу малину;
0779 Според брата Рада угледала,
0780 Ускок Раде на коњу вранину,
0781 Оба побра иду напоредо.
0782 Обадва су у крв огрезнула,
0783 И за њима друга пет стотина.
0784 Кад погледа Ајкуна дјевојка,
0785 Кад Халилу видје на рамену,
0786 Мртву главу носи са јунака,
0787 До по колца перчин притиснуо.
0788 Међу њима Ајка угледала,
0789 Двије цуре видје на коњима,
0790 Би ти реко и би се заклео,
0791 Да ј’ отишо Халил по дјевојку.
0792 Није никуд ишо по дјевојку,
0793 Већ отишо, да умири рају.
0794 Кад погледа Ајкуна дјевојка,
0795 Ал Ајкуна била погледала,
0796 Ал је друштво Мујова Халила,
0797 Они носе неколико друга,
0798 Што с’ љутијех допанули рана.
0799 Кад то видје Ајкуна дјевојка,
0800 Мују брату рањеноме каже,
0801 Све му каже, што је и како је.
0802 Мујо виче Блажевић Омера:
0803 „Хајд’ Омере, пред капију сиђи,
0804 Те дочекај мојега Халила.”
0805 Оде Омер, стаде пред капију,
0806 Халил с друштвом до капије дође,
0807 Блажевићу турски селам викну,
0808 Блажевић му боље прихватио,
0809 А вели му Мујагин Халиле:
0810 „Откуд туде Блажевић Омере?”
0811 А вели му Блажевић Омере:
0812 „’вуда су ме пути нанијели.”
0813 Халил свога одсједе малина,
0814 Раде свога дебела вранина;
0815 Мртву главу Радовану пружа,
0816 Пободе је Раде пред капију,
0817 Онда Халил погледа Омера:
0818 „Блажевићу, ако Бога знадеш!
0819 Како ми је у одаји Мујо,
0820 Је л’ прилика хоће л’ умријети?”
0821 А вели му Блажевић Омере:
0822 „Бора ми је ’вома рањен Мујо,
0823 Остануће, умријети не ће.”
0824 Проли Халил сузе од очију,
0825 Брата нема, док не роди мајка! —
0826 Халил оде у женску авлију,
0827 И одведе цуре обадвије,
0828 Грлом виче Ајкуну дјевојку:
0829 „Ајко сестро, ходи на авлију.”
0830 Цура трчи низ бијелу кулу,
0831 Када цура на авлију сиђе,
0832 Ајка цура на авлији писну:
0833 „Благо сестри од сад до вијека,
0834 Кад си здраво, мој брате Халиле!”
0835 Халил њојзи тихо бесједио:
0836 „Јесам здраво, ал весело н’јесам.”
0837 А вели му Ајкуна дјевојка:
0838 „Брате драги, бићеш и весело.”
0839 А вели јој Халил лакрдију:
0840 „Ајко сестро, како нам је Мујо?
0841 Вид’ несреће, мога Мустаф’ аге!”
0842 Опет вели нејачак Халиле:
0843 „Тако јесте од Бога судено.”
0844 Па Ајкуни Халил проговара:
0845 „Мај ти, Ајко, цуре обадвије,
0846 То је једно Рамова Фатима,
0847 То је друго дилбер Анђелија,
0848 Оно глава Вида бајрактара.”
0849 Па се Халил до дружине врати,
0850 Те је своје друштво одводио,
0851 Одведе их уз бијелу кулу. —
0852 Халил брату у одају дође,
0853 Посједали по одаји Турци,
0854 Халил сједе пред сердара Муја,
0855 До Халила ускок Радоване,
0856 Љубе Муја с обадвије стране.
0857 Халил шути, Раде проговара:
0858 „А не бој се Богом побратиме,
0859 Побратиме сердар Мустаф’ ага,
0860 Посјекли смо Вида бајрактара,
0861 Отели смо цуре обадвије.”
0862 А вели им Мујо лакрдију:
0863 „А гдје сте се с њиме ударили?” —
0864 „Дочекасмо у Попову лугу,
0865 Ми бијасмо у Рибнику Мујо,
0866 Када хабер ухода донесе,
0867 Што ј’ од тебе Виде учинио.
0868 Ми отален полетјесмо живо
0869 Па сидосмо лугу Поповоме,
0870 Па нас срете попе Риђанине:
0871 „ „’вуда прође Виде бајрактаре
0872 И проведе киту и сватове,
0873 У Приморје оде по дјевојку.” ”
0874 Таки нама хабер попе каза.
0875 Ми га туде, Мујо, причекасмо,
0876 Чекасмо га два бијела дана;
0877 Кад је треће јутро освануло,
0878 Освануло и грануло сунце,
0879 Докле лугом пушке запуцаше,
0880 Па се лугом свати помолише,
0881 А пред њима Виде на дорату,
0882 Са сватима еглен затурио:
0883 „ „Ту сам Турке љуто исјекао,
0884 И ранио Муја на ђогату,
0885 Па ја бели пребољет не могу,
0886 Што побјеже Мујо на ђогину.” ”
0887 Све то слуша дијете Халиле.” —
0888 Оде Раде бесједити Мују:
0889 „Немој никад викат на Халила,
0890 Силан Халил, јад га не убио!
0891 Он подвикну грлом бијелијем:
0892 „ „Копилане, Виде бајрактаре,
0893 Ако ти је Мујо побјегнуо,
0894 Халил не ће теби побјегнути!” ”
0895 То изрече, појаха малина,
0896 И ми за њим бирдем ударисмо.
0897 А да видиш твојега Халила:
0898 Он извади сабљу демишћију
0899 Па на Вида бирдем натјерао;
0900 Бир натјера на Вида малина,
0901 Бирдем с Вида посијече главу,
0902 Јер је сабља оклоп пресјецала.
0903 Када видје кита и сватови,
0904 Гдје погибе Виде бајрактаре,
0905 По лугу су сви свати прснули,
0906 Насред луга цуре оставише.
0907 Ми узесмо цуре обадвије,
0908 Доведосмо твојој танкој кули,
0909 Па смо твоје осветили друштво.”